Istoriji Terazija učinjena je brojnim fotografijama pravda na ovom forumu (živoj monografiji grada) – možda više nego bilo gde drugde.
Stare slike se bore protiv sadašnjosti! Davši bezgarantno svoje neznane živote, narodno obštestvo ostalo je u slavi i – prkosi nam. A izgledaju kao “zarobljenici na odsustvu”. Neki su živeli kriminalno od “nedostatka dokaza”, spavajući u pećinama ispod brda Kosančićevog venca. Za dva dinara hitro će vam poneti prtljag uz Velike stepenice do “Nacionala”. Kao da su svi imali zajednički horoskop – astrološki klonirani nesretnici. Oni su domišljali neku apstraktnu sreću iz snova o sopstvenoj sreći. Noćni snovi su se obistinjavali u dnevnim sanjarijama što ih je izbavljalo “ot lukavago”. Mladi i tetivno nervozni, puni su stare nesigurnosti iz vekovnih robovskih tamnina. Beograda se nisu lako odricali već samo uz velike žrtve. Nikada strašljivo kao, recimo, predaja (tj. “otvaranje”) Pariza 1940. ( ups!... pardon, “bratski narod” … ). I medjusobno su ratovali, jos više uprošćavajući svoje sudbine.
Tlo je uvek bilo žedno seizmičke katalize realnosti, svetlucave ljutnje plamena, logorskih vatri na Terazijama. I vetrova rodjenih u jari – i šibanog dima što nose sa sobom. A sa vrha Terazija sve se kaskadno dekantovalo niz breg, plod ravničarskih oluja. “Moskva” i “Balkan”, večito na levoj i desnoj strani atmosferskog pritiska (izmedju je dihotomija nemirnih promaja) formiraju tkivo gotovo elastičnog prostora. U tom prostoru ništa ne ukazuje ni da ste pali odozgo niti vas šta ophrvava da poletite u kovitlacu u vis. Nebo je svemu tome pružalo istinsku podršku.
Same ruševine su ovde zastrašivale više od leševa a petorica obešenih o terazijske bandere 1941. ( čemu?! ) nisu zastrašivali baš nikoga pa ni decu (ona su dolazila da ih gledaju). Svojim poluotvorenim očima, koje su postale milutinovski (nemanjićski) iskošene pod suspenzijom, stvarali su oko sebe zaštitno polje poput obrtnog magnetizma. Ljudi su iz inata pili i lumpovali pod obešenima (podatak iz sopstvene “arhive”, a i mnogima znan) - volarni šamar izazova okupatoru.
Posle bombardovanja grad će ličiti na pećinu (ne baš Vitlejemsku). Kroz razvaljene prozore od javorovine prostor se sada virulentno širi pod velom od koga podrhtava tvrdoća stene u podlozi. Gledajući kroz “dimljena stakla”, izbrazdana i puna ožiljaka, mnogo što-šta se moglo predvideti i bez vidovitosti kristala. U novoj aplikaciji prostora i svetla jednog ekstremnog scenarija, urušena Balkanska, vodeći uz breg pod kosinom i ka vrhu, sugeriše neobično visiniran gorski vrt od terakote ili alpsku nekropolu. I mirnodopske i ratne slike Terazija na forumu podjednako su uspešne digitalizacije istinskog života sred smrti.
Stare slike se bore protiv sadašnjosti. Slike ratnika, beskućnika, ruševina, sirotinje ali i boema, imućnih domaćina i elegantnih industrijalaca – kao, nemo da nas osuđjuju. Po kojoj krivici? Zbog izneverenog li nekog zaveštanja? Ako je uopšte i tako (!), ipak je čudno da, posle jedne tako teske osude, za samo malo poklonjene pažnje one vam “oprost” daju. Njima izgleda kao da i nije vitalan “zavet” već neko (sa)osećanje. Predanje je to koje uvek žedja za osećajem kao što i misao želi da bude saslušana. Ili, kao arhetipi, svi oni i dalje nastavljaju da “organski” žive u nama. Znamo jedno: samo nas osećanja s njima mogu pomiriti. Tako i ovaj forum, na jednoj dubljoj skali, pruža dalekosežnu mogućnost izmirenja. gradjank
На простору иза Техничког факултета 29. новембра 1933. године крштена је прва једрилица коју су направили чланови Академског аероклуба. На ових пар танких фотографија види се та једрилица названа "Првенац" приликом крштења, али и стадион иза ње.
На простору иза Техничког факултета 29. новембра 1933. године крштена је прва једрилица коју су направили чланови Академског аероклуба. На ових пар танких фотографија види се та једрилица названа "Првенац" приликом крштења, али и стадион иза ње.
Изногуде, хвала ти на овом "Првенцу", раније смо га спомињали када је било речи о том "параглајдингу" у Пиносави, још нисам одгонетнуо где је била та рампа са "праћком" за лансирање ових шатлова:
волим, па то ти је! А и бркове волим..и униформу...
(из колекције Породице Стојковић)
Свака част поштарима и официрима, али, Девојче Косовче, немо' да те лажеду... Пилоти су ипак пилоти!
Ипак, овај брка је нешто посебно... Пошто су га ихватили in flagranti са љубавницом главнокомандујућег Солунског фрона генерала Сараја, из авијације је по кратком поступку пребачен у пешадију:
Изногуде, хвала ти на овом "Првенцу", раније смо га спомињали када је било речи о том "параглајдингу" у Пиносави, још нисам одгонетнуо где је била та рампа са "праћком" за лансирање ових шатлова:
Не знам где је тачно била школа летења у Пиносави, али сигурно је то било на врху неког брежуљка испред којег је била блага падина. Што се "Првенца" тиче, он сигурно није летео у Пиносави јер је та школа безмоторног летења (како се тада звала) била кратког века. "Првенац" је летео на Звездари где је те године (1933.) подигнут и хангар одмах поред Опсерваторије (својевремено сам на ССЦ-у поставио фотку Опсерваторије на којој се види ћошак хангара). Само избацивање клизача вршено је на оном делу благе падине усмереном ка Миријеву.
Nesudjene uzdanice naše, zenemarene ali ne i zaboravljene!
Bar prema zaslugama ukazanog im inostranog starateljstva, ( ma i Majčinstva! ) ovi mali alternativni Škoti (Dr Catherine Macfeil) i Englezi gurkaju se ko’ komunari na barikadama ili kao pred juriš. Fovističkih likova, trag preguranog marazma, pogledom vam srce daju. Dušana odavno nema ili je samo ograničeno dostupan (pošto je u izvesnoj meri besmrtan). Bez ikoga svoga su – gladomorni – ali oni bi ga ponovo krunisali za cara i vratili stari bljesak srpskom oružju. Nesudjeni Dušanovi vitezovi, mali i još skloni samopovredjivanju, al’ uz ushit Srpstva maštaju umesto koga bi se rodili kada bi birali junaka. Struji nesvesan ponos. Lebdi osvetnička sujetnost zanemarenih. Musava lica ove svite želela bi da iskažu ono što se želi da prikrije. Puni plazme života, ljubav je njihova “oko i obrva” proroštvu o vaskrsu Srbije. Sa osmejkom i suvim plačem u očima, ovo su sirotani-sokolići što na otmene geste ljubavi i pažnje suznih očiju izrugivanjem uzvraćaju. gradjank
[quote=Путник]Још мало о Енглеско-српској дечјој болници.
Основала ју је др Кетрин Макфејл 1919. године. Претходно је била лекар у Србији 1915. и на Солунском фронту:
Болницу су снабдели Енглези и Американци, а сестре су биле Енглескиње.
Болница је задуго била изузетно корисна, а због ограничености здравствених капацитета тадашње Србије, посебно после десетковања у Првом св. рату. Прва локација била је Студеничка/Кнеза Милоша (није ми баш јасно), а у овој бараци (1919):
Депаданс се налазио у Топчидеру:
Потом је пресељена у Вишеградску:
Пренос деце 1922.
Пошто је државно здравство напредовало, Кетрин је затворила и продала болницу 1934. и с тим парам саградила и отворила у Сремској Каменици "Енглеско-југословенску дечију болницу за туберкулозу костију".
Ту је радила до 1941, када су је Немци репатрирали у Енглеску. Вратила се у Београд 1945, али јој је болница национализована а она отишла у Шкотску 1949. године. Умрла је 1974. године.
Свака јој част.
Nesudjene uzdanice naše!
Nesudjene uzdanice naše, zenemarene ali ne i zaboravljene!
Bar prema zaslugama ukazanog im inostranog starateljstva, ( ma i majčinstva! ) ovi mali alternativni Škoti i Englezi gurkaju se ko’ komunari na barikadama ili kao pred juriš. Fovističkih likova, trag preguranog marazma, pogledom vam srce daju. Dušana odavno nema ili je samo ograničeno dostupan (pošto je u izvesnoj meri besmrtan). Bez ikoga svoga su – gladomorni – ali oni bi ga ponovo krunisali za cara i vratili stari bljesak srpskom oružju. Nesudjeni Dušanovi vitezovi, mali i još skloni samopovredjivanju, al’ uz ushit Srpstva maštaju umesto koga bi se rodili kada bi birali junaka. Struji nesvesan ponos. Lebdi osvetnička sujetnost zanemarenih. Musava lica ove svite želela bi da iskažu ono što se želi da prikrije. Puni plazme života, ljubav je njihova “oko i obrva” proroštvu o vaskrsu Srbije. Sa osmejkom i suvim plačem u očima, ovo su sirotani-sokolići što na otmene geste ljubavi i pažnje suznih očiju izrugivanjem uzvraćaju. gradjank
pise beograd, da li?
Угао Кнеза Данила и Владетине, ено Цвијићеве доле у даљини...
Неко је давно поставио и ову слику, можда mz....
На простору иза Техничког факултета 29. новембра 1933. године крштена је прва једрилица коју су направили чланови Академског аероклуба. На ових пар танких фотографија види се та једрилица названа "Првенац" приликом крштења, али и стадион иза ње.
На простору иза Техничког факултета 29. новембра 1933. године крштена је прва једрилица коју су направили чланови Академског аероклуба. На ових пар танких фотографија види се та једрилица названа "Првенац" приликом крштења, али и стадион иза ње.
Изногуде, хвала ти на овом "Првенцу", раније смо га спомињали када је било речи о том "параглајдингу" у Пиносави, још нисам одгонетнуо где је била та рампа са "праћком" за лансирање ових шатлова:
волим, па то ти је! А и бркове волим..и униформу...
(из колекције Породице Стојковић)
Свака част поштарима и официрима, али, Девојче Косовче, немо' да те лажеду... Пилоти су ипак пилоти!
Ипак, овај брка је нешто посебно... Пошто су га ихватили in flagranti са љубавницом главнокомандујућег Солунског фрона генерала Сараја, из авијације је по кратком поступку пребачен у пешадију:
pise beograd, da li?
Угао Кнеза Данила и Владетине, ено Цвијићеве доле у даљини...
Неко је давно поставио и ову слику, можда mz....
Није МЗ,већ ја...
Изногуде, хвала ти на овом "Првенцу", раније смо га спомињали када је било речи о том "параглајдингу" у Пиносави, још нисам одгонетнуо где је била та рампа са "праћком" за лансирање ових шатлова:
Не знам где је тачно била школа летења у Пиносави, али сигурно је то било на врху неког брежуљка испред којег је била блага падина. Што се "Првенца" тиче, он сигурно није летео у Пиносави јер је та школа безмоторног летења (како се тада звала) била кратког века. "Првенац" је летео на Звездари где је те године (1933.) подигнут и хангар одмах поред Опсерваторије (својевремено сам на ССЦ-у поставио фотку Опсерваторије на којој се види ћошак хангара). Само избацивање клизача вршено је на оном делу благе падине усмереном ка Миријеву.
Nesudjene uzdanice naše, zenemarene ali ne i zaboravljene!
Bar prema zaslugama ukazanog im inostranog starateljstva, ( ma i Majčinstva! ) ovi mali alternativni Škoti (Dr Catherine Macfeil) i Englezi gurkaju se ko’ komunari na barikadama ili kao pred juriš. Fovističkih likova, trag preguranog marazma, pogledom vam srce daju. Dušana odavno nema ili je samo ograničeno dostupan (pošto je u izvesnoj meri besmrtan). Bez ikoga svoga su – gladomorni – ali oni bi ga ponovo krunisali za cara i vratili stari bljesak srpskom oružju. Nesudjeni Dušanovi vitezovi, mali i još skloni samopovredjivanju, al’ uz ushit Srpstva maštaju umesto koga bi se rodili kada bi birali junaka. Struji nesvesan ponos. Lebdi osvetnička sujetnost zanemarenih. Musava lica ove svite želela bi da iskažu ono što se želi da prikrije. Puni plazme života, ljubav je njihova “oko i obrva” proroštvu o vaskrsu Srbije. Sa osmejkom i suvim plačem u očima, ovo su sirotani-sokolići što na otmene geste ljubavi i pažnje suznih očiju izrugivanjem uzvraćaju. gradjank
Основала ју је др Кетрин Макфејл 1919. године. Претходно је била лекар у Србији 1915. и на Солунском фронту:
Болницу су снабдели Енглези и Американци, а сестре су биле Енглескиње.
Болница је задуго била изузетно корисна, а због ограничености здравствених капацитета тадашње Србије, посебно после десетковања у Првом св. рату. Прва локација била је Студеничка/Кнеза Милоша (није ми баш јасно), а у овој бараци (1919):
Депаданс се налазио у Топчидеру:
Потом је пресељена у Вишеградску:
Пренос деце 1922.
Пошто је државно здравство напредовало, Кетрин је затворила и продала болницу 1934. и с тим парам саградила и отворила у Сремској Каменици "Енглеско-југословенску дечију болницу за туберкулозу костију".
Ту је радила до 1941, када су је Немци репатрирали у Енглеску. Вратила се у Београд 1945, али јој је болница национализована а она отишла у Шкотску 1949. године. Умрла је 1974. године.
Свака јој част.
Nesudjene uzdanice naše!
Хангар Аероклуба поред Опсерваторије на Звездари: