Не верујем да је то октобар/новембар 1944. На дрвећу је још увек густо лишће, застава нема петокраку, а нигде ни Стаљинове слике.
Која би онда могла да буде застава лево? Врло занимљиво...
Тешко је распознати другу заставу, али имам утисак да је на њој неки текст. Сцена ми личи на неку између два рата. Иако је резолуција недовољна за распознавање детаља, присутне особе ми све од реда личе на цивилно становништво.
Први митинг код Вуковог споменика (октобар 1944.) је изгледао овако:
Да ли је ово ентеријер Машинца или не ТМФ-а? Биће пре чак ово друго.
Машинац, кад ти кажем... Сликано је са врха степеништа које воде ка ходнику где је деканат, лево је улаз у зграду (одатле допире светло са улице), десно улаз у велики амфитеатар који се некад звао "Маршал Тито", у ходнику прекопута (кад се прође кроз она врата што су затворена) прва врата лево некад је била сала за учење а касније неки клуб-кафић, а иза степеништа које воде на спрат види се једна од огласних табли Катедре за механику...
Ostajem pri tome, da sam to ja, koji posmatra fotografije...i da je priča o Debeljkoviću istinita....Čitava blamaža sa Domom sindikata (koga sam nadocrtao) mi se posle 47 godina ne može zameriti....
Zašto sam kao medicinar došao na Mašinca, nemam pojma...možda zbog izložbe bezvrednih fotografija?..... Možda je i Debeljković zbog te izložbe stigao tamo?....
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Ja koliko znam, pre rata u Srbiji, u železničkom saobraćaju uopšte nije bilo kontaktne mreže!
Elektrifikacija pruga u SFRJ započeta je tokom petoletke 1964–1969, kada je strujom premreženo 615 kilometara šina. Prvi voz sa električnom vučom ušao je u Železničku stanicu Beograd 1970. godine.
Niš:
Beograd, maj 1970.
Иако се на загонетној слици види пруга нормалног колосека (1245 mm), није било речи о железници, већ о трамвају. Од градова у Србији Ниш и Нови Сад су имали нормалну ширину трамвајског колосека. У прилог трамваја говоре и стубови са носачима (конзолама) контактне мреже, какви код железнице нису били уобичајени. И, last but not least, кривина би била мало преоштра за железницу.
Иначе, што се тиче електрификације железнице у Југославији, сећамо се врло добро. Узгред речено, има нас који се сећамо и парних локомотива (а да не говоримо о Кенедијевим дизелкама). Као клинац увек сам волео да стојим на отвореном прозору и гледам на напред. При томе су ми обавезно улетале трунке угља у очи. А кад је воз улазио у неки тунел, брзо смо затварали све прозоре да се не бисмо угушили од дима. На стрмим узбрдицама често су излетали комади угља из димњака локомотива. И поред свега, парна вуча је данас посебна посластица.
Не верујем да је то октобар/новембар 1944. На дрвећу је још увек густо лишће, застава нема петокраку, а нигде ни Стаљинове слике.
Ово је сигурно октобар 1944. Густе крошње се виде и на осталим снимцима са овог митинга а сигуран показатељ је овај камион, италијански Фиат 626, који су користиле јединице Вермахта и који се овде као заплењено возило, у још увек оригиналној немачкој шеми фарбања, налази у рукама партизана...
Тај камион се јасно види и на још неким фотографијама са овог догађаја.
Ово је слика тог типа возила у немачкој употреби (слично обојеног):
Ja koliko znam, pre rata u Srbiji, u železničkom saobraćaju uopšte nije bilo kontaktne mreže!
Elektrifikacija pruga u SFRJ započeta je tokom petoletke 1964–1969, kada je strujom premreženo 615 kilometara šina. Prvi voz sa električnom vučom ušao je u Železničku stanicu Beograd 1970. godine.
Иако се на загонетној слици види пруга нормалног колосека (1245 mm), није било речи о железници, већ о трамвају. Од градова у Србији Ниш и Нови Сад су имали нормалну ширину трамвајског колосека. У прилог трамваја говоре и стубови са носачима (конзолама) контактне мреже, какви код железнице нису били уобичајени. И, last but not least, кривина би била мало преоштра за железницу.
Иначе, што се тиче електрификације железнице у Југославији, сећамо се врло добро. Узгред речено, има нас који се сећамо и парних локомотива (а да не говоримо о Кенедијевим дизелкама). Као клинац увек сам волео да стојим на отвореном прозору и гледам на напред. При томе су ми обавезно улетале трунке угља у очи. А кад је воз улазио у неки тунел, брзо смо затварали све прозоре да се не бисмо угушили од дима. На стрмим узбрдицама често су излетали комади угља из димњака локомотива. И поред свега, парна вуча је данас посебна посластица.
Е госн Дундо, ја замало нисам без ока остао због тих искри једне године док смо се спуштали ка Дубровнику. Преседе ми распуст.
Ne uspevam da je nađem. Može li link ka njoj?
by rundecolor
Oslobođenje 44.
Вуков споменик.
Не верујем да је то октобар/новембар 1944. На дрвећу је још увек густо лишће, застава нема петокраку, а нигде ни Стаљинове слике.
Која би онда могла да буде застава лево? Врло занимљиво...
Тешко је распознати другу заставу, али имам утисак да је на њој неки текст. Сцена ми личи на неку између два рата. Иако је резолуција недовољна за распознавање детаља, присутне особе ми све од реда личе на цивилно становништво.
Први митинг код Вуковог споменика (октобар 1944.) је изгледао овако:
Скоро сви присутни су били униформисани.
Да ли је ово ентеријер Машинца или не ТМФ-а? Биће пре чак ово друго.
Машинац, кад ти кажем... Сликано је са врха степеништа које воде ка ходнику где је деканат, лево је улаз у зграду (одатле допире светло са улице), десно улаз у велики амфитеатар који се некад звао "Маршал Тито", у ходнику прекопута (кад се прође кроз она врата што су затворена) прва врата лево некад је била сала за учење а касније неки клуб-кафић, а иза степеништа које воде на спрат види се једна од огласних табли Катедре за механику...
Ostajem pri tome, da sam to ja, koji posmatra fotografije...i da je priča o Debeljkoviću istinita....Čitava blamaža sa Domom sindikata (koga sam nadocrtao) mi se posle 47 godina ne može zameriti....
Zašto sam kao medicinar došao na Mašinca, nemam pojma...možda zbog izložbe bezvrednih fotografija?.....
Elektrifikacija pruga u SFRJ započeta je tokom petoletke 1964–1969, kada je strujom premreženo 615 kilometara šina. Prvi voz sa električnom vučom ušao je u Železničku stanicu Beograd 1970. godine.
Niš:
Beograd, maj 1970.
Иако се на загонетној слици види пруга нормалног колосека (1245 mm), није било речи о железници, већ о трамвају. Од градова у Србији Ниш и Нови Сад су имали нормалну ширину трамвајског колосека. У прилог трамваја говоре и стубови са носачима (конзолама) контактне мреже, какви код железнице нису били уобичајени. И, last but not least, кривина би била мало преоштра за железницу.
Иначе, што се тиче електрификације железнице у Југославији, сећамо се врло добро. Узгред речено, има нас који се сећамо и парних локомотива (а да не говоримо о Кенедијевим дизелкама). Као клинац увек сам волео да стојим на отвореном прозору и гледам на напред. При томе су ми обавезно улетале трунке угља у очи. А кад је воз улазио у неки тунел, брзо смо затварали све прозоре да се не бисмо угушили од дима. На стрмим узбрдицама често су излетали комади угља из димњака локомотива. И поред свега, парна вуча је данас посебна посластица.
Oslobođenje 44.
Вуков споменик.
Не верујем да је то октобар/новембар 1944. На дрвећу је још увек густо лишће, застава нема петокраку, а нигде ни Стаљинове слике.
Ово је сигурно октобар 1944. Густе крошње се виде и на осталим снимцима са овог митинга а сигуран показатељ је овај камион, италијански Фиат 626, који су користиле јединице Вермахта и који се овде као заплењено возило, у још увек оригиналној немачкој шеми фарбања, налази у рукама партизана...
Тај камион се јасно види и на још неким фотографијама са овог догађаја.
Ово је слика тог типа возила у немачкој употреби (слично обојеног):
Elektrifikacija pruga u SFRJ započeta je tokom petoletke 1964–1969, kada je strujom premreženo 615 kilometara šina. Prvi voz sa električnom vučom ušao je u Železničku stanicu Beograd 1970. godine.
Иако се на загонетној слици види пруга нормалног колосека (1245 mm), није било речи о железници, већ о трамвају. Од градова у Србији Ниш и Нови Сад су имали нормалну ширину трамвајског колосека. У прилог трамваја говоре и стубови са носачима (конзолама) контактне мреже, какви код железнице нису били уобичајени. И, last but not least, кривина би била мало преоштра за железницу.
Иначе, што се тиче електрификације железнице у Југославији, сећамо се врло добро. Узгред речено, има нас који се сећамо и парних локомотива (а да не говоримо о Кенедијевим дизелкама). Као клинац увек сам волео да стојим на отвореном прозору и гледам на напред. При томе су ми обавезно улетале трунке угља у очи. А кад је воз улазио у неки тунел, брзо смо затварали све прозоре да се не бисмо угушили од дима. На стрмим узбрдицама често су излетали комади угља из димњака локомотива. И поред свега, парна вуча је данас посебна посластица.
Е госн Дундо, ја замало нисам без ока остао због тих искри једне године док смо се спуштали ка Дубровнику. Преседе ми распуст.