Ова фотографија је 1939. послата из Београда као разгледница, што наравно не значи и да је снимљена у околини Београда. Има ли неко идеју?
Судећи по околини, ово би требало да буде трамвајска пруга (Стара) Железничка станица "Ниш" - Нишка бања. ;-)
Дундо је написао/ла:
Dorcolac је написао/ла:
Ja koliko znam, pre rata u Srbiji, u železničkom saobraćaju uopšte nije bilo kontaktne mreže!
Elektrifikacija pruga u SFRJ započeta je tokom petoletke 1964–1969, kada je strujom premreženo 615 kilometara šina. Prvi voz sa električnom vučom ušao je u Železničku stanicu Beograd 1970. godine.
Niš:
Beograd, maj 1970.
Иако се на загонетној слици види пруга нормалног колосека (1245 mm), није било речи о железници, већ о трамвају. Од градова у Србији Ниш и Нови Сад су имали нормалну ширину трамвајског колосека. У прилог трамваја говоре и стубови са носачима (конзолама) контактне мреже, какви код железнице нису били уобичајени. И, last but not least, кривина би била мало преоштра за железницу.
Иначе, што се тиче електрификације железнице у Југославији, сећамо се врло добро. Узгред речено, има нас који се сећамо и парних локомотива (а да не говоримо о Кенедијевим дизелкама). Као клинац увек сам волео да стојим на отвореном прозору и гледам на напред. При томе су ми обавезно улетале трунке угља у очи. А кад је воз улазио у неки тунел, брзо смо затварали све прозоре да се не бисмо угушили од дима. На стрмим узбрдицама често су излетали комади угља из димњака локомотива. И поред свега, парна вуча је данас посебна посластица.
Прве електрификоване пруге у СФРЈ су биле наслеђене од Италијана, тј. оне које су биле на територијама, које су биле у периоду од 1918-1945. биле италијанске, као и оне које су биле под италијанском окупацијом током Другога светскога рата. (додуше, овај други део "тврђења" је више претпоставка , пошто ни сам не знам детаље).
Тако је део пруга у Истри (све до Ријеке) и све електрификоване пруге у Словенији и дан-данас има италијански систем елетрификације (3kV, DC). Од шездесетих година (мислим да је у питању '66. година, но немојте ме држати за реч) до деведесетих година такав систем постојао је на прузи од посебнога колосека загребачкога Главнога колодвора, преко Карловца и (Српских) Моравица до Ријеке. Након рата у Хрватској, пруга од Загреба до Моравица је елетрификована онако како јесте већина (електрификованих) пруга у СФРЈ: 25kV, AC. Остатак до Ријеке би ускоро исто требао да постане 25kV (иако су припреме контактне мреже одавно урађене).
Дакле, електрификација у СФРЈ је кренула шездесетих (3kV, DC). Електрификација системом 25kV, AC почела је око '69./'70. године.
Joш једном да напоменем: нормални колосек је 1435mm ширине! ;-)
Nemoj da se zahvaljuješ, tu smo da se ispomažemo!
Шта се моће наћи у Збирци Одељења архитектуре Музеја науке и технике:
http://www.muzejnt.rs/cp/127
Судећи по околини, ово би требало да буде трамвајска пруга (Стара) Железничка станица "Ниш" - Нишка бања. ;-)
Elektrifikacija pruga u SFRJ započeta je tokom petoletke 1964–1969, kada je strujom premreženo 615 kilometara šina. Prvi voz sa električnom vučom ušao je u Železničku stanicu Beograd 1970. godine.
Niš:
Beograd, maj 1970.
Иако се на загонетној слици види пруга нормалног колосека (1245 mm), није било речи о железници, већ о трамвају. Од градова у Србији Ниш и Нови Сад су имали нормалну ширину трамвајског колосека. У прилог трамваја говоре и стубови са носачима (конзолама) контактне мреже, какви код железнице нису били уобичајени. И, last but not least, кривина би била мало преоштра за железницу.
Иначе, што се тиче електрификације железнице у Југославији, сећамо се врло добро. Узгред речено, има нас који се сећамо и парних локомотива (а да не говоримо о Кенедијевим дизелкама). Као клинац увек сам волео да стојим на отвореном прозору и гледам на напред. При томе су ми обавезно улетале трунке угља у очи. А кад је воз улазио у неки тунел, брзо смо затварали све прозоре да се не бисмо угушили од дима. На стрмим узбрдицама често су излетали комади угља из димњака локомотива. И поред свега, парна вуча је данас посебна посластица.
Прве електрификоване пруге у СФРЈ су биле наслеђене од Италијана, тј. оне које су биле на територијама, које су биле у периоду од 1918-1945. биле италијанске, као и оне које су биле под италијанском окупацијом током Другога светскога рата. (додуше, овај други део "тврђења" је више претпоставка
, пошто ни сам не знам детаље).
Тако је део пруга у Истри (све до Ријеке) и све електрификоване пруге у Словенији и дан-данас има италијански систем елетрификације (3kV, DC). Од шездесетих година (мислим да је у питању '66. година, но немојте ме држати за реч) до деведесетих година такав систем постојао је на прузи од посебнога колосека загребачкога Главнога колодвора, преко Карловца и (Српских) Моравица до Ријеке. Након рата у Хрватској, пруга од Загреба до Моравица је елетрификована онако како јесте већина (електрификованих) пруга у СФРЈ: 25kV, AC. Остатак до Ријеке би ускоро исто требао да постане 25kV (иако су припреме контактне мреже одавно урађене).
Дакле, електрификација у СФРЈ је кренула шездесетих (3kV, DC). Електрификација системом 25kV, AC почела је око '69./'70. године.
Joш једном да напоменем: нормални колосек је 1435mm ширине! ;-)