Jel to ono kalemegdanče pre Kalemegdana? Tamo di je sada Milan Rakić? Iza je Likovna ili Markova kuća?
Joco, nemaš sreće, samo sam ja jadan u konkurenciji!
Занимљиве су две класицистичке једноспратнице иза турске зграде (зграда Нинића, а и адвоката Арсе Стаменковића). Не сећам се да смо их лепо видели, а изгледа да има шта да се види. Ако се не варам, угаона је у једном тренутку била зграда Трговачке банке.
Нађох једну слику где се те две зграде пристојно виде (десно):
Uf uf uf
1. Nisu dve kuće nego je jedna.
2. VIdeli smo ih već. Francuz ili g. Jurišić su poslali čak i jednu sliku na kojoj se vidi samo ona.
3. Nisu klasicističke, nego secesijske.
Čeznuo sam da ga imam...ali nažalost...
Prvi bicikl sam imao,mator sam bio.
Ko zna zašto je i dan danas bicikl moja velika ljubav.
Недокучиви су путеви Господњи...
Кад су ме шездесет и неке отац и мајка одвели у продавницу играчака (чини ми се да је била у Максима Горког) да ми купе такав трицикл/бицикл, ја сам кукао и тражио да ми купе тротинет. Онај дрвени, са точковима на којима је била црвена гума, а позади је била папучица кочнице задњег точка. Нису се обазирали на моју кукњаву и добио сам баш такав модел какав је на слици. Био је црвене боје.
Имао је звонце на гувернали, а позади на седишту била је закачена торбица са алатом - кључем од пресованог лима који и дан-данас негде имам. Врло брзо отац је скинуо ту торбицу да је не бих изгубио или да ми је мангупи не би украли.
Врло брзо сам приметио да није било паметно скретати при великој брзини или - што је било још горе - скретати и окретати педале. То се скоро увек завршавало претурањем, падом, одраним коленима и лактовима... Питао сам тату зашто стално падам, а он ми је на једном камиону показао неку велику лопту између задњих точкова и рекао да је то зато што мој бицикл нема тај диференцијал... Тад сам први пут чуо за тако нешто, а још нисам пошао у школу.
Онда је једног дана тата узео онај кључ и растурио задње точкове трицикла да би га претворио у бицикл. Наиме, један од она два задња точка (десни - види се мало на слици) на себи је имао ланчаник, тако да кад га је тата поставио на задњу виљушку трицикл је постао бицикл. Кад сам пробао да га возим испред куће одмах сам пао, па још једном... Друга деца су ми се смејала, а ја сам бицикл однео кући и вежбао на тераси док нисам научио да га возим! А кад сам после тога сишао на улицу...
Временом сам га прерастао и од моје тежине (а и мало оштрије вожње по џомбама) горња шипка је пар пута пукла на месту споја са носачем предње виљушке. Први пут тата га је однео неком мајстору да то завари, а други пут бицикл више никад нисам видео.
И после тога више никад нисам имао никакав бицикл.
Čeznuo sam da ga imam...ali nažalost...
Prvi bicikl sam imao,mator sam bio.
Ko zna zašto je i dan danas bicikl moja velika ljubav.
Недокучиви су путеви Господњи...
Кад су ме шездесет и неке отац и мајка одвели у продавницу играчака (чини ми се да је била у Максима Горког) да ми купе такав трицикл/бицикл, ја сам кукао и тражио да ми купе тротинет. Онај дрвени, са точковима на којима је била црвена гума, а позади је била папучица кочнице задњег точка. Нису се обазирали на моју кукњаву и добио сам баш такав модел какав је на слици. Био је црвене боје.
Имао је звонце на гувернали, а позади на седишту била је закачена торбица са алатом - кључем од пресованог лима који и дан-данас негде имам. Врло брзо отац је скинуо ту торбицу да је не бих изгубио или да ми је мангупи не би украли.
Врло брзо сам приметио да није било паметно скретати при великој брзини или - што је било још горе - скретати и окретати педале. То се скоро увек завршавало претурањем, падом, одраним коленима и лактовима... Питао сам тату зашто стално падам, а он ми је на једном камиону показао неку велику лопту између задњих точкова и рекао да је то зато што мој бицикл нема тај диференцијал... Тад сам први пут чуо за тако нешто, а још нисам пошао у школу.
Онда је једног дана тата узео онај кључ и растурио задње точкове трицикла да би га претворио у бицикл. Наиме, један од она два задња точка (десни - види се мало на слици) на себи је имао ланчаник, тако да кад га је тата поставио на задњу виљушку трицикл је постао бицикл. Кад сам пробао да га возим испред куће одмах сам пао, па још једном... Друга деца су ми се смејала, а ја сам бицикл однео кући и вежбао на тераси док нисам научио да га возим! А кад сам после тога сишао на улицу...
Временом сам га прерастао и од моје тежине (а и мало оштрије вожње по џомбама) горња шипка је пар пута пукла на месту споја са носачем предње виљушке. Први пут тата га је однео неком мајстору да то завари, а други пут бицикл више никад нисам видео.
И после тога више никад нисам имао никакав бицикл.
Priča je divna...
Mi koji nismo imali sreće da dobijemo bicikl,trčali smo u grupi iza a srećmika sa biciklom,koji je jurio na čelu kolone.
On je uglavnom sedo na bicikulu,po ceo dan i kada ga ne vozi.
Ako se igra fudbal,imao je sigurno mesto u timu i bez njega se nije počinjalo.
Ako se igraju žmurke,on nije morao da žmuri...
Ako neko iznese bonbone 505 sa crtom,on je dobijao po tri komada.
Njemu smo se uglavnom udvarali,ne bi li dobili "krug"...
On je bio bog...
Imao je bicikl!
Sudeći po frizuri i haljini...četrdesete godine...Mediteran...Jadran ili...Italija?
Ali neko je uvek najbrži da pogodi,gde je ovo...
Jel to ono kalemegdanče pre Kalemegdana? Tamo di je sada Milan Rakić? Iza je Likovna ili Markova kuća?
Joco, nemaš sreće, samo sam ja jadan u konkurenciji!
Занимљиво је да је Црњански у овој легитимацији као место рођења навео Београд а не Чонград у Мађарској, где је заправо рођен 1893.
Ko bi to objasnio Italijanima! : )
E to se zove pozivnica! Malo golotinje i eto nama poklona za 8. mart! :D
У знак наде да ћемо успети да превазиђемо и ову кризу и наставимо даље постављам једну добру слику:
Босанска/Гаврила Принципа, између Каменичке и Балканске, па и даље
Мало је мутна, али се може смањити...
Ili, da bi bilo malo jasnije: Bosanska kod ugla sa Balkanskom, pogled prema Miloša Velikog.
Занимљиве су две класицистичке једноспратнице иза турске зграде (зграда Нинића, а и адвоката Арсе Стаменковића). Не сећам се да смо их лепо видели, а изгледа да има шта да се види. Ако се не варам, угаона је у једном тренутку била зграда Трговачке банке.
Нађох једну слику где се те две зграде пристојно виде (десно):
Uf uf uf
1. Nisu dve kuće nego je jedna.
2. VIdeli smo ih već. Francuz ili g. Jurišić su poslali čak i jednu sliku na kojoj se vidi samo ona.
3. Nisu klasicističke, nego secesijske.
Sedi, 2.
Čeznuo sam da ga imam...ali nažalost...
Prvi bicikl sam imao,mator sam bio.
Ko zna zašto je i dan danas bicikl moja velika ljubav.
Недокучиви су путеви Господњи...
Кад су ме шездесет и неке отац и мајка одвели у продавницу играчака (чини ми се да је била у Максима Горког) да ми купе такав трицикл/бицикл, ја сам кукао и тражио да ми купе тротинет. Онај дрвени, са точковима на којима је била црвена гума, а позади је била папучица кочнице задњег точка. Нису се обазирали на моју кукњаву и добио сам баш такав модел какав је на слици. Био је црвене боје.
Имао је звонце на гувернали, а позади на седишту била је закачена торбица са алатом - кључем од пресованог лима који и дан-данас негде имам. Врло брзо отац је скинуо ту торбицу да је не бих изгубио или да ми је мангупи не би украли.
Врло брзо сам приметио да није било паметно скретати при великој брзини или - што је било још горе - скретати и окретати педале. То се скоро увек завршавало претурањем, падом, одраним коленима и лактовима... Питао сам тату зашто стално падам, а он ми је на једном камиону показао неку велику лопту између задњих точкова и рекао да је то зато што мој бицикл нема тај диференцијал... Тад сам први пут чуо за тако нешто, а још нисам пошао у школу.
Онда је једног дана тата узео онај кључ и растурио задње точкове трицикла да би га претворио у бицикл. Наиме, један од она два задња точка (десни - види се мало на слици) на себи је имао ланчаник, тако да кад га је тата поставио на задњу виљушку трицикл је постао бицикл. Кад сам пробао да га возим испред куће одмах сам пао, па још једном... Друга деца су ми се смејала, а ја сам бицикл однео кући и вежбао на тераси док нисам научио да га возим! А кад сам после тога сишао на улицу...
Временом сам га прерастао и од моје тежине (а и мало оштрије вожње по џомбама) горња шипка је пар пута пукла на месту споја са носачем предње виљушке. Први пут тата га је однео неком мајстору да то завари, а други пут бицикл више никад нисам видео.
И после тога више никад нисам имао никакав бицикл.
Čeznuo sam da ga imam...ali nažalost...
Prvi bicikl sam imao,mator sam bio.
Ko zna zašto je i dan danas bicikl moja velika ljubav.
Недокучиви су путеви Господњи...
Кад су ме шездесет и неке отац и мајка одвели у продавницу играчака (чини ми се да је била у Максима Горког) да ми купе такав трицикл/бицикл, ја сам кукао и тражио да ми купе тротинет. Онај дрвени, са точковима на којима је била црвена гума, а позади је била папучица кочнице задњег точка. Нису се обазирали на моју кукњаву и добио сам баш такав модел какав је на слици. Био је црвене боје.
Имао је звонце на гувернали, а позади на седишту била је закачена торбица са алатом - кључем од пресованог лима који и дан-данас негде имам. Врло брзо отац је скинуо ту торбицу да је не бих изгубио или да ми је мангупи не би украли.
Врло брзо сам приметио да није било паметно скретати при великој брзини или - што је било још горе - скретати и окретати педале. То се скоро увек завршавало претурањем, падом, одраним коленима и лактовима... Питао сам тату зашто стално падам, а он ми је на једном камиону показао неку велику лопту између задњих точкова и рекао да је то зато што мој бицикл нема тај диференцијал... Тад сам први пут чуо за тако нешто, а још нисам пошао у школу.
Онда је једног дана тата узео онај кључ и растурио задње точкове трицикла да би га претворио у бицикл. Наиме, један од она два задња точка (десни - види се мало на слици) на себи је имао ланчаник, тако да кад га је тата поставио на задњу виљушку трицикл је постао бицикл. Кад сам пробао да га возим испред куће одмах сам пао, па још једном... Друга деца су ми се смејала, а ја сам бицикл однео кући и вежбао на тераси док нисам научио да га возим! А кад сам после тога сишао на улицу...
Временом сам га прерастао и од моје тежине (а и мало оштрије вожње по џомбама) горња шипка је пар пута пукла на месту споја са носачем предње виљушке. Први пут тата га је однео неком мајстору да то завари, а други пут бицикл више никад нисам видео.
И после тога више никад нисам имао никакав бицикл.
Priča je divna...
Mi koji nismo imali sreće da dobijemo bicikl,trčali smo u grupi iza a srećmika sa biciklom,koji je jurio na čelu kolone.
On je uglavnom sedo na bicikulu,po ceo dan i kada ga ne vozi.
Ako se igra fudbal,imao je sigurno mesto u timu i bez njega se nije počinjalo.
Ako se igraju žmurke,on nije morao da žmuri...
Ako neko iznese bonbone 505 sa crtom,on je dobijao po tri komada.
Njemu smo se uglavnom udvarali,ne bi li dobili "krug"...
On je bio bog...
Imao je bicikl!