Jel to ono kalemegdanče pre Kalemegdana? Tamo di je sada Milan Rakić? Iza je Likovna ili Markova kuća?
Joco, nemaš sreće, samo sam ja jadan u konkurenciji!
Čeznuo sam da ga imam...ali nažalost...
Prvi bicikl sam imao,mator sam bio.
Ko zna zašto je i dan danas bicikl moja velika ljubav.
Недокучиви су путеви Господњи...
Кад су ме шездесет и неке отац и мајка одвели у продавницу играчака (чини ми се да је била у Максима Горког) да ми купе такав трицикл/бицикл, ја сам кукао и тражио да ми купе тротинет. Онај дрвени, са точковима на којима је била црвена гума, а позади је била папучица кочнице задњег точка. Нису се обазирали на моју кукњаву и добио сам баш такав модел какав је на слици. Био је црвене боје.
Имао је звонце на гувернали, а позади на седишту била је закачена торбица са алатом - кључем од пресованог лима који и дан-данас негде имам. Врло брзо отац је скинуо ту торбицу да је не бих изгубио или да ми је мангупи не би украли.
Врло брзо сам приметио да није било паметно скретати при великој брзини или - што је било још горе - скретати и окретати педале. То се скоро увек завршавало претурањем, падом, одраним коленима и лактовима... Питао сам тату зашто стално падам, а он ми је на једном камиону показао неку велику лопту између задњих точкова и рекао да је то зато што мој бицикл нема тај диференцијал... Тад сам први пут чуо за тако нешто, а још нисам пошао у школу.
Онда је једног дана тата узео онај кључ и растурио задње точкове трицикла да би га претворио у бицикл. Наиме, један од она два задња точка (десни - види се мало на слици) на себи је имао ланчаник, тако да кад га је тата поставио на задњу виљушку трицикл је постао бицикл. Кад сам пробао да га возим испред куће одмах сам пао, па још једном... Друга деца су ми се смејала, а ја сам бицикл однео кући и вежбао на тераси док нисам научио да га возим! А кад сам после тога сишао на улицу...
Временом сам га прерастао и од моје тежине (а и мало оштрије вожње по џомбама) горња шипка је пар пута пукла на месту споја са носачем предње виљушке. Први пут тата га је однео неком мајстору да то завари, а други пут бицикл више никад нисам видео.
И после тога више никад нисам имао никакав бицикл.
Priča je divna...
Mi koji nismo imali sreće da dobijemo bicikl,trčali smo u grupi iza a srećmika sa biciklom,koji je jurio na čelu kolone.
On je uglavnom sedo na bicikulu,po ceo dan i kada ga ne vozi.
Ako se igra fudbal,imao je sigurno mesto u timu i bez njega se nije počinjalo.
Ako se igraju žmurke,on nije morao da žmuri...
Ako neko iznese bonbone 505 sa crtom,on je dobijao po tri komada.
Njemu smo se uglavnom udvarali,ne bi li dobili "krug"...
On je bio bog...
Imao je bicikl!
Ja nikad nisam imao bicikl:-(
Tricikl sam „nasledio” od starijeg brata (bez jedne papučice) i na njemu sam se zabavljao na stepeništu.
Od nas desetoro dece iz zgrade jedan je imao bicikl. Zapravo dva brata su ga delila.
Jednom prilikom su mi dozvolili da „okrenem krug” u Donjem gradu, ali završilo se sve na pokušaju dužine petnaestak metara.
Sa rolšuama (onim što su umale kaišiće pa su se nazuvale na obuću) isto tako nisam imao sreće.
Ono što mi je ostalo u lepom sećanju to su bila kolica sa kuglagerima kojima smo se spuštali na Kališu od Cvijete pa do tramvajskih šina u Tadeuša Košćuškog.
Ona su pravila veliku buku kad se udruži nas nekoliko, pa nas je onaj jedini čuvar u zelenom skoro svaki put jurio biciklom.
Ако је господин Рунде расположен да дода контраст на ову фотку. Мени није пошло за руком. Тј. дама буде много црна. А „Црна дама” је албум групе Смак. А Смак је из Крагујевца... де ја одо? Ма какав смак, идемо даље
Ali neko je uvek najbrži da pogodi,gde je ovo...
Jel to ono kalemegdanče pre Kalemegdana? Tamo di je sada Milan Rakić? Iza je Likovna ili Markova kuća?
Joco, nemaš sreće, samo sam ja jadan u konkurenciji!
Bravo MZ,jesi brz nema šta!
Čeznuo sam da ga imam...ali nažalost...
Prvi bicikl sam imao,mator sam bio.
Ko zna zašto je i dan danas bicikl moja velika ljubav.
Недокучиви су путеви Господњи...
Кад су ме шездесет и неке отац и мајка одвели у продавницу играчака (чини ми се да је била у Максима Горког) да ми купе такав трицикл/бицикл, ја сам кукао и тражио да ми купе тротинет. Онај дрвени, са точковима на којима је била црвена гума, а позади је била папучица кочнице задњег точка. Нису се обазирали на моју кукњаву и добио сам баш такав модел какав је на слици. Био је црвене боје.
Имао је звонце на гувернали, а позади на седишту била је закачена торбица са алатом - кључем од пресованог лима који и дан-данас негде имам. Врло брзо отац је скинуо ту торбицу да је не бих изгубио или да ми је мангупи не би украли.
Врло брзо сам приметио да није било паметно скретати при великој брзини или - што је било још горе - скретати и окретати педале. То се скоро увек завршавало претурањем, падом, одраним коленима и лактовима... Питао сам тату зашто стално падам, а он ми је на једном камиону показао неку велику лопту између задњих точкова и рекао да је то зато што мој бицикл нема тај диференцијал... Тад сам први пут чуо за тако нешто, а још нисам пошао у школу.
Онда је једног дана тата узео онај кључ и растурио задње точкове трицикла да би га претворио у бицикл. Наиме, један од она два задња точка (десни - види се мало на слици) на себи је имао ланчаник, тако да кад га је тата поставио на задњу виљушку трицикл је постао бицикл. Кад сам пробао да га возим испред куће одмах сам пао, па још једном... Друга деца су ми се смејала, а ја сам бицикл однео кући и вежбао на тераси док нисам научио да га возим! А кад сам после тога сишао на улицу...
Временом сам га прерастао и од моје тежине (а и мало оштрије вожње по џомбама) горња шипка је пар пута пукла на месту споја са носачем предње виљушке. Први пут тата га је однео неком мајстору да то завари, а други пут бицикл више никад нисам видео.
И после тога више никад нисам имао никакав бицикл.
Priča je divna...
Mi koji nismo imali sreće da dobijemo bicikl,trčali smo u grupi iza a srećmika sa biciklom,koji je jurio na čelu kolone.
On je uglavnom sedo na bicikulu,po ceo dan i kada ga ne vozi.
Ako se igra fudbal,imao je sigurno mesto u timu i bez njega se nije počinjalo.
Ako se igraju žmurke,on nije morao da žmuri...
Ako neko iznese bonbone 505 sa crtom,on je dobijao po tri komada.
Njemu smo se uglavnom udvarali,ne bi li dobili "krug"...
On je bio bog...
Imao je bicikl!
Ja nikad nisam imao bicikl:-(
Tricikl sam „nasledio” od starijeg brata (bez jedne papučice) i na njemu sam se zabavljao na stepeništu.
Od nas desetoro dece iz zgrade jedan je imao bicikl. Zapravo dva brata su ga delila.
Jednom prilikom su mi dozvolili da „okrenem krug” u Donjem gradu, ali završilo se sve na pokušaju dužine petnaestak metara.
Sa rolšuama (onim što su umale kaišiće pa su se nazuvale na obuću) isto tako nisam imao sreće.
Ono što mi je ostalo u lepom sećanju to su bila kolica sa kuglagerima kojima smo se spuštali na Kališu od Cvijete pa do tramvajskih šina u Tadeuša Košćuškog.
Ona su pravila veliku buku kad se udruži nas nekoliko, pa nas je onaj jedini čuvar u zelenom skoro svaki put jurio biciklom.
Uroš Predić - 1910. (sa izlozbe Matice srpske)
Сто пута сам гледао ову фотку, ал тек сада видех шеширче...
Ако је господин Рунде расположен да дода контраст на ову фотку. Мени није пошло за руком. Тј. дама буде много црна. А „Црна дама” је албум групе Смак. А Смак је из Крагујевца... де ја одо? Ма какав смак, идемо даље