Док се припремају тешки ратни окршаји, сељачка кола иду за свој грош.
Ово ме је подсетило на прву половину октобра 1944. Из бежаније смо се вратили 5. октобра, кад се из даљине већ чула топовска паљба и осећало се приближавање Црвене армије. Учинило нам се да је у граду сигурније него на периферији. Скоро све радње су биле затворене, па ни на пијацама није могла да се купи скоро никаква храна. Пронео се глас да су Руси из Баната гранатирали електричну централу и да је зато била прекинута и струја. За дивно чудо, имали смо још воду. Ко зна како бисмо гладовали да преко пута нас није била једна пиљарница у којој је могло да се купи самог р о ж ђ е. Свеже грожђе, лиферовано свакодневно.
Сваког дана долазила су сељачка кола из околине Гроцке напуњена гајбама грожђа, без обзира што се фронт приближавао Београду. Једнога дана сељаци нам саопштише да су их Руси већ ослободили.
—Стан'те људи, па како сте прошли преко фронта?
—Ма, не пуца се непрекидно; у паузи се провучемо, нико нас не дира. Ми гледамо свој пос'о, они свој.
—А како изгледају Руси?
—Шта да ви кажем, војска к'о војска. Него да ми ватамо пут за видела.
Нису много причали, оставили су нас да нагађамо по сопственој вољи.
На пар дана пред почетак борби у Београду престали су да долазе и сељаци, а ми нисмо имали више ни грожђа. 14. октобра увече седели смо гладни на тераси, било је мирно и напето стање. Само у даљини, према Топчидеру, црвенело се небо. Касније смо чули да су тог тренутка гореле сенаре у Топчидеру.
Касина, да ли можда знаш, када је тачно сликана ова фотографија? Да ли је можда случајно реч о пролећу 1980. године?
Извињавам се што "приватизујем" форум, али чини ми се да на овој фотографији постоји један детаљ мени интимно изузетно важан. Нисам још увек сигуран али уколико се испостави да је ово снимљено 1980. мислим да сам онда добро уочио то "нешто" мени важно... Иначе, ово је део Мостарске петље испод трака аутопута, у непосредној близини БИГЗа (због чега је Касина претпостављам ово и постовао као рефлексију на оне наше постове) на овој стази сам, све до Сарајевске, научио да возим бицикл као дете.
Док се припремају тешки ратни окршаји, сељачка кола иду за свој грош.
Ово ме је подсетило на прву половину октобра 1944. Из бежаније смо се вратили 5. октобра, кад се из даљине већ чула топовска паљба и осећало се приближавање Црвене армије. Учинило нам се да је у граду сигурније него на периферији. Скоро све радње су биле затворене, па ни на пијацама није могла да се купи скоро никаква храна. Пронео се глас да су Руси из Баната гранатирали електричну централу и да је зато била прекинута и струја. За дивно чудо, имали смо још воду. Ко зна како бисмо гладовали да преко пута нас није била једна пиљарница у којој је могло да се купи самог р о ж ђ е. Свеже грожђе, лиферовано свакодневно.
Сваког дана долазила су сељачка кола из околине Гроцке напуњена гајбама грожђа, без обзира што се фронт приближавао Београду. Једнога дана сељаци нам саопштише да су их Руси већ ослободили.
—Стан'те људи, па како сте прошли преко фронта?
—Ма, не пуца се непрекидно; у паузи се провучемо, нико нас не дира. Ми гледамо свој пос'о, они свој.
—А како изгледају Руси?
—Шта да ви кажем, војска к'о војска. Него да ми ватамо пут за видела.
Нису много причали, оставили су нас да нагађамо по сопственој вољи.
На пар дана пред почетак борби у Београду престали су да долазе и сељаци, а ми нисмо имали више ни грожђа. 14. октобра увече седели смо гладни на тераси, било је мирно и напето стање. Само у даљини, према Топчидеру, црвенело се небо. Касније смо чули да су тог тренутка гореле сенаре у Топчидеру.
Господине Дундо, ово је величанствена прича! Хвала што сте поделили ову успомену са нама. Колико тога говори о обичним људима у ратним временима, ван оних "високих" прича из војних енциклопедија...
Hvala Nemezis na ovom linku, mislim da je većina fotografija bila postavljena ranije, za svaki slučaj ako neko nije video vredi pogledati, izabrao sam po malo sa različitih lokacija u gradu:
Kasina je postavio gore jelovnik, evo jednog jelovnika koji, nažalost, onaj kome je bilo namenjen, nije doživeo. Ova jela su trebala da budu služena u vozu na relaciji Marsej - Pariz kralju Aleksandru:
preuzeto sa sajta www.27march.net
A kada smo kod 27. marta, za mesec i po dana je punih 70 godina od tog događaja, da li ima nekih nagoveštaja o nekom obeležavanju jubileja?
Док се припремају тешки ратни окршаји, сељачка кола иду за свој грош.
Ово ме је подсетило на прву половину октобра 1944. Из бежаније смо се вратили 5. октобра, кад се из даљине већ чула топовска паљба и осећало се приближавање Црвене армије. Учинило нам се да је у граду сигурније него на периферији. Скоро све радње су биле затворене, па ни на пијацама није могла да се купи скоро никаква храна. Пронео се глас да су Руси из Баната гранатирали електричну централу и да је зато била прекинута и струја. За дивно чудо, имали смо још воду. Ко зна како бисмо гладовали да преко пута нас није била једна пиљарница у којој је могло да се купи само г р о ж ђ е. Свеже грожђе, лиферовано свакодневно.
Сваког дана долазила су сељачка кола из околине Гроцке напуњена гајбама грожђа, без обзира што се фронт приближавао Београду. Једнога дана сељаци нам саопштише да су их Руси већ ослободили.
— Стан'те људи, па како сте прошли преко фронта?
— Ма, не пуца се непрекидно; у паузи се провучемо, нико нас не дира. Ми гледамо свој пос'о, они свој.
— А како изгледају Руси?
— Шта да ви кажем, војска к'о војска. Него да ми ватамо пут за видела.
Нису много причали, оставили су нас да нагађамо по сопственој вољи.
На пар дана пред почетак борби у Београду престали су да долазе и сељаци, а ми нисмо имали више ни грожђа. 14. октобра увече седели смо гладни на тераси, било је мирно и напето стање. Само у даљини, према Топчидеру, црвенело се небо. Касније смо чули да су тог тренутка гореле сенаре у Топчидеру.
Касина, да ли можда знаш, када је тачно сликана ова фотографија? Да ли је можда случајно реч о пролећу 1980. године?
Извињавам се што "приватизујем" форум, али чини ми се да на овој фотографији постоји један детаљ мени интимно изузетно важан. Нисам још увек сигуран али уколико се испостави да је ово снимљено 1980. мислим да сам онда добро уочио то "нешто" мени важно... Иначе, ово је део Мостарске петље испод трака аутопута, у непосредној близини БИГЗа (због чега је Касина претпостављам ово и постовао као рефлексију на оне наше постове) на овој стази сам, све до Сарајевске, научио да возим бицикл као дете.
Док се припремају тешки ратни окршаји, сељачка кола иду за свој грош.
Ово ме је подсетило на прву половину октобра 1944. Из бежаније смо се вратили 5. октобра, кад се из даљине већ чула топовска паљба и осећало се приближавање Црвене армије. Учинило нам се да је у граду сигурније него на периферији. Скоро све радње су биле затворене, па ни на пијацама није могла да се купи скоро никаква храна. Пронео се глас да су Руси из Баната гранатирали електричну централу и да је зато била прекинута и струја. За дивно чудо, имали смо још воду. Ко зна како бисмо гладовали да преко пута нас није била једна пиљарница у којој је могло да се купи само г р о ж ђ е. Свеже грожђе, лиферовано свакодневно.
Сваког дана долазила су сељачка кола из околине Гроцке напуњена гајбама грожђа, без обзира што се фронт приближавао Београду. Једнога дана сељаци нам саопштише да су их Руси већ ослободили.
— Стан'те људи, па како сте прошли преко фронта?
— Ма, не пуца се непрекидно; у паузи се провучемо, нико нас не дира. Ми гледамо свој пос'о, они свој.
— А како изгледају Руси?
— Шта да ви кажем, војска к'о војска. Него да ми ватамо пут за видела.
Нису много причали, оставили су нас да нагађамо по сопственој вољи.
На пар дана пред почетак борби у Београду престали су да долазе и сељаци, а ми нисмо имали више ни грожђа. 14. октобра увече седели смо гладни на тераси, било је мирно и напето стање. Само у даљини, према Топчидеру, црвенело се небо. Касније смо чули да су тог тренутка гореле сенаре у Топчидеру.
Господине Дундо, ово је величанствена прича! Хвала што сте поделили ову успомену са нама. Колико тога говори о обичним људима у ратним временима, ван оних "високих" прича из војних енциклопедија...
preuzeto sa sajta www.27march.net
A kada smo kod 27. marta, za mesec i po dana je punih 70 godina od tog događaja, da li ima nekih nagoveštaja o nekom obeležavanju jubileja?