Slično se dogodilo i sa muzikom. Ton vinyla je bolji!
Nema mesta panici: ovih godina vinil doživljava svoju renesansu, drugu mladost itd.
Mada vinil niizdaleka nije superioran u odnosu na solidan digitalni zapis i poseduje gomilu problema "ugrađenih" u sam format mehaničkog beleženja i reprodukcije. Svejedno, ja ploče volim.
Поред толико ОТ на овом форуму, један више или мање неће да се примети.
Иако неизлечиви носталгичар (шта друго да будем у животној јесени), потпуно се слажем с овим шта сам горе маркирао. За разлику од директног преноса звука од извора до уха, аналогно бележење звука и каснија репродукција су везани за већи број маханичких процеса, који сваки са своје стране уноси извесна изобличења. Код дигитализације звука обавља се један математички процес заснован на Фуријеовој анализи, који је могућ већ у самом почетку преноса тј. већ после првог електроакустичког претварача одн. микрофона. Записују се бајтови који означавају бројеве. Ако се ти бројеви математички синтетизују непосредно пред уласком у уређај за репродукцију (на пример појачало са звучницима) одступање од верности зависиће једино још од карактеристика тог уређаја.
Није проблем у систему, већ у конзуму данашњег друштва. То друштво се често задовољава квалитетом звука снимљеног и репродукованог помоћу мобилних телефона.
Слично је и у фотографији. Дигиталне камере се данас продају по броју мегапикслова. Стара пракса. Некада се вредност сатова ценила по броју рубина, радио-апарата по броју „лампи“ (касније по броју транзистора – Јапанци су често уграђивали неке транзисторе без функције), аутомобила по броју свећица итд. Конзумно друштво не води рачуна о оптици дигиталних камера. Важан је зум, све остало иде аутоматски. Оптички зухер? А шта то беше? Sorry, то се не тражи. Тржиште је преплављено бофлом са заводљивим ценама.
Мислим да није проблем у дигитализацији слике као систему, већ у пречестој злоупотреби могућности које нам она пружа и запостављању вредности о којима смо некада водили рачуна. Ако хоћемо квалитет као некад, морамо и кесу да дрешимо као некад.
Драги Дундо,
са свим овде написаним се слажем. Посебно је тачна прича о томе да озбиљна дигитална фотографија начињена озбиљним професионалним апаратима уме и те како да надмаши класичну. И то је чињеница. Осим одличних оптика које се нуде данас у домену дигиталних апарата, квалитетних сензора чија осетљивост уме да пређе и најосетљивије филмове, извансеријски додатни прибор и светло, чини ми се да се олако профи дигитални апарати дисквалификују. Треба имати у рукама неки од њих и пробати шта је све у стању да учини. Лично сам то и пробао.
Slično se dogodilo i sa muzikom. Ton vinyla je bolji!
Nema mesta panici: ovih godina vinil doživljava svoju renesansu, drugu mladost itd.
Mada vinil niizdaleka nije superioran u odnosu na solidan digitalni zapis i poseduje gomilu problema "ugrađenih" u sam format mehaničkog beleženja i reprodukcije. Svejedno, ja ploče volim.
Поред толико ОТ на овом форуму, један више или мање неће да се примети.
Иако неизлечиви носталгичар (шта друго да будем у животној јесени), потпуно се слажем с овим шта сам горе маркирао. За разлику од директног преноса звука од извора до уха, аналогно бележење звука и каснија репродукција су везани за већи број маханичких процеса, који сваки са своје стране уноси извесна изобличења. Код дигитализације звука обавља се један математички процес заснован на Фуријеовој анализи, који је могућ већ у самом почетку преноса тј. већ после првог електроакустичког претварача одн. микрофона. Записују се бајтови који означавају бројеве. Ако се ти бројеви математички синтетизују непосредно пред уласком у уређај за репродукцију (на пример појачало са звучницима) одступање од верности зависиће једино још од карактеристика тог уређаја.
Није проблем у систему, већ у конзуму данашњег друштва. То друштво се често задовољава квалитетом звука снимљеног и репродукованог помоћу мобилних телефона.
Слично је и у фотографији. Дигиталне камере се данас продају по броју мегапикслова. Стара пракса. Некада се вредност сатова ценила по броју рубина, радио-апарата по броју „лампи“ (касније по броју транзистора – Јапанци су често уграђивали неке транзисторе без функције), аутомобила по броју свећица итд. Конзумно друштво не води рачуна о оптици дигиталних камера. Важан је зум, све остало иде аутоматски. Оптички зухер? А шта то беше? Sorry, то се не тражи. Тржиште је преплављено бофлом са заводљивим ценама.
Мислим да није проблем у дигитализацији слике као систему, већ у пречестој злоупотреби могућности које нам она пружа и запостављању вредности о којима смо некада водили рачуна. Ако хоћемо квалитет као некад, морамо и кесу да дрешимо као некад.
Mogli bi diskutirati u nedogled, zato ću samo da navedem nekoliko argumenata:
CD snimak je tehnički ograničen do 22,050 kHz, vinyl i dobri reprodukcijski uređaji prenose frekvencije i iznad ove granice, koji su "nečujni", ali daju tonu boju! Bez ove boje je ton klinički sterilan.
Slušao sam na istom uređaju "Matthäus Passion" sa Klempererom paralelno menjajući naizmenično input sa vinyla i sa CDa - ista matrica snimka i velika razlika u emocionalnosti tona.
Možda ste primetili, da su u poslednjoj deceniji tempi simfonija i koncerata brži nego prije? To je lažna virtuoznost (sa cirkuskim efektom) - postignuta digitalno: Tempo se tehnički ubrza, bez da se visina tona promeni!
I konačno pitanje: Zašto u poslednje vreme neki programi za obradu digitalnih fotografija nude mogućnost, da se u digitalnu fotografiju unese lažna zrnatost filmske emulzije, da bi slika izgledala donekle plastično kao na primer na jednom slajdu?
I na kraju, fotografija nastaje u oku i duši, fotoaparat (klasični ili digitalni) je samo pribor!
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Mogli bi diskutirati u nedogled, zato ću samo da navedem nekoliko argumenata:
CD snimak je tehnički ograničen do 22,050 kHz, vinyl i dobri reprodukcijski uređaji prenose frekvencije i iznad ove granice, koji su "nečujni", ali daju tonu boju! Bez ove boje je ton klinički sterilan.
Slušao sam na istom uređaju "Matthäus Passion" sa Klempererom paralelno menjajući naizmenično input sa vinyla i sa CDa - ista matrica snimka i velika razlika u emocionalnosti tona.
Možda ste primetili, da su u poslednjoj deceniji tempi simfonija i koncerata brži nego prije? To je lažna virtuoznost (sa cirkuskim efektom) - postignuta digitalno: Tempo se tehnički ubrza, bez da se visina tona promeni!
I konačno pitanje: Zašto u poslednje vreme neki programi za obradu digitalnih fotografija nude mogućnost, da se u digitalnu fotografiju unese lažna zrnatost filmske emulzije, da bi slika izgledala donekle plastično kao na primer na jednom slajdu?
Pre svega, kada se kaže digitalno ovde se ne govori samo o CD snimku koji ima ograničenja koja su pomenuta, već se prvenstveno misli na HiRez digitalne snimke. Treba odslušati poslednje petine zapisa na vinilu (pa čak i onih koje je radio Dojče Gramofon) i videti šta znači očaj mehaničke reprodukcije. Ili odslušati mnoštvo šumova ili izobličenja traka, trake snimljene neuslovnim uređajima i - sve kosu čupati uz saznanje koliko je predivnih detalja, finesa pogubljeno očajnim snimcima.
Najzad, ako se već vrše poređenja treba biti pažljiv: prvi CD-ovi jesu zvučali poprilično prazno i šuplje. No od tog doba prošlo je već punih trideset godina.
I na kraju ono čime se i bavim. Samo saznanje da danas postoje digitalne tehnike restauracije signala (audio, video...) kojim se unapređuje ili koriguje oštećeni analogni zapis govori da, barem kada je o digitalnoj fotografiji, videu ili beleženju zvuka reč ništa nije gotovo.
Zapravo - tek je počelo.
To što mi (većina ljudi sada, danas i ovde) ne znamo da ne postoje veoma posebne tehnike unapređenja analognih izvora ne znači da one - ne postoje.
Na primer, jedan od profesionalnih sistema za redukciju šuma i drugo sređivanje starih analognih zapisa košta i do 15000 EUR minimum. Ipak, to nešto kazuje, zar ne? 15000 EUR za prodavanje magle bila bi prilično velika cena... Sa druge strane sistem je u širokoj upotrebi u mnogim institucijama koji imaju dovoljno sredstava da ga priušte i koriste na polzu svih nas. Oni vode računa o svojoj kulturi.
Ovu sliku ne mogu nikako da složim u glavi. Kako na uglu piše "Kod Toskine česme" onda je to najverovatnije ugao Bosanske i Jug-Bogdanove, ali meni liči više ne ugao sa Kraljevića Marka. Ima li neko ideju šta je ovde tačno slikano?
Ово је стара тема а цитирани пост је од 1. новембра сада већ бивше године.
Не могу ни ја никако да "углавим" овај низ зграда на овој узбрдици. Описи кажу (на неколико сајтова): U ulici pop-Lukinoj, koja ide od Varoš kapije pored Državne štamparije u Savamalu, ima jedna cesma s gornje strane ulice. Tu je cesmu gradio neki Beogradjanin Toska, kome je kuca bila toj cesmi preko puta. Sada nema u životu Toske, kuca je njegova dobila drugoga gazdu, cesma je otišla ka imanju novoga sajbije, a tocak za vodu izmešten je malo više, tek se uvek zove "Toskina cesma" i ona, i onaj kraj oko nje.
Е тек сад ми није јасно. Значи, није Босанска (Гаврила Принципа) мада личи на онај део између Краљевића Марка (горњи део који се првобитно звао Серска, чини ми се) и Југ Богданове. Али ми онај угао тј. раскрсница у позадини слике нешто делује као да је "померен" и да попречна улица иде десно горе а требао би десно, тј. требало би да склапа нешто оштрији угао са овом улицом која доминира снимком. Не делује ми ни као Поп Лукина. Ако се сећате, са ове, десне стране улице, требало би да буде "Радничка касина" а на врху кафана "Златан коњ" одакле иде под оштрим углом Бранкова и која се овде не би требала да види. Да будем искрен - ништа ми није јасно и ја бих волео да ми неко ко се овде боље сналази и познаје ствари отвори очи и сложи коцкице. Да није део Поп Лукине од Југ Богданове па на месту данашњег приступа мосту? И шта значи опис "с горње стране улице"? Шта је горња страна Поп Лукине? Можда десна страна идући узбрдо? Или горњи крај улице?
Slično se dogodilo i sa muzikom. Ton vinyla je bolji!
Nema mesta panici: ovih godina vinil doživljava svoju renesansu, drugu mladost itd.
Mada vinil niizdaleka nije superioran u odnosu na solidan digitalni zapis i poseduje gomilu problema "ugrađenih" u sam format mehaničkog beleženja i reprodukcije.
Svejedno, ja ploče volim.
Поред толико ОТ на овом форуму, један више или мање неће да се примети.
Иако неизлечиви носталгичар (шта друго да будем у животној јесени), потпуно се слажем с овим шта сам горе маркирао. За разлику од директног преноса звука од извора до уха, аналогно бележење звука и каснија репродукција су везани за већи број маханичких процеса, који сваки са своје стране уноси извесна изобличења. Код дигитализације звука обавља се један математички процес заснован на Фуријеовој анализи, који је могућ већ у самом почетку преноса тј. већ после првог електроакустичког претварача одн. микрофона. Записују се бајтови који означавају бројеве. Ако се ти бројеви математички синтетизују непосредно пред уласком у уређај за репродукцију (на пример појачало са звучницима) одступање од верности зависиће једино још од карактеристика тог уређаја.
Није проблем у систему, већ у конзуму данашњег друштва. То друштво се често задовољава квалитетом звука снимљеног и репродукованог помоћу мобилних телефона.
Слично је и у фотографији. Дигиталне камере се данас продају по броју мегапикслова. Стара пракса. Некада се вредност сатова ценила по броју рубина, радио-апарата по броју „лампи“ (касније по броју транзистора – Јапанци су често уграђивали неке транзисторе без функције), аутомобила по броју свећица итд. Конзумно друштво не води рачуна о оптици дигиталних камера. Важан је зум, све остало иде аутоматски. Оптички зухер? А шта то беше? Sorry, то се не тражи. Тржиште је преплављено бофлом са заводљивим ценама.
Мислим да није проблем у дигитализацији слике као систему, већ у пречестој злоупотреби могућности које нам она пружа и запостављању вредности о којима смо некада водили рачуна. Ако хоћемо квалитет као некад, морамо и кесу да дрешимо као некад.
Драги Дундо,
са свим овде написаним се слажем. Посебно је тачна прича о томе да озбиљна дигитална фотографија начињена озбиљним професионалним апаратима уме и те како да надмаши класичну. И то је чињеница. Осим одличних оптика које се нуде данас у домену дигиталних апарата, квалитетних сензора чија осетљивост уме да пређе и најосетљивије филмове, извансеријски додатни прибор и светло, чини ми се да се олако профи дигитални апарати дисквалификују. Треба имати у рукама неки од њих и пробати шта је све у стању да учини. Лично сам то и пробао.
Непоновљив осећај.
Slično se dogodilo i sa muzikom. Ton vinyla je bolji!
Nema mesta panici: ovih godina vinil doživljava svoju renesansu, drugu mladost itd.
Mada vinil niizdaleka nije superioran u odnosu na solidan digitalni zapis i poseduje gomilu problema "ugrađenih" u sam format mehaničkog beleženja i reprodukcije.
Svejedno, ja ploče volim.
Поред толико ОТ на овом форуму, један више или мање неће да се примети.
Иако неизлечиви носталгичар (шта друго да будем у животној јесени), потпуно се слажем с овим шта сам горе маркирао. За разлику од директног преноса звука од извора до уха, аналогно бележење звука и каснија репродукција су везани за већи број маханичких процеса, који сваки са своје стране уноси извесна изобличења. Код дигитализације звука обавља се један математички процес заснован на Фуријеовој анализи, који је могућ већ у самом почетку преноса тј. већ после првог електроакустичког претварача одн. микрофона. Записују се бајтови који означавају бројеве. Ако се ти бројеви математички синтетизују непосредно пред уласком у уређај за репродукцију (на пример појачало са звучницима) одступање од верности зависиће једино још од карактеристика тог уређаја.
Није проблем у систему, већ у конзуму данашњег друштва. То друштво се често задовољава квалитетом звука снимљеног и репродукованог помоћу мобилних телефона.
Слично је и у фотографији. Дигиталне камере се данас продају по броју мегапикслова. Стара пракса. Некада се вредност сатова ценила по броју рубина, радио-апарата по броју „лампи“ (касније по броју транзистора – Јапанци су често уграђивали неке транзисторе без функције), аутомобила по броју свећица итд. Конзумно друштво не води рачуна о оптици дигиталних камера. Важан је зум, све остало иде аутоматски. Оптички зухер? А шта то беше? Sorry, то се не тражи. Тржиште је преплављено бофлом са заводљивим ценама.
Мислим да није проблем у дигитализацији слике као систему, већ у пречестој злоупотреби могућности које нам она пружа и запостављању вредности о којима смо некада водили рачуна. Ако хоћемо квалитет као некад, морамо и кесу да дрешимо као некад.
Mogli bi diskutirati u nedogled, zato ću samo da navedem nekoliko argumenata:
CD snimak je tehnički ograničen do 22,050 kHz, vinyl i dobri reprodukcijski uređaji prenose frekvencije i iznad ove granice, koji su "nečujni", ali daju tonu boju! Bez ove boje je ton klinički sterilan.
Slušao sam na istom uređaju "Matthäus Passion" sa Klempererom paralelno menjajući naizmenično input sa vinyla i sa CDa - ista matrica snimka i velika razlika u emocionalnosti tona.
Možda ste primetili, da su u poslednjoj deceniji tempi simfonija i koncerata brži nego prije? To je lažna virtuoznost (sa cirkuskim efektom) - postignuta digitalno: Tempo se tehnički ubrza, bez da se visina tona promeni!
I konačno pitanje: Zašto u poslednje vreme neki programi za obradu digitalnih fotografija nude mogućnost, da se u digitalnu fotografiju unese lažna zrnatost filmske emulzije, da bi slika izgledala donekle plastično kao na primer na jednom slajdu?
I na kraju, fotografija nastaje u oku i duši, fotoaparat (klasični ili digitalni) je samo pribor!
Mogli bi diskutirati u nedogled, zato ću samo da navedem nekoliko argumenata:
CD snimak je tehnički ograničen do 22,050 kHz, vinyl i dobri reprodukcijski uređaji prenose frekvencije i iznad ove granice, koji su "nečujni", ali daju tonu boju! Bez ove boje je ton klinički sterilan.
Slušao sam na istom uređaju "Matthäus Passion" sa Klempererom paralelno menjajući naizmenično input sa vinyla i sa CDa - ista matrica snimka i velika razlika u emocionalnosti tona.
Možda ste primetili, da su u poslednjoj deceniji tempi simfonija i koncerata brži nego prije? To je lažna virtuoznost (sa cirkuskim efektom) - postignuta digitalno: Tempo se tehnički ubrza, bez da se visina tona promeni!
I konačno pitanje: Zašto u poslednje vreme neki programi za obradu digitalnih fotografija nude mogućnost, da se u digitalnu fotografiju unese lažna zrnatost filmske emulzije, da bi slika izgledala donekle plastično kao na primer na jednom slajdu?
Pre svega, kada se kaže digitalno ovde se ne govori samo o CD snimku koji ima ograničenja koja su pomenuta, već se prvenstveno misli na HiRez digitalne snimke. Treba odslušati poslednje petine zapisa na vinilu (pa čak i onih koje je radio Dojče Gramofon) i videti šta znači očaj mehaničke reprodukcije. Ili odslušati mnoštvo šumova ili izobličenja traka, trake snimljene neuslovnim uređajima i - sve kosu čupati uz saznanje koliko je predivnih detalja, finesa pogubljeno očajnim snimcima.
Najzad, ako se već vrše poređenja treba biti pažljiv: prvi CD-ovi jesu zvučali poprilično prazno i šuplje. No od tog doba prošlo je već punih trideset godina.
I na kraju ono čime se i bavim. Samo saznanje da danas postoje digitalne tehnike restauracije signala (audio, video...) kojim se unapređuje ili koriguje oštećeni analogni zapis govori da, barem kada je o digitalnoj fotografiji, videu ili beleženju zvuka reč ništa nije gotovo.
Zapravo - tek je počelo.
To što mi (većina ljudi sada, danas i ovde) ne znamo da ne postoje veoma posebne tehnike unapređenja analognih izvora ne znači da one - ne postoje.
Na primer, jedan od profesionalnih sistema za redukciju šuma i drugo sređivanje starih analognih zapisa košta i do 15000 EUR minimum. Ipak, to nešto kazuje, zar ne? 15000 EUR za prodavanje magle bila bi prilično velika cena... Sa druge strane sistem je u širokoj upotrebi u mnogim institucijama koji imaju dovoljno sredstava da ga priušte i koriste na polzu svih nas. Oni vode računa o svojoj kulturi.
Građani, oko 1900, Nimio M. Stojanović.
Interesantno koliko je čuburskog u ovom levom portretu...
Neke stvari nikada ne izlaze iz mode.
MkaraM . OKO SOKOLOVO!
Ovu sliku ne mogu nikako da složim u glavi. Kako na uglu piše "Kod Toskine česme" onda je to najverovatnije ugao Bosanske i Jug-Bogdanove, ali meni liči više ne ugao sa Kraljevića Marka. Ima li neko ideju šta je ovde tačno slikano?
Ово је стара тема а цитирани пост је од 1. новембра сада већ бивше године.
Не могу ни ја никако да "углавим" овај низ зграда на овој узбрдици. Описи кажу (на неколико сајтова):
U ulici pop-Lukinoj, koja ide od Varoš kapije pored Državne štamparije u Savamalu, ima jedna cesma s gornje strane ulice. Tu je cesmu gradio neki Beogradjanin Toska, kome je kuca bila toj cesmi preko puta. Sada nema u životu Toske, kuca je njegova dobila drugoga gazdu, cesma je otišla ka imanju novoga sajbije, a tocak za vodu izmešten je malo više, tek se uvek zove "Toskina cesma" i ona, i onaj kraj oko nje.
Е тек сад ми није јасно. Значи, није Босанска (Гаврила Принципа) мада личи на онај део између Краљевића Марка (горњи део који се првобитно звао Серска, чини ми се) и Југ Богданове. Али ми онај угао тј. раскрсница у позадини слике нешто делује као да је "померен" и да попречна улица иде десно горе а требао би десно, тј. требало би да склапа нешто оштрији угао са овом улицом која доминира снимком. Не делује ми ни као Поп Лукина. Ако се сећате, са ове, десне стране улице, требало би да буде "Радничка касина" а на врху кафана "Златан коњ" одакле иде под оштрим углом Бранкова и која се овде не би требала да види. Да будем искрен - ништа ми није јасно и ја бих волео да ми неко ко се овде боље сналази и познаје ствари отвори очи и сложи коцкице. Да није део Поп Лукине од Југ Богданове па на месту данашњег приступа мосту? И шта значи опис "с горње стране улице"? Шта је горња страна Поп Лукине? Можда десна страна идући узбрдо? Или горњи крај улице?
Milorad Medaković, istoričar
Milovan Janković