...елем, колико се сећам, дотични господин је био музички уредник у радио Београду и пре и после рата. (ратни период није помињао). Посебно ми је било занимљиво његово казивање како су у то време пуштали плоче.

У то време на једну плочу стајало је релативно мало музике - ни десетак минута. Због тога су дуже композиције - опере, рецимо, биле нарезане на више плоча при чему су задња два минута једне плоче била истоветна са прва два минута наредне.

У студију су имали грамофон са два диска. Са једног диска емитована је у етар музика са прве плоче, а на другом би стајала спремна друга плоча. Када би игла "ушла" у зону задња два минута прве плоче, оператер би укључио погон друге плоче. На ушима је имао слушалице тако да је истовремено могао да чује музику са обе плоче, с тим што је могао да повећава или смањује број обртаја друге. На тај начин би "поклопио" звук са обе плоче у један и потом би пребацио прекидач за емитовање са диска 1 на диск 2. Док би музика ишла, он би са диска 1 скинуо прву плочу и ставио трећу. Онда се прича понављала: кад на другој плочи остане још пар минута музике, укључује први диск, подешава мелодију...

То је све лепо функционисало ако је број плоча био мали - три до четири, највише пет. Међутим, арије из неких опера имале су и по дванаест плоча и онда, у сред арије док иде музика са плоче број 8 оператер схвати да нигде нема плоче број 9! Или има, али то није та опера!

Међутим, било је и сналажења. Ако је било потребно да се емитује музика у непознатој дужини трајања ("Драги слушаоци, док чекамо нашег госта, уваженог господина МЊШ, слушате музију из студија..."), онда музички уредник стави на грамогфон две плоче Равелевог "Болера" и само "пребацује" шалтер са једног диска на други.