Није присутан
BALADA O UMETNIKOVOJ SAMOĆI IZA PARAVANA
Bivši dvorac Brünninghausen u Dortmundu, izgrađen 1681. U stražarnicu pred kapijom dvorca, koja više liči na toranj, uskim spiralnim stepeništem uspinje se u polukružnu dvoranu sa oko osamdeset sedišta. Kad se tamo održavaju solistički koncerti, i dok publika dolazi, umetniku ne preostaje ništa drugo nego da se sakrije iza paravana, jer prostorija za izvođača ne postoji.
Kada sam 25.3.2012. ušao u intimnu dvoranu, tražio sam pogledom umetnika večeri i našao ga - iza paravana. To je bio motiv koji je tražio i našao - mene.
Gitarist Goran Krivokapić, rođen u Beogradu, izabrao je za izvedbu manje poznate i retko svirane komade, komponovane ili prerađene za gitaru solo. Nisam ih poznavao, i tim više bio sam znatiželjan.
Nisam muzički kritičar, ali niko mi ne može prodati loš kvalitet.
Već nakon prvih desetak taktova postade mi jasno da slušam interpretaciju izuzetnog muzičkog talenta. I u toku izvedbe sam se uverio da po izražajnim mogućnostima gitara ni u čemu ne zaostaje, na primer, za klavirom, ako je umetnik majstor svoga instrumenta i kao interpret zreo, suveren i prepoznatljivo ličan. Svi ti atributi su stalno prisutni kod Gorana Krivokapića, bez obzira da li interpretira vlastitu obradu sonate Carl Phillipp Emanuel Bach-a ili impresionističku sonatu para guitarra Antonia Jose-a.
Odmerenost u modeliranju emocionalnih tema i apsolutna sigurnost u ritmu interpretacije su glavne karakteristike Krivokapićevog umeća. Siguran sam da bi on bio sposoban bez problema izvesti i obradu, na primer, Le sacre du printemps Stravinskoga, poznatu po suludim promenama tempa. I dok se drugi interpreti raspekmeze kad izvode emocionalno akcentuirane partiture (ne mogu da zaboravim kako je Maurizio Pollini svirao Mondschein-sonatu, prenemažući se i pumpajući emocije iz presušenog bunara vlastite duše), Krivokapić svira partiture Marca Pereire, pune portugalske melanholije i nostalgije mozartovski jasno, bez traga nakinđurenih osećanja i želje da se dopadne publici po svaku cenu. Pereirine partiture izrastaju iz Krivokapićeve gitare kao biseri fine melanholije, uzalud ćete tražiti kod njega friziranu melanholiju Čajkovskog a la Karajan. I dok mnogi orguljaši često za trenutak posrnu i izgube ritam, (posebno kod J.S. Bacha), to se Krivokapiću čitavu večer niti jednom nije dogodilo. Ja bih ga, po njegovoj emocionalnoj odmerenosti i apsolutnom smislu za ritam, rado uporedio s Gileljsom i Alban Berg kvartetom.
Publika, uglavnom starijeg godišta (najmlađa osoba je bila jedna devojka s udžbenikom ginekologije pod miškom!), pozdravila je Krivokapića frenetičnim aplauzom.
U pauzi je Goran ponovo sedeo sam - iza paravana.
Niko iz publike mu nije prišao, iako on dobro govori nemački.
U publici su bili pretežno stariji ljudi, očigledno muzički iskusni, ali još uvek "verklemmte Generation" - ja bih preveo kao "vezane vreće", što je poseban nemački fenomen.
Ni ja Goranu nisam prišao. Pomislio sam da on ni od mene ne treba da čuje pohvale, na koje je sigurno navikao, i još uz to od nekoga ko govori njegov jezik, i ko bi se tako pravio važan. Prepustio sam ga njegovoj sudbini, sudbini umetnika usamljenog iza paravana.
Iz usamljenosti i posvećenosti gitari je njegova umetnost i izrasla!
U znak poštovanja pokloniti ću mu fotografije nastale te večeri.
Siguran sam, takve fotografije kao neke iz ove serije, do sada on nema.
Sve što sam o Krivokapiću rekao možete i sami doživeti već u ovoj kratkoj kadenci iz jednog koncerta Villa-Lobosa:
http://www.youtube.com/watch?v=VOAc2iFh6_M
Odgovoriću i na jedno pitanje, koje lebdi u vazduhu.
Kako ja smem da pišem "kritiku" o koncertu, ako sam čitavo vreme bio zauzet mišlju da po mogućnosti u pravi trenutak, kada najmanje smetam škljocanjem, napravim po neku fotografiju?
Tajna je sasvim prozaična: Ja se rascepim u dve osobe.
To sam naučio već davno u dvorani beogradske Kinoteke, kada sam analizirao kretanje kamere, montažu, ritam i osvetljenje kadrova nekog filma, i istovremeno šizofreno kao druga osoba, doživljavao film kao svaki smrtnik.
