Ова је фотографија на мене оставила врло јак утисак јер се из копрене прошлости кроз цветне мотиве јефтиних материјала жена што поносно позирају пред симболима царевине што пропаде врати мени захваљујући слици сећање на детињство и групе Рускиња што долазише у Београд 70-тих година прошлог века ноћивши у нашем граду на Коњарнику, где сам тада становао, у  тамо једином хотелу ''Србија''.

Сећам се тих истих хаљина и најлонских доколеница подвијених подно листова ногу и сандала од платна са ортопедским штиклама од плуте. Питао сам се  зашто те жене свуда иду у групи и зашто од хотела па све до Душановца пешаче не користећи јавни превоз...  У оно време оне нису имале пара ни за аутобус јер им је све у Београду било папрено скупо. Тад  рубља није вредела ништа! 

Њихова скромност је била дирљива...
Сећам се одлично једне сцене када смо тата и ја нешто пазарили у киоску на углу Љубе Чупе и Устаничке где се некад налазила прва окретница аутобуса број 13 и 17 кад је група овако обучених Рускиња изненада наишла и буквално се укопала  загледана са неверицом у огромне количине  послаганих свежњева банана на шанку испред вратанца из којих је вирила глава продаваца који је унутра седео и баш нама на белој емајлираној ваги у том тренутку мерио неке крушке. Тата се насмешио видевши их где ко деца зуре у јужно воће и одмах је замолио продавца да преброји ''другарице'' и одмери бар два дебела ''грозда'' банана али тако да их буде колико је њих ту било, бар петнестак  и онда им је свакој  дао по једну. Ретко сам толико среће у нечијим очима видео!