Једном да се нешто врло озбиљно дотакне са тако мисленим саговорником као што си ти...
За могућност излагања ставова о суштинским питањима никад места и нигде. Једино се то постиже писањем. Оно умањује нестрпљење и израз досаде на лицу саговорника када се тај исти претвори у читаоца... Написаном се увек може вратити и накнадно се текст може другачије протумачити и разумети.
На ову тему Рунде, нисам, искрено да кажем, никад до сада размишљао а твоје гледиште стоји, одбранљиво је и јасно.
Сада ми је угао виђења постао некако шири као да сам прошао кроз извесну маглу па су ми одједном, у свести, досад само постојеће и нејасне контуре извесних појмова постале наједаред бистре и врло прецизне слике. Разазнајући их, тек сад уочавам да то о чему говориш да ја то сада по први пут запажам и сам !
Старост ме плаши јер се авет о којој сам писао као предзнак смрти кроз очито физичко пропадања излаже јасно на бројним од твојих портрета, бежим у лепе слике од неминовности!
У страху да не постигнем до краја оно што сам намерио да остварим, да ме не би нека глупа и изненадна несрећа спречила у покушају да бар у последњем часу осетим спокојсто јер сам ето довршио оно што сам отпочео, дајући тиме вредност животу који ми је у сврху тражења и налажења неког исхода и смисла и дат !
Мрзим површност и осредњост! Мрзим немар и препуштање околностима без улагања напора! Мрзим реч "судбина" јер је нема, не постоји, она је изговор за лежерност, ништа није предодређено, то што се све не остварује на начин на који би то желели, онако како смо то замислили није никакав ''план'' свевишњег!
Фотографија ме одавно прати као белег, попут каменчића, које у страху да на свом путу не залутају , извесни људи, бацајући их за собом, остављају као једини путоказ другима о томе шта је то постојање и чему оно уопште и служи...
Слика је уверљив али и непотпун јер лично обрађен доказ да сам негде био, нешто видео, понешто доживео и урадио, она истовремено крепи и памћење јер ми се кроз боје и облике враћају и тад изговорене речи, чути звуци, наизглед заборављени или превазиђени утисци о људима и догађајима...
Тако су ми се, пре неки дан, гледајући фотографију мог разреда из основне школе, искључиво посматрањем лица, синувши одједном, вратила свести нека од већ заборављених имена осталих ђака ...
Фотографију доживљавам и разумем као улепшани привид стварности а цео живот само као један позоришни комад са доста декора, костима, шминке, поза и научених и у околностима тренутка прикладних и пригодних диалога...
Реалистички приступ ме одбија суровоћу своје недвосмислености, он вређа моју потребу за оплемењивањем, он руши труд и напор да се реалност сузбије у најуже могуће границе и да се вољним избегавањем чињеничног стања изгради неки виши ступањ духовног уздигнућа!
И кад цитирам Светлану Цецу Бојковић и тврдим да је ''Живот ван уметности досадан'' ја дубоко верујем да је то заиста тако.
Опсесивна потреба за прочишћењем свести од свега сувишног и непотребног што ме у пристизању том једином циљу ремети или од њега удаљава, сажета левком и моје као и твоје искривљене визије стварности изградила је кроз смисао за лепо и помаке у жељи за солидном надоградњом, одбрану од свега што ме својом бесмисленом истином погађа и њоме покушава да обезвреди креативно размишљање лаконим подривањем непоколебљиве вере у непостојање једне већ милијарде попуно засебних стварности!
На тај начин се сваком ама баш сваком дану од буђења па све до кроз ноћни сан истински и дубоко радујем нестрпљиво изчекујући сваки онај наредни, радозналошћу новорођенчета, као да је први !
Videći Frančeskove fotografije u žarkim i životnim bojama, uporedio sam ih sa mojim tamnim fotografijama, na primer sa onim iz pariškog metroa.
I pomislih za trenutak: Tako bih mogao kao Frančesko slikati i ja!
A onda sam se već sledećeg trenutka nasmešio i spokojno pomislio: Mogao bih, ali onda to ne bih više u fotografijama bio ja!
No ovome forumu smo svi mi manje više dobri fotografi.
Nije značajno da li je neko malo bolji ili malo lošiji, važno je da smo RAZLIČITI i PREPOZNATLJIVI!
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Pročitao sam u Zabavniku, da je slikar De Chirico rekao: Slikajte ono, što ne vidite!
Fotografija naravno to ne može, ali zato na primer i najcrnija fotografija nosi u sebi čežnju za suprotnim, kontrapunktnim sadržajem od onoga, koga ona prikazuje.
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Једном да се нешто врло озбиљно дотакне са тако мисленим саговорником као што си ти...
За могућност излагања ставова о суштинским питањима никад места и нигде. Једино се то постиже писањем. Оно умањује нестрпљење и израз досаде на лицу саговорника када се тај исти претвори у читаоца... Написаном се увек може вратити и накнадно се текст може другачије протумачити и разумети.
На ову тему Рунде, нисам, искрено да кажем, никад до сада размишљао а твоје гледиште стоји, одбранљиво је и јасно.
Сада ми је угао виђења постао некако шири као да сам прошао кроз извесну маглу па су ми одједном, у свести, досад само постојеће и нејасне контуре извесних појмова постале наједаред бистре и врло прецизне слике. Разазнајући их, тек сад уочавам да то о чему говориш да ја то сада по први пут запажам и сам !
Старост ме плаши јер се авет о којој сам писао као предзнак смрти кроз очито физичко пропадања излаже јасно на бројним од твојих портрета, бежим у лепе слике од неминовности!
У страху да не постигнем до краја оно што сам намерио да остварим, да ме не би нека глупа и изненадна несрећа спречила у покушају да бар у последњем часу осетим спокојсто јер сам ето довршио оно што сам отпочео, дајући тиме вредност животу који ми је у сврху тражења и налажења неког исхода и смисла и дат !
Мрзим површност и осредњост! Мрзим немар и препуштање околностима без улагања напора! Мрзим реч "судбина" јер је нема, не постоји, она је изговор за лежерност, ништа није предодређено, то што се све не остварује на начин на који би то желели, онако како смо то замислили није никакав ''план'' свевишњег!
Фотографија ме одавно прати као белег, попут каменчића, које у страху да на свом путу не залутају , извесни људи, бацајући их за собом, остављају као једини путоказ другима о томе шта је то постојање и чему оно уопште и служи...
Слика је уверљив али и непотпун јер лично обрађен доказ да сам негде био, нешто видео, понешто доживео и урадио, она истовремено крепи и памћење јер ми се кроз боје и облике враћају и тад изговорене речи, чути звуци, наизглед заборављени или превазиђени утисци о људима и догађајима...
Тако су ми се, пре неки дан, гледајући фотографију мог разреда из основне школе, искључиво посматрањем лица, синувши одједном, вратила свести нека од већ заборављених имена осталих ђака ...
Фотографију доживљавам и разумем као улепшани привид стварности а цео живот само као један позоришни комад са доста декора, костима, шминке, поза и научених и у околностима тренутка прикладних и пригодних диалога...
Реалистички приступ ме одбија суровоћу своје недвосмислености, он вређа моју потребу за оплемењивањем, он руши труд и напор да се реалност сузбије у најуже могуће границе и да се вољним избегавањем чињеничног стања изгради неки виши ступањ духовног уздигнућа!
И кад цитирам Светлану Цецу Бојковић и тврдим да је ''Живот ван уметности досадан'' ја дубоко верујем да је то заиста тако.
Опсесивна потреба за прочишћењем свести од свега сувишног и непотребног што ме у пристизању том једином циљу ремети или од њега удаљава, сажета левком и моје као и твоје искривљене визије стварности изградила је кроз смисао за лепо и помаке у жељи за солидном надоградњом, одбрану од свега што ме својом бесмисленом истином погађа и њоме покушава да обезвреди креативно размишљање лаконим подривањем непоколебљиве вере у непостојање једне већ милијарде попуно засебних стварности!
На тај начин се сваком ама баш сваком дану од буђења па све до кроз ноћни сан истински и дубоко радујем нестрпљиво изчекујући сваки онај наредни, радозналошћу новорођенчета, као да је први !
Videći Frančeskove fotografije u žarkim i životnim bojama, uporedio sam ih sa mojim tamnim fotografijama, na primer sa onim iz pariškog metroa.
I pomislih za trenutak: Tako bih mogao kao Frančesko slikati i ja!
A onda sam se već sledećeg trenutka nasmešio i spokojno pomislio: Mogao bih, ali onda to ne bih više u fotografijama bio ja!
No ovome forumu smo svi mi manje više dobri fotografi.
Nije značajno da li je neko malo bolji ili malo lošiji, važno je da smo RAZLIČITI i PREPOZNATLJIVI!
Ту су терме за разговоре о старом Београду:
Налазиште, под шатором лево; у даљини римски котао за терме:
Помоћне археолошке просторије и роботизовани археолошки копач :
Fina ironija jedne Škorpije (u reči i slici) je uvek dobrodošla....
Predlog: Ovako je slika kompaktnija i kontrapunkt ubitačniji!
Pročitao sam u Zabavniku, da je slikar De Chirico rekao: Slikajte ono, što ne vidite!
Fotografija naravno to ne može, ali zato na primer i najcrnija fotografija nosi u sebi čežnju za suprotnim, kontrapunktnim sadržajem od onoga, koga ona prikazuje.
Bravo Slučajni, eto, uskoro nećeš moći od mene (skoro) ništa više naučiti!