Mali trik, kako da se isprave ekstremno krive horizontale u panorami.
Ja sam pokušao na "normalni način", ali onda se iskrive kuće sasvim levo.
Onda sam korigirao samo kritični desni isečak i ponovo spojio (ne baš švajcarski pedantno)....
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Mmmmm, Frančesko, najlepši dimnjaci na svetu! Sjajno! Sve si bolji!
Uz ekscelentnu dekorativnost sada dolazi u slike i osećaj, "štimung".
Tvoj copyright "avatar" je doduše prikladan za tvoje fotografije, ali ja bih na tvome mestu razmislio o jednom novom, diskretnijem žigu, jer je on kod tebe deo dekorativnosti slika i sada je za moj osećaj pomalo nametljiv....Natpisi sa elegantno jednostavnim slovima su izvrsno napravljeni.
Невероватно! Као да ми читаш мисли! И ја сам размишљао баш о томе како да их потпишем с обзиром да нису декоративне са неkим другачијим потписом... Иначе ни једну слику нисам ни пипнуо чак сам оставио и сурекспозицију, једино ми није јасно како да се боје тако мењају од једног до другог шкљоцања...
Да ли има нека фора када се слика гледајући директно у сунце да се избегне црвени или зелени одсјај на слици?
А ове твоје слике...Јој, Немци и добар укус...
Лепа жена нема шта али ово нису више минђуше на њој него тегови ...
А тек ово, прстен већи од три прста...
А он!!! Eм је ставио сандале уз одело ајде де ... да је бар оно летње, ланено још и некако али одело је неко дебело сукно у лето!!! А на све то чарапе и то у две боје што везе немају са оном на кожи сандала ...
Ова дама ко зна шта је све преживела...Kако ли си јој само тако мајсторски све изнео на видело!!!
Сем ако није неки сози у питању... Овога дасу одлично познајем то је једна од познатих личности која ми је као младом помогла да лакше прихватим себе у свој својој различитости... Инострани филмови су ми отворили очи јер у Београду тада није постојало других мерила и образаца шта је то нормалност а шта не... Много му дугујем!
Нешто весело, чисто информације ради, ''циркулише'' већ извесно време али сам га тек данас и користио, нови париски приградски воз ... Тапацирунг је радио Кристијан Лакроа...
Daklem, Frančesko, nisu svi Nemci bez ukusa (i mirisa) kao deo Bajrojtske publike!
Liftirana dama sa ogromnim prstenom mi je upravo zbog toga bila na meti.
Gospodin sa psom je jadnik bio samo gledaoc VIP publike i sigurno nije dobio kartu za Parsifala.
(Inače bi bio posudio cipele i obukao pogrebno odelo - kao i većina muške publike.)
Pomislio sam da ćeš zapaziti damu sa crvenom ružom, ona mi je bila od svih najzanimljivija.
Onoga dasu sam okačio...hm...opalio...hm...pardon!...škljocnuo ekstra za tebe, znao sam da ću ga jednom u životu trebati!
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
У праву си ти, просто сам се згражавао над сваком од тих бројних сподоба, најружније нисам ни навео...
Ова женска ми је по укусу у сваком погледу а да смо се случајно задесили на пустом острву, гарантујем ти да јој са мном не би било уопште досадно, дапаче!!! ...
А остале даме препарираше твоје слике од изчезнућа ... Фуј, све авет до авети!
Желео бих да додам нешто по мени врло битно да не бих био погрешно схваћен...
Не нападам никад ниједног човека на његов физички изглед ... То је небитно!
Оно што ми се код ових госпођа не допада је што су одвратно нашминкане, обучене и изфризиране...Поготову што су богате, имају могућности да плате некога ко зна шта и како истаћи или прикрити. "Баш их брига" и то "Баш ме брига" то је оно што ми највише смета у свему!
Упоредите и сами Рундеове слике Парижанки из истог периода, нису ништа ни лепше ни ружније али то је нешто сасвим друго...
Kada si mlad i lep, svaki prolaznik na ulici će te pogledati. U srednjim godinama postaješ sve prozirniji, mnogi te tada ne gledaju nego gledaju kroz tebe, kao da si od stakla. I kada ostariš, onda konačno ostvariš želju iz detinjstva - tada postaješ za ostale nevidljiv!
Ovo bi bila životna mudrost o odnosu među ljudima - sa erotskom i estetskom pozadinom.
Kad su me pitali, zašto uvek slikam starije i stare ljude i tako malo mlade i lepe ljude, rekao sam: Mladi ljudi su mladi i ponekad lepi i inače ništa drugo! Tek na licu zrelih i starih ljudi vidimo ispisan život! I mene kao fotografa zanima život!
Kada ugledam izuzetno lepo mlado lice, bez obzira na pol, meni od toliko lepote "stane pamet" i ne osetim poriv da slikam. Na sreću postoji i lepota propadanja i prolaznosti na licima starijih i starih ljudi i ona kod mene odmah aktivira suosećaj, simpatiju i svu fotografsku pažnju. I ako uz to moji fotografski objekti daju povoda da se posmatrač sa dovoljnom dozom humora mora osmehnuti, onda moja kamera škljoca - automatski.
Tako je bilo na primer i u Bayreuthu na paradi neukusa, sa dobro situiranim ljudima, koji su tamo često demonstrirali vlastitu (umišljenu) važnost. Na neki način su mi bili simpatični, jer - "sve ljudsko mi nije strano"! Posmatrao sam ih sa humorom i veselio me njihov nedostatak estetske umerenosti, koji je bio obrnuto proporcionalan sa težinom novčanika.
I sada dolazi večito pitanje u fotografiji: Što je dozvoljeno slikati i što je fotografski voajerizam i skrnavljenje ličnog integriteta fotografisanog objekta?
Svaki fotograf mora naći za sebe odgovor.
Za mene važi princip: Uvek kada imam suosećaj, neku vrstu ljudske simpatije za moje fotografske objekte i kada sam siguran da bi se i sam objekt nasmešio, kada bi video sebe na fotografiji (u "nezgodnoj" situaciji), onda ja nemam nikakvih problema da slikam i tada se ne osećam kao voajer. Ali postoje i granice, koje ne treba prekoračiti. I tu granicu mora svaki fotograf za sebe naći.
Viđam često na ulici jednog mladića, koji sedi na istom mestu i kao prosjak pokazuje demonstrativno njegove ispod kolena amputirane noge sa vidljivim ožiljcima.
Ne mogu da mu zamerim, da se on odlučio da pokaže javno svoju nesreću.
Ali moja kamera ostaje na ramenu i tamo će i dalje ostati.
Kada bih mladića uslikao, postao bih jeftini voajer!
U ovom slučaju za mene ne važe argumenti da je fotografija dokumentarni medij.
Postoje granice!
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Pročitao sam davno u internetu, da je jedan Milićev atelje bio izgoreo. Ne mogu više naći taj tekst....
Mali trik, kako da se isprave ekstremno krive horizontale u panorami.
Ja sam pokušao na "normalni način", ali onda se iskrive kuće sasvim levo.
Onda sam korigirao samo kritični desni isečak i ponovo spojio (ne baš švajcarski pedantno)....
Mmmmm, Frančesko, najlepši dimnjaci na svetu! Sjajno! Sve si bolji!
Uz ekscelentnu dekorativnost sada dolazi u slike i osećaj, "štimung".
Tvoj copyright "avatar" je doduše prikladan za tvoje fotografije, ali ja bih na tvome mestu razmislio o jednom novom, diskretnijem žigu, jer je on kod tebe deo dekorativnosti slika i sada je za moj osećaj pomalo nametljiv....Natpisi sa elegantno jednostavnim slovima su izvrsno napravljeni.
Невероватно! Као да ми читаш мисли! И ја сам размишљао баш о томе како да их потпишем с обзиром да нису декоративне са неkим другачијим потписом... Иначе ни једну слику нисам ни пипнуо чак сам оставио и сурекспозицију, једино ми није јасно како да се боје тако мењају од једног до другог шкљоцања...
Да ли има нека фора када се слика гледајући директно у сунце да се избегне црвени или зелени одсјај на слици?
А ове твоје слике...Јој, Немци и добар укус...
Лепа жена нема шта али ово нису више минђуше на њој него тегови ...
А тек ово, прстен већи од три прста...
А он!!! Eм је ставио сандале уз одело ајде де ... да је бар оно летње, ланено још и некако али одело је неко дебело сукно у лето!!! А на све то чарапе и то у две боје што везе немају са оном на кожи сандала ...
Сем ако није неки сози у питању... Овога дасу одлично познајем то је једна од познатих личности која ми је као младом помогла да лакше прихватим себе у свој својој различитости... Инострани филмови су ми отворили очи јер у Београду тада није постојало других мерила и образаца шта је то нормалност а шта не... Много му дугујем!
Сликао сам га док је још леп и чист...
Daklem, Frančesko, nisu svi Nemci bez ukusa (i mirisa) kao deo Bajrojtske publike!
Liftirana dama sa ogromnim prstenom mi je upravo zbog toga bila na meti.
Gospodin sa psom je jadnik bio samo gledaoc VIP publike i sigurno nije dobio kartu za Parsifala.
(Inače bi bio posudio cipele i obukao pogrebno odelo - kao i većina muške publike.)
Pomislio sam da ćeš zapaziti damu sa crvenom ružom, ona mi je bila od svih najzanimljivija.
Onoga dasu sam okačio...hm...opalio...hm...pardon!...škljocnuo ekstra za tebe, znao sam da ću ga jednom u životu trebati!
Ова женска ми је по укусу у сваком погледу а да смо се случајно задесили на пустом острву, гарантујем ти да јој са мном не би било уопште досадно, дапаче!!! ...
А остале даме препарираше твоје слике од изчезнућа ... Фуј, све авет до авети!
Желео бих да додам нешто по мени врло битно да не бих био погрешно схваћен...
Не нападам никад ниједног човека на његов физички изглед ... То је небитно!
Оно што ми се код ових госпођа не допада је што су одвратно нашминкане, обучене и изфризиране...Поготову што су богате, имају могућности да плате некога ко зна шта и како истаћи или прикрити. "Баш их брига" и то "Баш ме брига" то је оно што ми највише смета у свему!
Упоредите и сами Рундеове слике Парижанки из истог периода, нису ништа ни лепше ни ружније али то је нешто сасвим друго...
Kada si mlad i lep, svaki prolaznik na ulici će te pogledati. U srednjim godinama postaješ sve prozirniji, mnogi te tada ne gledaju nego gledaju kroz tebe, kao da si od stakla. I kada ostariš, onda konačno ostvariš želju iz detinjstva - tada postaješ za ostale nevidljiv!
Ovo bi bila životna mudrost o odnosu među ljudima - sa erotskom i estetskom pozadinom.
Kad su me pitali, zašto uvek slikam starije i stare ljude i tako malo mlade i lepe ljude, rekao sam: Mladi ljudi su mladi i ponekad lepi i inače ništa drugo! Tek na licu zrelih i starih ljudi vidimo ispisan život! I mene kao fotografa zanima život!
Kada ugledam izuzetno lepo mlado lice, bez obzira na pol, meni od toliko lepote "stane pamet" i ne osetim poriv da slikam. Na sreću postoji i lepota propadanja i prolaznosti na licima starijih i starih ljudi i ona kod mene odmah aktivira suosećaj, simpatiju i svu fotografsku pažnju. I ako uz to moji fotografski objekti daju povoda da se posmatrač sa dovoljnom dozom humora mora osmehnuti, onda moja kamera škljoca - automatski.
Tako je bilo na primer i u Bayreuthu na paradi neukusa, sa dobro situiranim ljudima, koji su tamo često demonstrirali vlastitu (umišljenu) važnost. Na neki način su mi bili simpatični, jer - "sve ljudsko mi nije strano"! Posmatrao sam ih sa humorom i veselio me njihov nedostatak estetske umerenosti, koji je bio obrnuto proporcionalan sa težinom novčanika.
I sada dolazi večito pitanje u fotografiji: Što je dozvoljeno slikati i što je fotografski voajerizam i skrnavljenje ličnog integriteta fotografisanog objekta?
Svaki fotograf mora naći za sebe odgovor.
Za mene važi princip: Uvek kada imam suosećaj, neku vrstu ljudske simpatije za moje fotografske objekte i kada sam siguran da bi se i sam objekt nasmešio, kada bi video sebe na fotografiji (u "nezgodnoj" situaciji), onda ja nemam nikakvih problema da slikam i tada se ne osećam kao voajer. Ali postoje i granice, koje ne treba prekoračiti. I tu granicu mora svaki fotograf za sebe naći.
Viđam često na ulici jednog mladića, koji sedi na istom mestu i kao prosjak pokazuje demonstrativno njegove ispod kolena amputirane noge sa vidljivim ožiljcima.
Ne mogu da mu zamerim, da se on odlučio da pokaže javno svoju nesreću.
Ali moja kamera ostaje na ramenu i tamo će i dalje ostati.
Kada bih mladića uslikao, postao bih jeftini voajer!
U ovom slučaju za mene ne važe argumenti da je fotografija dokumentarni medij.
Postoje granice!
Frančesko, nije grandiozni pogled kao sa tvoje zgrade nego samo iz moga hotela, ali dimnjaci su tu i Pariz je Pariz!
PARIS JANUAR 1994