Два, три, пет, фотографа, није важно колико, сви с апсолутно истом опремом, под истим спољашњим условима, и са потпуно истог места фотографишу један исти објекат, и нек је он статичан, намерно ради поједностављивања...
Под претпоставком да сви познају барем основе фотографске естетике и теорије о најбитнијим параметрима (дужина експозиције, отвор бленде, осетљивост филма, баланс белог, итд), где би ту била она нека разлика у њиховим фотографијама, и који критеријум, да она испадне "боља" или "лошија"?
Степен талента, искуства, осећаја, је свакако увек битан, али где би се ту нашао простор за њих под оваквим условима?
Delomičan odgovor bi dale dve fotografije "Maybe", postavljene iznad tvoga posta.
Nije uvek pitanje, koja bi fotografija bila bolja ili lošija, nego da li je i koja je slika upečatljivo jedinstvena i originalna.
Moram priznati da tvoje pitanje nisam savim razumeo.....
Извињавам се, нисам била најпрецизнија. Осим боља/лошија, мислила сам, дакако, рећи и оригиналнија/упечатљивија. Али услов је да сви фотографишу са стриктно исте позиције, чак, нека је апарат и физички фиксиран. (Било каква, па и најмања померања већ отварају безброј могућности, у зависности од талента и осталог наведеног, али она су у овом теоријском примеру искључена).
Шта у том случају фотографу остаје где би могао испољити индивидуалност? Има само око и прст.
Да ли ипак на крају побеђује искуство и машта? И чиме се она испољава, преведено на језик фотографске технике (естетика се подразумева).
Али шта ако су приближно једнако искусни, вешти, и маштовити, а ето, и да искључим нас аматере с мало праксе, нека су сви професионалци с дугогодишњим искуством.
Premise pitanja isključuju bilo kakav odgovor ili zaključak.
Ako je kamera fiksirana, fotografu ne treba više oko, dovoljan je samo prst.
I taj prst ne mora biti više fotografov prst.
Taj bilo čiji prst ne mora da se brine ni o mašti ni o tehnici.
Na sreću fotografije u realnosti nastaju samo ako iza kamere stoji čitavi čovek (sa njegovim bićem), a ne samo njegov prst.
Јасно.
Али, у овом хипотетичком случају ипак није само прст, подразумева се и да сме експериментисати с вредностима експозиције, бленде, осетљивости, и осталим техничким могућностима апарата...
Другим речима, дакле, због ограничености својих ефеката, само ти технички детаљи нису довољни? Или ипак резултат зависи од ширине техничких могућности апарата? Има ли ту места за креативност?
Дакако би ту сваки од фотографа изнашао неку своју комбинацију, те би се те фотографије, ето, ипак барем разликовале. Но, у ком смислу?
Да ли уметност ипак почиње тек са слободом? Слобода као први, нужни (не и довољни и једини) услов.
Samo da te obavestim ovako Drundavog, onog dana na ćevapima u Čuburi, na inicijativu izvesnog KK, zvanog Kkikica, oformljen je neformalni odbor za tvoj formalni doček. Pruzeo sam izvesne uzdržane i oprezne obaveze jer znam koga dočekujemo. Znači: DOLAZI, BRE!
Два, три, пет, фотографа, није важно колико, сви с апсолутно истом опремом, под истим спољашњим условима, и са потпуно истог места фотографишу један исти објекат, и нек је он статичан, намерно ради поједностављивања...
Под претпоставком да сви познају барем основе фотографске естетике и теорије о најбитнијим параметрима (дужина експозиције, отвор бленде, осетљивост филма, баланс белог, итд), где би ту била она нека разлика у њиховим фотографијама, и који критеријум, да она испадне "боља" или "лошија"?
Степен талента, искуства, осећаја, је свакако увек битан, али где би се ту нашао простор за њих под оваквим условима?
Delomičan odgovor bi dale dve fotografije "Maybe", postavljene iznad tvoga posta.
Nije uvek pitanje, koja bi fotografija bila bolja ili lošija, nego da li je i koja je slika upečatljivo jedinstvena i originalna.
Moram priznati da tvoje pitanje nisam savim razumeo.....
Извињавам се, нисам била најпрецизнија. Осим боља/лошија, мислила сам, дакако, рећи и оригиналнија/упечатљивија. Али услов је да сви фотографишу са стриктно исте позиције, чак, нека је апарат и физички фиксиран. (Било каква, па и најмања померања већ отварају безброј могућности, у зависности од талента и осталог наведеног, али она су у овом теоријском примеру искључена).
Шта у том случају фотографу остаје где би могао испољити индивидуалност? Има само око и прст.
Да ли ипак на крају побеђује искуство и машта? И чиме се она испољава, преведено на језик фотографске технике (естетика се подразумева).
Али шта ако су приближно једнако искусни, вешти, и маштовити, а ето, и да искључим нас аматере с мало праксе, нека су сви професионалци с дугогодишњим искуством.
Premise pitanja isključuju bilo kakav odgovor ili zaključak.
Ako je kamera fiksirana, fotografu ne treba više oko, dovoljan je samo prst.
I taj prst ne mora biti više fotografov prst.
Taj bilo čiji prst ne mora da se brine ni o mašti ni o tehnici.
Na sreću fotografije u realnosti nastaju samo ako iza kamere stoji čitavi čovek (sa njegovim bićem), a ne samo njegov prst.
Јасно.
Али, у овом хипотетичком случају ипак није само прст, подразумева се и да сме експериментисати с вредностима експозиције, бленде, осетљивости, и осталим техничким могућностима апарата...
Другим речима, дакле, због ограничености својих ефеката, само ти технички детаљи нису довољни? Или ипак резултат зависи од ширине техничких могућности апарата? Има ли ту места за креативност?
Дакако би ту сваки од фотографа изнашао неку своју комбинацију, те би се те фотографије, ето, ипак барем разликовале. Но, у ком смислу?
Да ли уметност ипак почиње тек са слободом? Слобода као први, нужни (не и довољни и једини) услов.
Шта је ово, нема никог од синоћ?
Извињавам се, нећу више да вас тероришем теоријом, немојте се разбежати
Dakle, ne moram više da navratim u Beograd...KaraMaZov me uspešno zamenio!
Dakle, ne moram više da navratim u Beograd...KaraMaZov me uspešno zamenio!
Само да почне да скенира како треба...
Dakle, ne moram više da navratim u Beograd...KaraMaZov me uspešno zamenio!
Само да почне да скенира како треба...
Ne brigaj! Slupao sam to čudo i progutao za doručak! Dosta nerviranja!