Pre par godina, bio sam neformalni domaćin grupi praških fotografa, od kojih su dvojica bili stabilnije godište, što znači - mlađi od Drundea a stariji od mene. Bila je to prilično vesela i dobronamerna grupa, koju sam ja vodio po različitim bg kafanama (to mi je bio jedini i osnovni zadatak). Dakle, uvažili su moju nesklonost prema umetnosti fotografiranja i priznali poznavanje restorana. Dakle, dobro se jelo i još bolje razgovaralo. Elem, da ne dužim, tu sam čuo za fototeoriju slučajnosti, kao najuslov za dobru fotku, čuo sam priču i o demokratizaciji fotoslikanja, pa su tako priznavali i telefon kao sredstvo za vatanje stanja ili slučaja. To mi je delovalo prilično razumno.
Još da napomenem, u pitanju su bili vrhunski profesionalci, od kojih su dvojica čak bili koledž profesori.
Ih, da je tu bio i nadobudni Drunde, naslušao bih ga i dobro nahranio.
PS: Moram priznati, na priloženim fotkama,taj Drunde, deluje prilično ispošteno i neuhranjeno, kao da još uvek vojnik stažist?!

Slučaj je važan pri nastanku fotografija, koje ja nazivam Fotografski srećni trenutak i tada mogu fotografije biti izuzetne - ako je fotograf zaista sposoban.
"Umetnost" proizvoljnosti nije za mene ni umeće ni umetnost. O telefonskim fotografijama, kao i na primer polaroid fotografijama ja lično nemam visoko mišljenje, ali to je moj problem.
Najmanje od svega me zanimaju mišljenja profesora o fotografiji i o umetnosti. Oni nisu bez razloga postali - profesori!

Da li ne postaješ ponovo previše ličan?
Reč nadobudan nema za mene - koliko se ja sećam beogradskog žargona - baš neko vrlo pozitivno značenje. Hvala!
Možda ta reč bolje paše za neku na brzinu napisanu bulevarsku komediju?

Šta se tiče moga izgleda ti brkaš recimo eleganciju sa neuhranjenošću.
Uzgred, to su genetski ostaci iz kamenog doba, kada su stariji lovci morali nagomilati salo da bi preživeli, jer nisu više uspevali da uspešno love.