Кад би човек знао где ће пасти - он би сео. Најкласичнија могућа поставка: удри укосо да се осети простор! А онда кад дођеш кући - схватиш да би било боље да си нешто друго урадио. Само, тад је готово и ко зна кад ћеш имати прилику да при истим условима снимиш исти или сличан мотив. У суштини - никад, јер се слике никад не понављају, само бивају сличне. Да ми се поново пружи прилика са оваквим фронталним светлом где сенка на идентичан начин упада у лукове а ивица крова оставља сену на зиду подједнаке висине дуж зграде, стао бих ффронтално испред зграде и мало се поиграо са ритмом аркада, слепих аркада и прозора. Заправо, требало је да урадим више снимака из различитих углова, некада је дијапозитив био скуп, данас се на меморијску картицу може трпати све и нема разлог "штедњи". Једини разлог што сам направио само један једини снимак су сапутници. Зато је најбоље да идете сами или са неким ко има исти циљ: да сними што боље фотографије. Сви остали, чак и ако вас схватају и разумеју, уз широки осмех звани "Нема проблема, само ти сликај!" у себи ће мислити уз цупкање поред аута "Ма хајде већ једном, можеш ти то и брже, ј... те сликање!". И ма колико вас било брига за то цупкање - подсвесно вас ужурбава и прескачете нормални редослед размишљања о мотивима.
Бар тако ја видим све то.
Ах, умало да заборавим: хтео сам да исправим ивицу зграде и доведем зид у вертикалу. АЛи онда ми се дешава нешто друго. Златно омалане бодруре лукова (вероватно због компресије) уместо глатке криве линије постају степенасте од низа крупних квадрата а сам фајл постаје толики да га сервер не прихвата (у принципу, свака дорада, макар и блага поправка боја, увечћва ми фајлове).
Briljantna fotografija šjor Putnika snimljena u pravom trenutku!
Slabosti fotografije su uzrokovane samo automatikom digitalne kamere a ne "nesposobnošću" fotografa.
SPASOJE I VELJA zaslužuju postprodukciju.
Bilo bi poželjno da autori postavljaju fotografije makar sa rezolucijom od 1024 piksela.
Ako neko fotografiju "posudi", onda je to čast za autora i istovremeno "honorar".
Jedina uteha: Lopov ne može da od fotografije napravi tako dobar print, kako može napraviti autor sa orginalnom rezolucijom slike.
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Šta je umetnost u fotografiji, a šta nije umetnost - to je neiscrpna tema i razlog beskrajnih diskusija bez konačnog rezultata.
Na sreću odlučuje na kraju više osećaj nego hiljade pro i kontra argumenata.
Moje viđenje umetničke fotografije, odnosno otkrivanje moje (javne) tajne, kako ja ocenujem umetničku fotografiju.
Savršeno komponirana fotografija, koja zadovoljave sve formalne postulate fotografske estetike, ne mora automatski postati umetnička fotografija.
Umetnička fotografija sadrži TAJNU, koju posmatrač ne uspeva da do kraja dešifrira!
Bez makar kapi melanholije nema umetnosti!
Umetnik je stilistički prepoznatljiv!
I dok sam tražio fotografiju, koja bi ilustrirala teze o umetničkoj fotografiji, postavio je pantapita ovu njegovu fotogtafiju.
Za mene je to bio grom iz vedra neba!
Ova fotografija je UMETNOST!
Ne sećam se, da sam jednu drugu fotografiju morao tako dugo posmatrati.
Pokušao sam da - delomično - dešifriram tajnu njenog delovanja.
Nerazrešivi sudar agresivnosti propadanja, cinizma grafita i melanholični pločnik na kiši, na kojemu hodaju (ali i ne šetaju!) izgubljeni ljudi, ali koji će (možda) - zahvaleći melanholiji beogradske kišne večeri - preživeti i spasiti svoju dušu.
Ova fotografija nije depresivna! Melanholija nosi u sebi nadu, sećanje na srećne dane i ona je za razliku od depresije pozitivna. Poslušajte samo Melanholičnu serenadu Čajkovskog!
Mala digresija: Melanholija je posebni fenomen slavenske duše. Portugalska melanholija je više žalopojka, kako se to čuje u čuvenim fado, a kod Nemaca je to Sehnsucht (neprevediva reč).
Ne nasedajte površnom vanjskom utisku, Nemci su veoma emocionalni! O tome svedoči njihova umetnost.
Boje fotografije su također u nerazrešivom emocionalnom sudaru - još jedna tajna delovanja fotografije.
Agresivnost crvene boje i neuništiva melanholija zelenkasto-plavog pločnika na kiši.
Još jedna nerazrešiva tajna - ne može se sigurno odlučiti da li fotografija prikazuje dan, sumrak ili večer. To daje sadržaju slike vrednost opšteg i ne samo konkretnog značenja.
Napravio sam jednu postprodukciju - kao predlog - kako bi fotografija postala još kompaktnija i tako još ubitačnija.
Sa velikim respektom prema ličnoj stilističkoj paleti boja autora, smanjio sam diskretno intezitet boja, da bi hladne boje pločnika jače konkurisale agresivnoj crvenoj boji.
Odstranio sam presečeni grb gore levo i odsekao mali deo slike desno, da bi ona postala kompaktnija.
I poravnao kosu liniju iznad "Beograda" ....
Da li je ovo robna kuća kod Ruskog cara ili na Terazijama ili...?
Bilo bi zanimljivo da nam pantapita iz pedagoških razloga ispriča, kako je uslikao ovu fotografiju....
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Crno-bela fotografija ne mora biti proizvoljni manir, ona može biti uzdignuta kao lični kreativni princip!
Ovde vidimo virtuoznost kompozicije (čak i "iščašene") i emocionalnu raznobojnost crno-bele fotografije.
MALA GALERIJA - FOTOGRAFIJE BY RUI PALHA
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Кад би човек знао где ће пасти - он би сео. Најкласичнија могућа поставка: удри укосо да се осети простор! А онда кад дођеш кући - схватиш да би било боље да си нешто друго урадио. Само, тад је готово и ко зна кад ћеш имати прилику да при истим условима снимиш исти или сличан мотив. У суштини - никад, јер се слике никад не понављају, само бивају сличне. Да ми се поново пружи прилика са оваквим фронталним светлом где сенка на идентичан начин упада у лукове а ивица крова оставља сену на зиду подједнаке висине дуж зграде, стао бих ффронтално испред зграде и мало се поиграо са ритмом аркада, слепих аркада и прозора. Заправо, требало је да урадим више снимака из различитих углова, некада је дијапозитив био скуп, данас се на меморијску картицу може трпати све и нема разлог "штедњи". Једини разлог што сам направио само један једини снимак су сапутници. Зато је најбоље да идете сами или са неким ко има исти циљ: да сними што боље фотографије. Сви остали, чак и ако вас схватају и разумеју, уз широки осмех звани "Нема проблема, само ти сликај!" у себи ће мислити уз цупкање поред аута "Ма хајде већ једном, можеш ти то и брже, ј... те сликање!". И ма колико вас било брига за то цупкање - подсвесно вас ужурбава и прескачете нормални редослед размишљања о мотивима.
Бар тако ја видим све то.
Ах, умало да заборавим: хтео сам да исправим ивицу зграде и доведем зид у вертикалу. АЛи онда ми се дешава нешто друго. Златно омалане бодруре лукова (вероватно због компресије) уместо глатке криве линије постају степенасте од низа крупних квадрата а сам фајл постаје толики да га сервер не прихвата (у принципу, свака дорада, макар и блага поправка боја, увечћва ми фајлове).
Briljantna fotografija šjor Putnika snimljena u pravom trenutku!
Slabosti fotografije su uzrokovane samo automatikom digitalne kamere a ne "nesposobnošću" fotografa.
SPASOJE I VELJA zaslužuju postprodukciju.
Bilo bi poželjno da autori postavljaju fotografije makar sa rezolucijom od 1024 piksela.
Ako neko fotografiju "posudi", onda je to čast za autora i istovremeno "honorar".
Jedina uteha: Lopov ne može da od fotografije napravi tako dobar print, kako može napraviti autor sa orginalnom rezolucijom slike.
Šta je umetnost u fotografiji, a šta nije umetnost - to je neiscrpna tema i razlog beskrajnih diskusija bez konačnog rezultata.
Na sreću odlučuje na kraju više osećaj nego hiljade pro i kontra argumenata.
Moje viđenje umetničke fotografije, odnosno otkrivanje moje (javne) tajne, kako ja ocenujem umetničku fotografiju.
Savršeno komponirana fotografija, koja zadovoljave sve formalne postulate fotografske estetike, ne mora automatski postati umetnička fotografija.
Umetnička fotografija sadrži TAJNU, koju posmatrač ne uspeva da do kraja dešifrira!
Bez makar kapi melanholije nema umetnosti!
Umetnik je stilistički prepoznatljiv!
I dok sam tražio fotografiju, koja bi ilustrirala teze o umetničkoj fotografiji, postavio je pantapita ovu njegovu fotogtafiju.
Za mene je to bio grom iz vedra neba!
Ova fotografija je UMETNOST!
Ne sećam se, da sam jednu drugu fotografiju morao tako dugo posmatrati.
Pokušao sam da - delomično - dešifriram tajnu njenog delovanja.
Nerazrešivi sudar agresivnosti propadanja, cinizma grafita i melanholični pločnik na kiši, na kojemu hodaju (ali i ne šetaju!) izgubljeni ljudi, ali koji će (možda) - zahvaleći melanholiji beogradske kišne večeri - preživeti i spasiti svoju dušu.
Ova fotografija nije depresivna! Melanholija nosi u sebi nadu, sećanje na srećne dane i ona je za razliku od depresije pozitivna. Poslušajte samo Melanholičnu serenadu Čajkovskog!
Mala digresija: Melanholija je posebni fenomen slavenske duše. Portugalska melanholija je više žalopojka, kako se to čuje u čuvenim fado, a kod Nemaca je to Sehnsucht (neprevediva reč).
Ne nasedajte površnom vanjskom utisku, Nemci su veoma emocionalni! O tome svedoči njihova umetnost.
Boje fotografije su također u nerazrešivom emocionalnom sudaru - još jedna tajna delovanja fotografije.
Agresivnost crvene boje i neuništiva melanholija zelenkasto-plavog pločnika na kiši.
Još jedna nerazrešiva tajna - ne može se sigurno odlučiti da li fotografija prikazuje dan, sumrak ili večer. To daje sadržaju slike vrednost opšteg i ne samo konkretnog značenja.
Napravio sam jednu postprodukciju - kao predlog - kako bi fotografija postala još kompaktnija i tako još ubitačnija.
Sa velikim respektom prema ličnoj stilističkoj paleti boja autora, smanjio sam diskretno intezitet boja, da bi hladne boje pločnika jače konkurisale agresivnoj crvenoj boji.
Odstranio sam presečeni grb gore levo i odsekao mali deo slike desno, da bi ona postala kompaktnija.
I poravnao kosu liniju iznad "Beograda" ....
Da li je ovo robna kuća kod Ruskog cara ili na Terazijama ili...?
Bilo bi zanimljivo da nam pantapita iz pedagoških razloga ispriča, kako je uslikao ovu fotografiju....
Slika mi je prenatrpana, za pogled nemirna i osim toga unesrećeno sunce - možda je dovoljno reflektiranje sunca na žicama?
Kako bi bilo ovako?
Kada ćemo videti tvoju Nemanjinu i most?
Crno-bela fotografija ne mora biti proizvoljni manir, ona može biti uzdignuta kao lični kreativni princip!
Ovde vidimo virtuoznost kompozicije (čak i "iščašene") i emocionalnu raznobojnost crno-bele fotografije.
MALA GALERIJA - FOTOGRAFIJE BY RUI PALHA