Svaki autor izgradi sa vremenom vlastite principe (u skladu sa njegovim bićem i iskustvom).
Već pri pomisli da slikam ljude koji poziraju, nakostreši mi se kosa - ili ostatak od toga.
Oni su stajali optimalno ispred izloga i dali mi znak da ih uslikam.
Nisam morao da ih premeštam i što je bilo presudno - bili su nekako dirljivi i simpatični.
Dragi "isčašeni" ljudi.
Uvek su mi bili simpatični ljudi, koji putuju izvan koloseka....
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Već pri pomisli da slikam ljude koji poziraju, nakokostreši mi se kosa - ili ostatak od toga.
E to je već stvar ličnih afiniteta. Zasede su zgodne za reportažno snimanje mada meni i namešteni portreti mogu biti interesantni. Dobar fotograf zna da namesti "model" i odabere moment za fotografisanje tako da iskaže određenu karakteristiku portretisane ličnosti. Zaseda zahteva manje vremena u radu sa modelom ali traži veoma dobro planiranje scene, parametara itd. Svako ko želi malo ozbiljnije da uđe u fotografiju treba da ima svoj omiljeni način rada i svoj "potpis" po kome se prepoznaje od drugih. Pri tom, mislim na umetničko-duhovni "potpis" koji je rezultat poimanja okoline pa i fotografije a ne neki tehničko-tehnološki "fazon". Da li se neko seća Hamiltona i njegovih fotografija, naročito u prvoj polovini 1970-ih.? Bio je čuven po specifičnim aktovima, erotizovanim i erotskim fotografijama. Ali ta specifičnost, njegov "potpis" nije izvirao toliko iz njega samog već iz činjenice da je koristio objektive-mekocrtače do zloupotrebe. Taj tehnološki "fazon" je potpuno "pokrio" njegove druge kvalitete kao fotografa. Runde, vi imate taj "potpis". Doduše, nije on takav da bih na osnovu viđene fotografije mogao da kažem - "To je Runde!". Ali ako bi mi neko rekao "Da pogledamo neke Rundove fotografije!" znao bih šta mogu da očekujem kao njihovu zajedničku karakteristiku, ne toliko u smislu motiva.
A i ja sam se raspisao bez potrebe. Haj'mo na slike:
Dugo sam se pitao šta meni samom smeta na ovoj slici, kao da sam pomeren iz ravnoteže. Bar ja imam takav osećaj, ne znam kod drugih. Na kraju sam došao do mogućeg zaključka: dijagonala koja polazi iz levog donjeg ugla nije uobičajena za mene, ja obično to radim iz kontra ugla. Sličan utisak imao sam kod one Rundeove dorade fotografije sa Kalemegdana koja je snimljena iz unutrašnjosti kapije. Asimetrični položaj svetlog otvora kapije na levoj vertikali zlatnog reza davao mi je utisak savijenosti vlastitog tela, kao da sam uhvaćen u deliću okreta.
A i ja sam se raspisao bez potrebe. Haj'mo na slike:
Dugo sam se pitao šta meni samom smeta na ovoj slici, kao da sam pomeren iz ravnoteže. Bar ja imam takav osećaj, ne znam kod drugih. Na kraju sam došao do mogućeg zaključka: dijagonala koja polazi iz levog donjeg ugla nije uobičajena za mene, ja obično to radim iz kontra ugla. Sličan utisak imao sam kod one Rundeove dorade fotografije sa Kalemegdana koja je snimljena iz unutrašnjosti kapije. Asimetrični položaj svetlog otvora kapije na levoj vertikali zlatnog reza davao mi je utisak savijenosti vlastitog tela, kao da sam uhvaćen u deliću okreta.
Motiv fotografije je vrlo problematičan - nije tako retko da se objekti odupiru slikanju!
Uprkos tome vi ste uspeli napraviti vrlo dobru kompoziciju slike. Ali osećaj da nešto nije baš u redu vas nije prevario.
Trava zauzima važni deo fotografije, pogled ide dijagonalom i - bam! udari u zid. I ja sam imao imao utisak: Nešto nije u redu!
Dakle, treba oku pomoći da preskoči zid i ode prema onoj kući.
Sada trava nije više toliko dominantna i harmoniše kao površina sa travom gore desno i pogled lakše nađe put prema kući, koja je sada u desnom gornjem centru interesa..
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Slikajte efektne scene, koje često same za sebe ne znače mnogo.
Možda ćete jednog dana otkriti svoj talent da kreirate svoju ličnu ili čak mitsku stvarnost....
IKAROS
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Када се говори о хармонијским правилима једне фотографије стално се помиње правило златног реза (приближна трећина). Г. Дундо нас је лепо подсетио на једну другу пропорцију о којој сам ја само "овлаш" читао кад сам тек почињао да се занимам за фотографију а које је убрзо пало у заборав. Ствар моде и естетских тенденција времена, бићу слободан да констатујем.
Е сад долазимо и до поенте. Фотографија какву је знамо до скоро, углавном се сводила на формате 1:1 (квадрат), 2:3 (ову пропорцију је имала Leica на можда најкоришћенијем формату филма икада са снимком 24х36 мм) и 3:4 односно приближно 3:5 (добро нам знане старе фотографије 9х12 и 9х14 центиметара). У оквиру ових пропорција добро функционише хармонија златног реза, посебно у односу на одавно стандардне формате фотографских папира. Данас смо сведоци продора нове моде - формат 1:2 и слични 9:16, мислим да су и формати фото папира стандардизовани за ове пропорције. Код телевизора и монитора овај формат је већ потиснуо 3:4, у биоскопима већ деценијама влада широки формат (мада су филмови снимани на стандардној кино траци, али да не ширим тему). И коначно следи одапињање питања: да ли правило златног реза иде дефинитивно у историју са новим широким форматом, да ли нови формат неизоставно тражи преиспитивање естетске хармоније? Или је златни рез ипак универзалније хармонијско-естетско правило? До скоро је било: хоризонт никад на средину (златниу рез). Мала "висина" фотографије код нових (широких) формата натераће нас (бар ми тако изгледа) да хоризонт стављамо на средину како би објекти који надвисују висину хоризонта били захваћени али и њихова основа. Шта уопште читаоци овог подфорума мисле о томе? Шта мисле озбиљнији фотографи од мене о овом питању?
Када се говори о хармонијским правилима једне фотографије стално се помиње правило златног реза (приближна трећина). Г. Дундо нас је лепо подсетио на једну другу пропорцију о којој сам ја само "овлаш" читао кад сам тек почињао да се занимам за фотографију а које је убрзо пало у заборав. Ствар моде и естетских тенденција времена, бићу слободан да констатујем.
Е сад долазимо и до поенте. Фотографија какву је знамо до скоро, углавном се сводила на формате 1:1 (квадрат), 2:3 (ову пропорцију је имала Leica на можда најкоришћенијем формату филма икада са снимком 24х36 мм) и 3:4 односно приближно 3:5 (добро нам знане старе фотографије 9х12 и 9х14 центиметара). У оквиру ових пропорција добро функционише хармонија златног реза, посебно у односу на одавно стандардне формате фотографских папира. Данас смо сведоци продора нове моде - формат 1:2 и слични 9:16, мислим да су и формати фото папира стандардизовани за ове пропорције. Код телевизора и монитора овај формат је већ потиснуо 3:4, у биоскопима већ деценијама влада широки формат (мада су филмови снимани на стандардној кино траци, али да не ширим тему). И коначно следи одапињање питања: да ли правило златног реза иде дефинитивно у историју са новим широким форматом, да ли нови формат неизоставно тражи преиспитивање естетске хармоније? Или је златни рез ипак универзалније хармонијско-естетско правило? До скоро је било: хоризонт никад на средину (златниу рез). Мала "висина" фотографије код нових (широких) формата натераће нас (бар ми тако изгледа) да хоризонт стављамо на средину како би објекти који надвисују висину хоризонта били захваћени али и њихова основа. Шта уопште читаоци овог подфорума мисле о томе? Шта мисле озбиљнији фотографи од мене о овом питању?
Mislim da je to bio Hitchocock, koji je ovako izrazio njegovo negodovanje prema cinemascope-formatu:
Cinemascope je jedino prikladan za snimanje pogreba u čitavoj dužini!
Nije to samo žal za mladosti kada mi nedostaje 3x2 odnosno 36x24mm format iz analognog doba.
Digitalci imaju senzor za format 4x3!
Ipak, Nikon D3 ima senzor za 3x2 format, ali tu kameru ne može obični smrtnik platiti.
Uteha: Skele zlatnog reza važe i dalje za sve formate!
Ni budućnost nije više to, šta je nekad bila! - Karl Valentin.
Svaki autor izgradi sa vremenom vlastite principe (u skladu sa njegovim bićem i iskustvom).
Već pri pomisli da slikam ljude koji poziraju, nakostreši mi se kosa - ili ostatak od toga.
Oni su stajali optimalno ispred izloga i dali mi znak da ih uslikam.
Nisam morao da ih premeštam i što je bilo presudno - bili su nekako dirljivi i simpatični.
Dragi "isčašeni" ljudi.
Uvek su mi bili simpatični ljudi, koji putuju izvan koloseka....
Već pri pomisli da slikam ljude koji poziraju, nakokostreši mi se kosa - ili ostatak od toga.
E to je već stvar ličnih afiniteta. Zasede su zgodne za reportažno snimanje mada meni i namešteni portreti mogu biti interesantni. Dobar fotograf zna da namesti "model" i odabere moment za fotografisanje tako da iskaže određenu karakteristiku portretisane ličnosti. Zaseda zahteva manje vremena u radu sa modelom ali traži veoma dobro planiranje scene, parametara itd. Svako ko želi malo ozbiljnije da uđe u fotografiju treba da ima svoj omiljeni način rada i svoj "potpis" po kome se prepoznaje od drugih. Pri tom, mislim na umetničko-duhovni "potpis" koji je rezultat poimanja okoline pa i fotografije a ne neki tehničko-tehnološki "fazon". Da li se neko seća Hamiltona i njegovih fotografija, naročito u prvoj polovini 1970-ih.? Bio je čuven po specifičnim aktovima, erotizovanim i erotskim fotografijama. Ali ta specifičnost, njegov "potpis" nije izvirao toliko iz njega samog već iz činjenice da je koristio objektive-mekocrtače do zloupotrebe. Taj tehnološki "fazon" je potpuno "pokrio" njegove druge kvalitete kao fotografa. Runde, vi imate taj "potpis". Doduše, nije on takav da bih na osnovu viđene fotografije mogao da kažem - "To je Runde!". Ali ako bi mi neko rekao "Da pogledamo neke Rundove fotografije!" znao bih šta mogu da očekujem kao njihovu zajedničku karakteristiku, ne toliko u smislu motiva.
A i ja sam se raspisao bez potrebe. Haj'mo na slike:
Dugo sam se pitao šta meni samom smeta na ovoj slici, kao da sam pomeren iz ravnoteže. Bar ja imam takav osećaj, ne znam kod drugih. Na kraju sam došao do mogućeg zaključka: dijagonala koja polazi iz levog donjeg ugla nije uobičajena za mene, ja obično to radim iz kontra ugla. Sličan utisak imao sam kod one Rundeove dorade fotografije sa Kalemegdana koja je snimljena iz unutrašnjosti kapije. Asimetrični položaj svetlog otvora kapije na levoj vertikali zlatnog reza davao mi je utisak savijenosti vlastitog tela, kao da sam uhvaćen u deliću okreta.
A i ja sam se raspisao bez potrebe. Haj'mo na slike:
Dugo sam se pitao šta meni samom smeta na ovoj slici, kao da sam pomeren iz ravnoteže. Bar ja imam takav osećaj, ne znam kod drugih. Na kraju sam došao do mogućeg zaključka: dijagonala koja polazi iz levog donjeg ugla nije uobičajena za mene, ja obično to radim iz kontra ugla. Sličan utisak imao sam kod one Rundeove dorade fotografije sa Kalemegdana koja je snimljena iz unutrašnjosti kapije. Asimetrični položaj svetlog otvora kapije na levoj vertikali zlatnog reza davao mi je utisak savijenosti vlastitog tela, kao da sam uhvaćen u deliću okreta.
Motiv fotografije je vrlo problematičan - nije tako retko da se objekti odupiru slikanju!
Uprkos tome vi ste uspeli napraviti vrlo dobru kompoziciju slike. Ali osećaj da nešto nije baš u redu vas nije prevario.
Trava zauzima važni deo fotografije, pogled ide dijagonalom i - bam! udari u zid. I ja sam imao imao utisak: Nešto nije u redu!
Dakle, treba oku pomoći da preskoči zid i ode prema onoj kući.
Sada trava nije više toliko dominantna i harmoniše kao površina sa travom gore desno i pogled lakše nađe put prema kući, koja je sada u desnom gornjem centru interesa..
Slikajte efektne scene, koje često same za sebe ne znače mnogo.
Možda ćete jednog dana otkriti svoj talent da kreirate svoju ličnu ili čak mitsku stvarnost....
IKAROS
Е сад долазимо и до поенте. Фотографија какву је знамо до скоро, углавном се сводила на формате 1:1 (квадрат), 2:3 (ову пропорцију је имала Leica на можда најкоришћенијем формату филма икада са снимком 24х36 мм) и 3:4 односно приближно 3:5 (добро нам знане старе фотографије 9х12 и 9х14 центиметара). У оквиру ових пропорција добро функционише хармонија златног реза, посебно у односу на одавно стандардне формате фотографских папира. Данас смо сведоци продора нове моде - формат 1:2 и слични 9:16, мислим да су и формати фото папира стандардизовани за ове пропорције. Код телевизора и монитора овај формат је већ потиснуо 3:4, у биоскопима већ деценијама влада широки формат (мада су филмови снимани на стандардној кино траци, али да не ширим тему). И коначно следи одапињање питања: да ли правило златног реза иде дефинитивно у историју са новим широким форматом, да ли нови формат неизоставно тражи преиспитивање естетске хармоније? Или је златни рез ипак универзалније хармонијско-естетско правило? До скоро је било: хоризонт никад на средину (златниу рез). Мала "висина" фотографије код нових (широких) формата натераће нас (бар ми тако изгледа) да хоризонт стављамо на средину како би објекти који надвисују висину хоризонта били захваћени али и њихова основа. Шта уопште читаоци овог подфорума мисле о томе? Шта мисле озбиљнији фотографи од мене о овом питању?
Е сад долазимо и до поенте. Фотографија какву је знамо до скоро, углавном се сводила на формате 1:1 (квадрат), 2:3 (ову пропорцију је имала Leica на можда најкоришћенијем формату филма икада са снимком 24х36 мм) и 3:4 односно приближно 3:5 (добро нам знане старе фотографије 9х12 и 9х14 центиметара). У оквиру ових пропорција добро функционише хармонија златног реза, посебно у односу на одавно стандардне формате фотографских папира. Данас смо сведоци продора нове моде - формат 1:2 и слични 9:16, мислим да су и формати фото папира стандардизовани за ове пропорције. Код телевизора и монитора овај формат је већ потиснуо 3:4, у биоскопима већ деценијама влада широки формат (мада су филмови снимани на стандардној кино траци, али да не ширим тему). И коначно следи одапињање питања: да ли правило златног реза иде дефинитивно у историју са новим широким форматом, да ли нови формат неизоставно тражи преиспитивање естетске хармоније? Или је златни рез ипак универзалније хармонијско-естетско правило? До скоро је било: хоризонт никад на средину (златниу рез). Мала "висина" фотографије код нових (широких) формата натераће нас (бар ми тако изгледа) да хоризонт стављамо на средину како би објекти који надвисују висину хоризонта били захваћени али и њихова основа. Шта уопште читаоци овог подфорума мисле о томе? Шта мисле озбиљнији фотографи од мене о овом питању?
Mislim da je to bio Hitchocock, koji je ovako izrazio njegovo negodovanje prema cinemascope-formatu:
Cinemascope je jedino prikladan za snimanje pogreba u čitavoj dužini!
Nije to samo žal za mladosti kada mi nedostaje 3x2 odnosno 36x24mm format iz analognog doba.
Digitalci imaju senzor za format 4x3!
Ipak, Nikon D3 ima senzor za 3x2 format, ali tu kameru ne može obični smrtnik platiti.
Uteha: Skele zlatnog reza važe i dalje za sve formate!
Foto by RUI PALHA
Foto by RUNDE - SPLIT 1970.
Foto by MOGAMBO
Perfektna kompozicija i zahvaleći teleobjektivu je atmosfera "zgusnuta", intenzivna...