Мало је познато да је чоколада део богате историје једне од најугледнијих и најстаријих научних установа у свету – Краљевског друштва у Лондону. Управо захваљујући томе, ова омиљена посластица онаква је какву је познајемо
Кад и где је почела та чаролија која траје до данас? Прича о чоколади почела је веома давно у Средњој Америци, под окриљем старих цивилизација Маја и Астека. Дрвеће какаоа расло је у прашуми, а становништво је користило његове плодове као зачин, средство за размену – али и за справљање топлог, горког напитка који се пио у посебним приликама. Астеци су имали многа божанства и веровали да им предстоји скора пропаст. Зрна какаоа повезали су с божанством пољопривреде и стварања кога су се плашили и приносили му жртве да га одобровоље. Много људи умрло је на овај начин, али су пре тога сви морали да попију топли напитак.
Писање прича увек је занимљива и узбудљива ствар, а ако је то још на страном језику, постаје прави изазов. Зато Аустријски институт у Београду, који спроводи курсеве немачког језика и на тај начин подстиче културну размену између Србије и Аустрије, и „Политикин Забавник” расписују конкурс из креативног писања.
Догађа се да млада особа нема с ким да размени мисли и осећања, а неопходно јој је да је неко саслуша кад је понижена, потиштена, повређена, поводљива, поносна... Добро је знати да увек постоји неко коме може да се обрати, и то сваког дана, целог дана, триста шездесет пет дана у години
Кад се окрене телефонски број 0800-123456, с друге стране јавиће се неко ко ради за СОС Дечију линију Србије. Тако је од октобра 2005. Пуне четири године млађе особе знају да из свих говорница у Србији и са свих фиксних, нажалост још не и с мобилних телефона, бесплатно добијају СОС Дечију линију. На броју смишљеном за лако памћење увек ће се неко јавити. Дању, ноћу, и кад цела земља слави неки празник, викендом... Током читаве године.
На предавања свезнајуће Хипатије у Александрију су хрлили млади с три континента. Њен сјајан ум био је праћен изузетном физичком лепотом а завршила је на крајње трагичан начин
Александрија, један од најблиставијих античких градова, мегалополис у коме су једна поред друге, каткад у миру, али неретко и у веома огорченом и насилном сучељавању, живеле разнолике етничке групације, лука у којој су се сретале различите културе, боје и мириси далеких земаља, једно од великих интелектуалних средишта старог века, завичајно је место једне од најумнијих жена у историји – Хипатије. Она је до краја живота остала везана за овај град на јужним обалама Средоземља: у њему се родила, стекла изванредно образовање и, напослетку, трагично завршила живот.
Поклопљен снегом, Маре се неконтролисано тумбао низ падине Дурмитора. У свест му је нагрнуло све оно што је слушао на
алпинистичком течају...
Маре, Брка, Ваљар и Шуре били су одлично расположени кад су крајем марта 1986. године, у суботње преподне, из Жабљака кренули и прошли поред Црног језера. Ишли су ка Великој Карлици, издуженом природном амфитеатру у источном делу Дурмитора. Њихов циљ био је алпинистички бивак, одакле су намеравали да за викенд, у правим зимским условима, освоје неки од оближњих врхова. Београдским алпинистима није се допадало што су морали да се пробијају кроз снежне наносе, али су били спремни и на то. Маре и Брка носили су у ранчевима скијашке ципеле и скије, па су зато све више заостајали за Ваљаром и Шуретом. Пошто од скијашке опреме није било никакве користи, одлучили су да је оставе у шуми и то их је мало растеретило. Међутим, ближио се мрак, а они још нису нашли улаз у Карлицу. Спуштала се густа магла и било је јасно да могу да залутају. Одлучили су да се зауставе. Нашли су повољно место на падини и почели да у снегу копају вучју јаму. Била је увелико ноћ кад су завршили склониште. Ушли су унутра, покрили улаз затегнутим шаторским платном, развукли подметаче и увукли се у вреће за спавање. Питали су се да ли су Ваљар и Шуре стигли до бивака, а онда су утонули у сан.
У недељу ујутру пробудио их је неки шум на самом улазу у вучју јаму.
После париске премијере, одушевљени гледаоци су јунакињу „Еротикона” на рукама изнели из биоскопа, док је један опат, „у божјем гневу”, по граду цепао плакате на којима је рекламиран филм
Молим вас да напишете нешто о недавно преминулом глумцу Патрику Свејзију.
Архива
Број становника угрожава Земљу?
ЗАУСТАВИТЕ ПЛАНЕТУ, ВИШАК САМ!
Претпоставља се да ће нас до 2050. године бити девет милијарди. Да ли ћемо тада имати довољно животног простора, горива, воде или ће се залихе временом исцрпсти?
Живот у харему
Султаново друго царство
Просторије где су живеле жене отоманских владара биле су скривене од очију посетилаца двора. Њихов живот пролазио је у раскошном, али ипак ограниченом простору
Роботи у средњем веку
Кад су летеле механичке птице
Један арапски научник је четири века пре Леонарда да Винчија правио невероватне, чудесне машине за забаву људи. Упутства су сачувана и преведена на дигитални језик
ИСТИНА О КУЦАМА И МАЦАМА
Ћелави пас и мачка сањалица
Како могу да живе заједно?
Тешко је навићи одраслог пса или мачку да животни простор деле са својим највећим непријатељем. Ако сте баш велики љубитељ обе животиње, онда је најбоље да их узмете док су још младунци. Ако их учите да поштују једно друго још од малих ногу, много је већа могућност да оваква заједница успе. Није на одмет ни да изаберете расе које ће се лакше уклопити. Плашљива маца и насртљив пас као што је ротвајлер сигуран су рецепт за сукоб који може да има озбиљне последице. Ветеринари препоручују да се клоните ловачких паса који имају веома изражен нагон за прогањање.
До сукоба између пса и мачке долази због неспоразума. Чим угледају пса, који је готово увек већи од њих, мачке се дају у бег. Следећи свој ловачки инстинкт, пси почињу да их гоне.
Живот је бајка
МОЈИ БОДЉИКАВИ ПРИЈАТЕЉИ
Анђело је отишао до пања где га је чекало велико изненађење. Једна животињица фркнула је бесно на њега. Личила је на бодљикави жбунић. Скакала је и као да се нешто бунила. То је био једини преживели младунац „госпође” Павезе...