3320 25. 9. 2015.
Ко је био Чедомиљ Мијатовић?
ЖИВОТ ОД СТОТИНУ ЖИВОТА
 |
| Чедомиљ Мијатовић у пуном сјају и амбасадорској униформи |
Био је професор, политичар, дипломата, економиста, историчар и писац. Чини се да је од прве до последње своје године, од 1842. до 1932, све време само радио. Почео је као професор политичке економије и финансија на београдској Великој школи, да би затим шест пута био министар финансија, два пута министар иностраних дела и дипломата више од тридесет година. Један је од оснивача Народне странке, један од зачетника економске науке код нас, основао је Народну банку Србије и нашој валути дао име – динари. Написао је прву велику биографију у нашој историографији, његове историјске романе волели су и читаоци и критичари, писао је прозу о верским темама, преводио с енглеског, био је наш први новински дописник из Лондона, први Србин изабран за почасног члана Краљевског историјског друштва у Лондону, промовисао је Креманско пророчанство. Уз све то (навели смо само основно) бавио се спиритизмом, а могао је да буде и патријарх.
Игре око железнице
Најважније догађаје и личности из живота описао је у „Успоменама балканског дипломате”, које су недавно објавили Радио-телевизија Србије и „Досије”. Превео је др Слободан Марковић. То је једна од четири књиге које је Чедомиљ Мијатовић написао у Лондону, на енглеском, и прва која је преведена на српски. У предговору је објаснио да бележи успомене зато што је као дипломата био сведок „бескрајне борбе између Русије и Аустро-Угарске на Балкану”, па сматра обавезом да историји пружи податке које зна о Источном питању, које је „довело до Кримског рата, до руско-турског рата, и до Балканског рата”, изузетно важној теми за Европу 19. века.
 |
| ''Успомене''писане на енглеском језику |
Ми сад знамо да је та тема још важна, зато нам неке Мијатовићеве успомене делују као вести о којима нас свакодневно обавештавају медији. На пример, његово сећање о првом задатку у дипломатији.
Требало је да посети грофа Андрашија, председника владе Угарске у Будимпешти, и грофа Бајста, министра иностраних послова Хабзбуршке монархије у Бечу, и да сазна да ли је истина да отоманска железница неће проћи кроз Србију, па да, ако је то тачно, добије њихову подршку да пруга Цариград-Беч прође кроз Србију а не кроз Босну. Било је то 1869. године, у време највећег сукоба Русије и Аустроугарске због Балкана. И у Бечу и у Будимпешти сазнао је да је Русија подстакла турску Порту да се њен део пруге споји с аустријском у Босни, а да је била против да се то деси у Србији „првенствено из војних и политичких разлога”. Међутим, из Намесништва које је управљало Србијом након убиства кнеза Михаила Обреновића добио је упутство да обавести Андрашија и Бајста „да би српске чете, ако би Турци почели да граде железницу кроз Босну, уништавале сваке ноћи оно што би Турци изградили током дана”. Иако му је Андраши одговорио да „дипломатија никад не користи језик уцене осим ако земља коју представља није способна да објави рат за четрдесет и осам часова”, Мијатовић је исти текст саопштио и грофу Бајсту у Бечу. „О, не”, одговорио је Бајст. „Ја сам уверен да никада неће доћи до тога. Све што нам је потребно у овом тренутку јесте стрпљење. Ми ћемо урадити све што можемо да обезбедимо пролаз железнице Цариград-Беч кроз Србију.”
Борба између руске и аустроугарске дипломатије због отоманске железнице трајала је још девет година. Један од већих „бојева” десио се приликом прве посете Милана Обреновића, новог кнеза, турском султану како би, као што је ред, свом сизерену указао поштовање. Кнез Милан је одлагао овај сусрет и одлучио је да путује тек кад се Порта обавезала да ће железница проћи кроз Србију. У Цариграду је био примљен и угошћен како доликује, да би на крају посете сазнао да Турци немају намеру да испуне обећање. Рекли су да их је велики пријатељ Србије, руски амбасадор генерал Игњатијев саветовао „да не би било мудро за султана да свако дело послушне оданости вазала учини одмах наплативим кроз значајне политичке и економске уступке”.
Сви Словени на руском
Тајна конвенција с Аустроугарском, тајни договор, догађај је који је Чедомиљу Мијатовићу био посебно важан. У „Успоменама” га назива „најосетљивијом ствари”, а затим га, 1925. године, веома детаљно описује у фељтону „Политике”, а већ насловом „Моја исповест о Тајној конвенцији с Аустро-Угарском”, поручује да се ради о нечем личном и важном.
 |
| Чедомиљ Мијатовић, први слева, са потписницима Букурештанског мира |
Мијатовић затим подсећа да је Србија, након два рата с Турском, 1876. и 1877. године, које је водила „да би помогла руској војсци”, очекивала да ће јој „мировни уговор који је диктирала Русија донети праведно зарађену награду”. Међутим, Санстефански мир, којим је окончан руско-турски рат, показао је да је Русији више стало до Бугарске него до Србије. Следеће разочарење уследило је након Берлинског конгреса 1878. године. Мијатовић пише да је Јован Ристић, председник владе и представник Србије на Берлинском конгресу, „тамо морао да се бори против руских напора да добију Пирот и Врање за Бугарску”, и да му је речено „да Русија, у том тренутку, не може да уради ништа за Србију”. Да би Србији обезбедио врањски, нишки, пиротски и топлички округ, Ристић је морао да пристане на захтев да Србија изгради српску деоницу пруге Беч-Цариград у року од три године, и да сместа отпочне преговоре о трговинском уговору с Аустроугарском. Кад су све ове чињенице обзнањене, а нарочито чињенице да је Русија, желећи да створи Велику Бугарску, дала српску Македонију, и да се сложила с аустријском окупацијом Босне, крајње огорчење захватило је Србе свих странака”.
 |
| Писмо Чедомиља Мијатовића из Лондона уредништву ''Политике'' |
И, тек сад почиње прича о Тајној конвенцији. „Познато је свима и свакоме да је кнез Милан крајем лета 1880. године провео више дана у Ишлу, где је видео цара Фрању Јосифа, и још више дана у Бечу, где је скоро сваки дан био у друштву с принцем Рудолфом. Ја сам данас уверен да је кнез Милан дошао у Београд с готовим плановима о својој новој и даљој акцији.” Прво је позвао Милутина Гарашанина и Милана Пироћанца, вође Напредне странке, да саставе нову владу. Предложио је да Чедомиљ Мијатовић буде и министар финансија и иностраних послова зато што ће у будућим пословима та два министарства морати заједно да делују, па је зато лакше да послом руководи један човек. Нова влада одлучила је да испуни обавезе потписане у Берлину, и јасно је била против руске политике на Балкану и аустријске окупације Босне. Односи с Двојном монархијом нарочито су је бринули зато што је по Берлинском конгресу она могла да се прошири и до Митровице.
Почетком пролећа 1881. године, забележио је Мијатовић, кнез Милан га је посаветовао да иде на одмор бар две недеље да се мало опорави од тешких послова. Предложио му је Беч, пожелео добар провод и, као узгред, саопштио му: „Наравно, видећеш се с главним људима, и на сваки начин видећеш се и с Калајем. Стога у интересу државне службе ја теби дајем одсуство две недеље.” Тако је и било. Мијатовић је знао Бенијамина фон Калаја, помогао му је да напише „Историју Србије”, па га је посетио већ на почетку одмора у Бечу. Калај је тада био шеф политичког одељења аустроугарског министарства спољних послова. Кад су се дотакли аустроугарске окупације Босне и Херцеговине, разговор се заоштрио. Мијатовић је недвосмислено био против њихове окупације, сматрајући је грешком, а Калај га је разуверавао, да би расправу окончао следећим речима: „Европа је нама дала да окупирамо Босну и Херцеговину. Тај факат ви не можете изменити. Ви сте сад министар спољних послова, зашто не употребите прилику да као практичан политичар профитирате од тога факта?” Одмах је објаснио и – како. „Немојте нам сметати у Босни вашим агитацијама а ми вама нећемо сметати да се ширите у правцу к југу. На пример, ја мислим да ћемо чак тако далеко ићи да вам помогнемо да једнога дана Македонија доиста постане ваша земља. Ви ћете разумети да би то вама далеко пријатније било него да видимо Македонију у рукама русофилских Бугара.”
Десетак дана након што је Мијатовић известио кнеза Милана, Пироћанца и Гарашанина о Калајевом предлогу и добио њихову дозволу да настави разговоре, Калај је дошао у Београд с нацртом Тајне конвенције. Пироћанац, Гарашанин и Мијатовић тражили су измену тачке којом се Србија обавезује да извести Аустроугарску ако склопи или ако намерава да склопи споразум с неком другом државом, сматрајући је неповољном по државни суверенитет. Међутим, како каже Мијатовић, ту је настао заплет. „Море, Мијатовићу махни се ћоравих послова. Ја сам као кнез Србије и као Милан Обреновић дао реч цару да ћу ову Конвенцију потписати, а што ти и Пироћанац булазните о исправкама некаквим већим ја о томе нећу да водим рачуна.” Неколико дана након тога, кнез Милан позвао је Мијатовића, саопштио му да ће за две недеље у Ишлу видети цара, да ће потписати Конвенцију и да очекује од њега да учини то исто. Затим је додао: „Сад имам још једну молбу на мога личног пријатеља Чеду Мијатовића. Ако кажеш Пироћанцу сад одмах да си потписао Конвенцију, он може поднети оставку и министарска криза спречила би ме да остављам Београд сад одмах и да на уречени дан будем у Ишлу. С тога ја од тебе као од личног пријатеља тражим да, кад ми дадеш према-потпис мом потпису, ником ништа о томе не говориш док се ја не вратим из Ишла.” Тако је и било. Пироћанац је потписао Конвенцију касније, кад је аустроугарска влада уверила српску да спорна тачка уговора не угрожава државни суверенитет. Тиме је, јуна 1881. године, Србија и званично престала да заснива спољну политику само на сарадњи с Русијом.
 |
 |
| Мијатовићев пасош |
У „Политикином” фељтону Мијатовић је набројао четири корисне последице овог договора: Аустроугарска је помогла Србији да спасе својих шест милиона франака у Генералној унији у Паризу кад је ова банкротирала, помогла је кнезу Милану да Србија постане краљевина, помогла је да Србија без рата с Бугарском, иако је био на видику због уједињења Румуније и Бугарске, добије земљу, и зауставила је Бугаре кад су на почетку рата 1885. године хтели да заузму Ниш и натерала их на мир са Србијом.
О миру између Бугарске и Србије преговарано је почетком 1886. године у Букурешту. Једини опуномоћеник Србије био је Чедомиљ Мијатовић. Усаглашавање интереса две државе није било једноставно, о чему Мијатовић детаљно пише у „Успоменама”. Занимљив је крај те приче. На седници која је заказана у тренутку веома затегнуте ситуације, кад је краљ Милан био спреман да обнови рат зато што није био задовољан преговорима, Бугари су тражили од Србије двадесет пет милиона франака ратне штете. Мијатовић је, сходно упутству које је добио од своје владе, објавио крај мировних преговора и наставак рата сутра ујутру у шест часова и – кренуо према излазу. Присутни су пребледели. „Врата су била на извесној удаљености од места где сам седео, а много ближа Маџид-паши, који пожури према њима и постави своје здепасто, кратко тело према њима, ширећи обе своје руке кад да га нека невидљива сила изненада разапе на удубљења у вратима. Готово гневно вриштећи, урлаше на јадног Гешова (бугарски политичар): Зар вам нисам рекао да је то било глупо и опасно? Зар не видите шта сте учинили? Драги господине Мијатовићу, ви сте добар човек, и мудар човек, и праведан човек. Застаните на тренутак да размислите. Зар треба да нам буде ускраћена слава обнављања мира на Балкану? Зар ћете тако безбрижно да наставите страшни сукоб? Зар нема излаза из овог положаја?” Мијатовић је тражио да се бугарски услови сматрају „да нису предложени”, а Маџид-паша је одговорио: „Сјајно! Био сам уверен да ћете наћи излаз из неприлике!” Мијатовићев успех краљ је овако прокоментарисао: „Требало би да будем љут на вас, али не могу.” Текст мировног уговора који је потписао Мијатовић гласи: „Мир се поново успоставља између Србије и Бугарске.”
Некролози објављени у „Њујорк тајмсу” и „Тајмсу” поводом смрти Чедомиља Мијатовића посебно су истакли овај мировни уговор. Оценили су да је „јединствен у историји дипломатије”, да је „најкраћи мир икада написан”, и да је постигнут без „територијалних промена, ратне штете, без понижења за поражену нацију”.
Чедомиља Мијатовића нису убила ножевима и пиштољима два човека с црвеним појасевима, како је прорекао видовити Јефта. То је, на срећу, једини детаљ пророчанства који се није обистинио. Умро је у Лондону 14. маја 1932, у деведесетој години.
ХОЋЕШ ЛИ ДА БУДЕШ ПАТРИЈАРХ?
Половином 1914. године, Чедомиља Мијатовића позвао је краљ Петар да хитно дође из Лондона, где је тада живео, у Београд. Примио га је срдачно, чак га је пољубио у образ, наговестио да жели да му предложи нешто у чему би, како је рекао, Мијатовић могао да учини велике услуге Србима, али се убрзо извинио слабошћу и упутио га сину, да од њега чује детаље. Престолонаследник Александар такође је загрлио и пољубио Мијатовића, и још више га збунио. У „Успоменама”, Мијатовић цитира Александрове речи: „Мој отац, ја, господин Пашић (Никола, председник владе), господин Љ. Јовановић (министар просвете и црквених послова), и сви министри у влади, и Андра Николић (председник Народне скупштине), су се једногласно сагласили да вам понуде Скопску архиепископију. И то није све. Водимо преговоре са Васељенским патријархом за васпостављање древне Српске патријаршије, и добра је прилика да обновимо то достојанство. Ви, као архиепископ скопски, имали бисте велике изгледе да будете изабрани за патријарха Српске националне цркве. Био бих веома срећан када бих могао да вас поздравим једног дана као нашег патријарха.”
Мијатовић је био у великом искушењу да прихвати понуду и покуша да покаже народу шта би модерни архиепископ могао да понуди. „Мислио сам да могу да спојим најпривлачније квалитете англиканских епископа с најбољим одликама римокатоличких епископа, и да надахнем Српску православну цркву истинским духом Христа.” Међутим, ипак је одбио ову понуду. „Како бих могао да прихватим положај видљиве главе Српске православне цркве када не верујем у све њене догме?” Кад су чланови владе чули овај његов разлог, један од присутних министара му је рекао:
„Али, ко вас пита у шта верујете? Зар мислите да сваки епископ верује у све догме Цркве?”.
Аутор:
Соња Ћирић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
Thu, 13/09/2012 - 18:05
#1
Fran
The most appropriate costume lately requires two ungainly equipment and another easy piece dresses wedding party . One might opt for a heavy choli and lehanga and the light dupatta, Much shirt and petticoat and the light source saree or or simply a lehanga and dupatta and choli; Great saree and petticoat and a lightweight shirt. Really lehangas can be attractive this valuable wedding season that may supply you with the option to mix it to dupattas nicely so as to be worn out on circumstances except your wedding reception and generally are not put un monitored quite shadowy nook with the armoire for a lifetime subsequent your affair short burnt orange bridesmaid dresses . cause, www.weddingdresses.com Simply just simply get aquainted employing tendencies that have been accepted and choose the top clothes and fashion for lehanga or saree and you should indubitably the actual lips reduction.
- Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
