„Забавников” ЗОО / КУЋНА МАЧКА

Неко је једном рекао да на свету има много паметних животиња али да свима господаре мачке


                                                   Ја се зовем Тина

овезаност људи и мачака довела је и до појављивања ове животиње у митологији и легендама више култура, укључујући древну египатску, кинеску и нордијску. Веровање у црну мачку као лош предзнак заоставштина је мрачног средњег века када се веровало да се вештице претварају у црне мачке. Историјат овог веровања описује Едвин Редфорд у Енциклопедији сујеверја, а везан је за Енглеску, којом је тада владао краљ Чарлс I.    
    Његов страх да ће изгубити љубимца, једну црну мачку, био је толики да је наредио да је чува посебна стража. Од онога дана кад се мачка разболела и угинула, владару је све пошло наопако, па је већ следећег дана изгубио власт и био ухапшен. Вероватно је од тог догађаја створена легенда у којој су црним мачкама приписане тајне моћи. Црне мачке држане су и на бродовима пре свега због мишева и пацова, али им је био приписиван и утицај на судбину брода, попут оног на судбину краља Чарлса I – ако би неко мачку бацио преко ограде брода или ако би она сама пала у море, то би значило да ће и брод завршити на дну мора.

                
   
    Веровање да мачка има девет живота потиче још од старих Египћана, који су их обожавали. Дивили су се њиховој виталности и способности да преживе пад с велике висине, па је из тога проистекло веровање да мачке имају девет живота. Зашто баш девет? Мачка је, као објекат обожавања, доведена у везу с њиховим тадашњим Тројством које су чинили Мајка, Отац и Син. Три пута три био је највиши израз исказане части, па је тако створено веровање да мачка има девет живота.

                                               Добровољни живот

    Уобичајено је веровање да је мачка припитомљена у древном Египту, међутим, све линије од којих домаће мачке воде порекло потичу од неколико (до пет) афричких дивљих мачака. Према најновијим истраживањима, домаћа мачка као кућни љубимац првобитно потиче од врсте налик либијској шумској мачки, реткој врсти, те спада у прву припитомљену животињу и самим тим је дуже с човеком од пса, пошто живи уз људе већ најмање 9500 година. Доказ за ту тврдњу је маче сахрањено поред човека из доба неолита на Кипру, шест километара од места Лимасол. Више од шестсто милиона мачака живи у домовима ширим света. Породица мачака издвојила се из групе сисара пре око 10 до 15 милиона година. Домаће мачке имају 38 хромозома и око 20.000 гена. Широко распрострањена имена за мачку (нпр. cat и chat) настала су од латинске речи cattus.

                 
   
    Домаћа мачка (Felis silvestris, форма catus), мали месождер из породице мачака, спада међу најомиљеније кућне љубимце. Назив домаћа мачка људи користе за све мачке које мање-више „добровољно” живе с људима. Сматра се да су се мачке својевољно припитомиле јер су у близини људских насеља лако долазиле до плена. Оне су веште, пре свега ноћне грабљивице, које лове преко хиљаду различитих врста животиња. Чак и добро ухрањене кућне мачке лове и убијају птице, мишеве, пацове и друге мање животиње из околине. Оне често свом власнику поклањају своје „трофеје”. Мотив тог чина није потпуно јасан, али се сматра да је то пријатељско понашање. Мачке су веома паметне, многе могу да науче да покрећу једноставније механизме, попут кваке на вратима или ручице на водокотлићу.

                 
   
    Од њушке до краја трупа одрасла мачка дугачка је просечно 60 центиметара, док јој је реп дугачак око 25. У раменима је висока 30–35 центиметара. У просеку је тешка између 2,5 и 7 килограма, мада неке врсте, попут мејн кун, могу да достигну 11,3. Познато је да су неки примерци достизали тежину и од 23 килограма услед преждеравања, што је веома нездраво за мачку. Кућне мачке живе у просеку између 14 и 20 година, премда је најстарија позната мачка живела чак 36 година! Дуже живе уколико не излазе напоље (чиме се смањује ризик од повреда у борби или изложеност болестима) и ако су стерилисане.
    Снагу прикупљају спавањем више од већине других животиња, нарочито док расту. Трајање спавања мења се током дана, обично 12–16 сати, у просеку 13–14. Неке мачке могу да спавају чак 20 сати у току 24 часа. Нормална телесна температура мачке је између 38 и 39 Целзијусових степени. Мачји пулс износи између 140 до 220 откуцаја у минуту и веома зависи од тога колико је мачка узбуђена. Када се одмара, нормалан пулс износи између 150 и 180 откуцаја у минуту, готово двоструко више од човека.

                

    Раширено веровање каже да се мачка увек дочека на ноге (то се углавном и дешава, али не увек) и да због спретности има девет живота. Током пада рефлексно окреће тело и исправља се користећи високо развијени осећај за равнотежу и гипкост. Ово је познато под називом мачји „исправљајући рефлекс”. Она се увек исправља у истом правцу, уколико за то има времена током пада. Изузетак су поједине врсте које немају реп, зато што мачка користи реп за одржавање равнотеже током пада.


   
   Када је уплашена или љута, уз фрктање и режање, повија уши уназад. Може да повије уши уназад и док се игра, или у случају да је заинтересује звук који јој долази с леђа. Тридесет два засебна мишића омогућавају мачки да покреће уши (код човека само шест) независно једно од другог и то напред, назад и укосо, како би открила извор звука.  Мачји слух је толико истанчан да могу не само да одреде тренутан положај миша удаљеног десет метара већ и да процене брзину његовог кретања. Опште гласом (мјаукањем), предењем, фрктањем, режањем и шкљоцањем, као и говором тела. Осим тога, споразумевају се и мирисима. За то потребне мирисе луче у лојним и знојним жлездама, а преносе их трљањем, гребањем и мокраћом на предмете, биљке или особе. Чуло мириса домаће мачке четрнаест пута је јаче од човековог. Што се тиче чула додира, оне имају туце јаких длачица посебно изражених у четири реда изнад горње усне (бркови) по неколико на сваком образу, затим као чуперци изнад очију и чекиње на бради. Бркови могу да открију веома мале промене у ваздуху које мачки указују на ствари које не види. Два горња реда бркова могу да се померају независно од доњих за тачније одмеравање.

                                                    Убод живота

    Ове животиње су познате по чистоћи. Чисте се тако што лижу крзно. Њихова пљувачка је моћно средство за чишћење, али код људи може да изазове алергију. Људи алергични на мачке, који пате од поленске кијавице или астме, углавном се брзо привикну на мачку с којом живе, док на остале и даље остају алергични. Многе од њих уживају да чисте људе или друге припаднике своје врсте. Неке повремено искашљавају лоптице од крзна које су се нагомилале у њиховим стомацима као последица свакодневног чишћења. На чишћење троше готово исту количину течности као и на мокрење.

                
    Тестови указују да мачке ноћу боље виде од човека, а дању лошије. Оне имају у оку мембрану, такозвани tapetum lucidum, која баца додатну светлост на мрежњачу. Док ово повећава способност вида при слабој светлости, с друге стране умањује оштрину вида при јакој. Када је светлост веома јака, зеница ока се скупља преко ока у облику прореза, смањујући количину светлости која пада на мрежњачу. Мачке у просеку имају видно поље од 200 степени, наспрам човекових 180 степени, с бинокуларним пољем (које преклапа слике оба ока) ужим од човековог.  
   Као и код већине грабљивица, њихове очи истурене су напред, што им даје дубину, по цену видног поља. Видно поље веома зависи од положаја очију, али може да буде повезано и с грађом ока. Уместо дела ока под називом fovea које људима даје оштрину централног вида, мачке имају централну везу познатију као визуелна линија. Разликују боје, али не и сличне нијансе, имају трећи очни капак, односно танку, прозирну мембрану која прекрива очи са стране. Трећи очни капак се види у тренутку када мачка отвара очи, као и када је поспана или задовољна.   Боја очију код мачака варира. Најчешће су то златна, зелена и наранџаста. Плаве очи најчешће се повезују са сијамским мачкама, али се јављају и код албино мачака. Уколико албино мачка има два плава ока, обично је глува, а уколико су јој очи наранџасте, не кубури са слухом. Албино мачке код којих је једно око плаво, а друго наранџасто обично су глуве на истој страни с које се налази плаво око.
    Резултати истраживања указују на то да мачке већином не могу да осете сладак укус хране због грешке у гену који утиче на пријемнике за слатко на њиховом језику. Неки научници верују да је то повезано с природном исхраном мачке која је веома богата беланчевинама, иако је нејасно да ли је то узрок или последица.
    О расположењу мачке много тога може да се закључи по начину на који држи реп. Ако не желе да скрену пажњу на себе, стоје по страни, реп сасвим усправе и избегавају поглед присутних. Јако савијен врх усправног репа значи пријатељски поздрав или понекад унапред радовање нечему што очекују од човека. Подигнут реп с лагано савијеним врхом значи радост, задовољство или напетост. Накострешен реп знак је претње и насртљивости, док махање репом одражава несигурност и неодлучност, а не, како се још и данас мисли, љутњу.   Предењем, трљањем уз тело и високо дигнутим равним репом мачке по правилу шаљу знаке помирљивости и изражавају жељу да отклоне нечију насртљивост. Међутим, мачке преду и када их нешто боли како би тиме саме себе мало утешиле.

                 

    Чин парења код мачака траје само неколико секунди и нагло се прекида тиме што женка уз „врисак” збаци мужјака јер се на његовом полном органу који подсећа на буздован налазе израслине у облику бодљи, што парење чини болним за женку. Та бол је потребна, јер изазива излазак јајашца и омогућава оплодњу. У време терања мачка може да се пари с више мужјака, а како се код сваког парења ослобађа само једно јајашце, у истом леглу може бити мачића од више различитих очева.  
   Женка у просеку носи 63 до 65 дана. Последњих дана пред коћење је нервозна и непрекидно тражи сигурно место на коме ће се окотити. У насељеним местима, због стално приступачне хране, коте се и више пута годишње и често мачићи тад завршавају напуштени на улици. Уколико имате услова да узмете мачку за љубимца, то не мора да буде расна мачка. Учините добро дело и усвојите неку напуштену животињу из азила, а мачке ће то умети да вам врате љубављу, познатим повољним утицајем на здравље, нарочито на срчане болеснике, па чак и на то да лакше савладате школске обавезе. Наиме, недавно спроведено научно истраживање које је проучавало власнике кућних љубимаца, показало је да власници мачака у већем броју случајева имају факултетске дипломе за разлику од власника паса.
                                                                                               Снимио Зоран Мошорински







   Његови родитељи у причи много су га волели, али су се разболели и угинули. Због тешких услова за живот Цицко је са својој сестром Цицканом сео на воз и преселио из Новог Сада у Београд код родбине, јер у дванаестогодишњој дечијој глави не постоји могућност да неко може неодговорно да напусти и баци беспомоћно маче на улицу. Цицко је био и остао веома умиљат, обожава сву децу, мада су му увек на првом месту његови дечији власници Марија и Младен. У кући се забавља тако што се вере по свим комарницима у стану и виси на њима наопачке попут слепог миша или седи у прозорима и гледа шта се дешава око њега. Осим тога, воли да се одмара у лавабоу и у кади. Када год се неко од нас укућана сагне, истог тренутка нас искористи као одскочну даску како би се лакше попео на врата или намештај. Омиљена играчка му је плишани миш који цичи, а осим тога воли и да се завлачи у картонске кутије.
   Цицко је стидљив у јавности и непознатом терену, али упркос томе у сваком тренутку зрачи његова доброћудна, ја бих чак рекла, личност. Како би могао да учествује у финалу на избору за најелегантнијег љубимца, навикли смо га на ам и поводац, што је неуобичајено за нашу околину када су мачке у питању, и он је све то прихватио за само један дан. Захваљујући томе, сада можемо безбедно да га шетамо по граду и склонимо га уколико је на видику нека опасност, јер велики град није безбедно место за мачке. Након трауматичног живота на улици и болести Цицко се својом јаком вољом за животом, упорношћу и нашом љубављу претворио у изузетно здравог, лепог и задовољног мачора који је у јулу ове године освојио титулу најелегантнијег љубимца у конкуренцији од преко 200 мачака, упркос томе што је било луталица и мачка без педигреа. Он је прави пример како је једно „ружно паче – маче” могло да се избори са злом судбином, свим потешкоћама и „успе у животу” поставши предивни „лабуд”, односно најелегантнији мачор. Зато, када год вам је тешко и све вам изгледа безнадежно, помислите на то да ако је за бољи и квалитетнији живот, за љубав, могло да се избори једно неугледно и напуштено маче, онда то сигурно можете да постигнете и ви! 
   На крају крајева, често се испостави да је нека, наизглед несавладива, препрека заправо само „мачји кашаљ”.