Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Балканске пустоловине Мис Стон


ЖЕНА С БИБЛИЈОМ И КИШОБРАНОМ

Драма која се на самом почетку 20. века догађала у Македонији узбуркала је свет. Реч је о првој отмици америчког држављанина изван граница САД. Све се срећно окончало а Америку је коштало 104 килограма чистог злата



а крају 19. века, кад је Турска царевина била на издисају, на репу Балкана, опремљена Библијом и легендарним кишобраном, обрела се америчка мисионарка, протестанткиња госпођица Елен Стон. Кад је у солунској луци закорачила на европско тло, тридесетпетогодишња енергична жена ни у најсмелијим замишљањима није могла да претпостави да ће двадесетак година касније, на почетку 20. века, бити главни учесник афере назване по њеном имену. Реч је о првој отмици једног држављанина Сједињених Америчких Држава у њиховој историји која је прерасла у политичку аферу светских размера.
Елен Стоун, жена вредна четири сандука злата
   Од јесени 1901. до пролећа 1902. године, у размацима које је одређивала тадашња веза између Солуна и Њујорка, Беча, Париза... читаоци америчких и европских листова имали су прилику да прате шестомесечну драму Елен Стон и њене пратиље Катарине Цилке, које су отели „бугарски разбојници”. Из срца Румелије, тадашње турске провинције на југу Балкана, у свет су одлазиле противречне вести али је срж свега могла да се сажме у једној реченици – Американку и њену пратиљу отели су разбојници и за њихово ослобађање затражили баснословних 110 хиљада ондашњих долара.
   Прича о томе како је у балканској недођији забасала ова углађена и међу протестантима угледна Американка романтична је уосталом као и све приче о мисијама божјих посланика у крајевима које је Господ заборавио. Подстакнута причама које су с ових простора у САД доносили и казивали балкански досељеници, Елен је затражила да је врх њене цркве пошаље међу угњетене хришћане на Балкану. Била је убеђена да ће њене проповеди користити тим паћеницима који су скоро пет векова роптали под османлијским јармом. С пролећа 1901. године по трећи пут се обрела у Солуну где су је дочекали њен колега Пит и најоданија пратиља и ученица Катарина Стефанова Цилка, рођена у Банском, у Бугарској, која јој је била и преводилац и сарадник. С њеним задатком били су упознати амерички амбасадори у Солуну и Цариграду, што ће рећи да је Мис Стон имала званичну подршку и заштиту на целом подручју Османлијског царства.

У завичају разбојника

   Током двадесетогодишњег проповедања „чисте божје љубави” Елен Стон постала је једнако позната међу обичним светом, домаћим великашима, па и међу разбојницима које је сретала обилазећи села и засеоке на југоистоку Балкана. Припремајући се за ново путешествије по врлетној Пирин-планини, одбила је понуђену оружану пратњу. Сматрала је да су неколико кирајџија и њени ученици довољна гаранција за безбедно путовање од Разлога до Горње Џумаје (Благојевграда ), у Бугарској.

---------------------------------------------------------------------------------
ПИРИНСКИ ЦАР

   Јане Сандански  (десно) рођен је 1872. године у селу Влах у близини Мелника, у Бугарској. У адвокатској канцеларији свог ујака у Дупници стекао је довољно искуства да отвори самосталну адвокатску канцеларију. У то време почео је и његов револуционарни рад. Писменији од других и изузетно храбар, 1899. године постаје члан највиших органа ВМРО али убрзо долази у сукоб с тадашњим челницима. Постаје вођа и војвода комита кога су, због бројности наоружаних следбеника, уважавали и бугарски кнез Фердинанд али и турски султан Абдул Хамид. Са својих 500 комита учествује у Младотурској револуцији, а касније се прикључује бугарској војсци истакавши се у балканским ратовима.
   После отмице Мис Стон постао је неприкосновени комитски трибун у југозападном делу тадашње бугарске државе. После окончања балканских ратова, повлачи се у Рилски манастир. Остале су приче о „гозбама на двору пиринског цара” у манастиру и веровање да је ту потрошио део новца добијеног за откуп.
   Средином априла 1915. године, на путу од Мелника до Невроскопа, у Бугарској, на месту званом Горње Блато, по налогу некадашњег саборца Стојана Филипова, Санданског су из заседе устрелиле плаћене убице. Пре тога преживео је неколико атентата. У његовој биографији, чији је аутор Енглескиња Мерсија Макдермонт, пише да после убиства у личној каси Санданског није нађен ни један једини динар, те да је на онај свет отишао као пуки сиромах.
--------------------------------------------------------------------------------

   Проповеднички послови Мис Стон случајно су се поклопили с политичким задатком Македонске револуционарне организације којом су руководили истакнути револуционари Гоце Делчев, Ђорче Петров, Јане Сандански и Христо Чернопеев. Управо су они били учесници оружаних подухвата који су подигли на ноге турске војнике из свих касарна у области. Најратоборнији међу македонским бунтовницима био је Јане Сандански, Влах пореклом и главни противник свих власти, пре свега бугарских на челу с кнезом Фердинандом. Док су Делчев и Петров тактизирали и избегавали сукобе с властима у Софији, Сандански се није мирио са сазнањем да су његови комесари Цончев и Сарафов деловање организације усмерили ка стварању бугарске државе у чији би састав ушла и цела Македонија.
   Пошто су, за разлику од десетак других истомишљеника, избегли убиство и хапшење, Делчев, Сандански и Чернопеев створили су своју организацију. Тако су остали без помоћи власти у Софији и били приморани да се на разне начине довијају како се њихов покрет не би угасио. Вођа покрета Гоце Делчев предлагао је да се до новца за издржавање организације дође отмицама турских великодостојника, док је Јане Сандански сматрао да би све муке биле решене отмицом кнеза Фердинанда, ондашњег господара Бугарске. После вишедневних препирки одустало се од предлога Санданског, али су ковани планови о хитној отмици неког богаташа.
   За таквог је с правом сматран Сулејман-бег из Горње Џумаје, али се од његове отмице одустало кад су доушници дојавили да је Турчин тешко болестан и да од његовог киднаповања не би било никакве користи. Сандански је предложио да следећа жртва буде др Хаус, протестантски мисионар из Солуна, али се и та намера изјаловила јер је, уместо да обилази своје вернике, др Хаус изненада отпутовао на нов задатак, изван Македоније. Чувши за то, један млади припадник организације, иначе вешт доушник, предложио је вођама да отму Мис Стон, обавештавајући их да је дознао да она ускоро креће у нову мисију. Опрезни Гоце Делчев одбацио је тај предлог оценивши га двоструко опасним – на врат би истовремено натоварили турску војску и свакако Америку која је у то време, почетком 20. века, почела да се занима за прилике на Балкану.
   Сандански и Чернопеев одлучили су да на своју руку отму Мис Стон, убеђени да ће за њен откуп добити довољно новца за набавку оружја и других потрепштина за одржавање организације. Израчунали су да би им 110.000 долара, или 25.000 турских лира у злату, било довољно за набавку неопходног наоружања. Док су чекали дојаву о поласку мисионарке из Банског и податке о саставу њене пратње, Сандански и Чернопеев до танчина су разрадили план кретања, од тренутка отмице до добијања наумљене откупнине.

Турци који се госте сланином
 
И гласовити 'Њујорк тајмс' редовно је пратио драму. Ово је текст објављен 13. октобра 1901.године.
    После заслуженог одмора и повратка из Америке, Мис Стон је била орна за нов подухват и своје расположење преносила је на сараднике и следбенике. Око припрема њене екипе доста је помагао Димитар Лазаров, угледни трговац из Банског, који је уз помоћ Санданског и Чернопеева убедио пријатеље да предстојећи подухват револуционара-разбојника неће угрозити њихов положај. И не слутећи какву улогу игра њен пријатељ Лазаров, Мис Стон му је поверила да одреди с којим кирајџијама ће путовати до Горње Џумаје. А он се побринуо да се у групи нађу Саве Мехомиски и Георги Мацуров, окорели разбојници и први оперативци у дружини Санданског. У каравану Мис Стон били су њена прва сарадница Катарина Цилка и њен супруг и искусни протестантски мисионар Григур, извесна Катарина Ушева, три учитељице, три ученице и шест сељака који нису имали никакве везе с отмичарима, укупно њих осамнаесторо.
   Пет километара од Банског каравану се придружио комита Крсто Асенов, који је имао задатак да јаше на пристојном одстојању од групе и да, обележен марамом на глави, отмичарима најави приближавање каравана заседи Санданског и Чернопеева. Караван се кретао без застоја и брзином коју је диктирао Асенов. Зауставили су се само једном како би указали помоћ Катарини Ушевој, која се пожалила на болове у стомаку, што ће је касније спасти шестомесечног потуцања врлетима Пирина. Сат касније, Асенов је најавио одмор саопштивши Мис Стон да ће се зауставити кад наиђу на погодно место.
   Кад се такво место указало, на друму, пред уморним путницима, испречила су се двојица наоружаних разбојника, „Турци од главе до пете”. Тобожњи заштитници каравана – Саве Мехомиски, Георги Мацуров и Крсте Асенов – одмах су одложили оружје. Разбојници су из групе одвојили Мис Стон и Катарину Ушеву, али су на „молбу” Асенова њу заменили њеном имењакињом Цилком. Остале су ослободили, рекавши им да могу да наставе куда су пошли. Док су разбојници претоварали коње, узимајући товар с намирницама, на оближњем пропланку појавио се незвани гост. Разбојници су га на турском позвали да им се приближи, али је овај из пиштоља запуцао у њиховом правцу, при том тешко ранивши једног ученика, штићеника Мис Стон.    Разоружане караванџије Саве Мехомински и Крсте Асенов латили су се пушака које су неколико тренутака пре тога бацили, и дали се у потеру за незнанцем.
   У препирци око тога шта да ураде са овим несрећником који је из чиста мира ранио младића, Асенов је потегао пиштољ и пресуда је извршена.     Тек касније се дознало да су отмичари Мис Стон убили извесног Ибрахима Алија, званог Мечкар, из оближњег села Бабјак, ситног друмског разбојника који је био сам своја банда. Мис Стон одмах је схватила о чему се ради али је, пре него што су је разбојници одвели у непознатом правцу, кишобраном, од кога се није одвајала, одаламила Савета Мехоминског, свог несуђеног вођу и заштитника.
   Желећи да заварају траг и гониоце наведу на погрешну страну, отмичари су били обучени као Турци а, да би били уверљивији, неки од њих су говорили само турски. Управо су „Турци”, десетак минута касније, пошто су са заробљеницама зашли дубље у шуму, курјачки насрнули на свињско печење спремљено за мисионарку и њене пратиоце.  С отетим женама све време су била два ћутљива разбојника, Јане Сандански и Христо Чернопеев, који су се раније договорили да први изиграва добричину а други одметника најгоре врсте.

Букет за отету

   Отмица се догодила мало иза поднева, 3. септембра 1901. године а глас о томе члановима протестантске заједнице у Горњу Џумају донео је Глигор (Лигур) Цилка. Они су одмах обавестили доктора Џона Хауса у Солуну а овај је истог тренутка о томе обавестио америчког конзула П. Хаџи Лазара. Петог септембра за отмицу је сазнао и амерички конзул у Цариграду, Диксон, а онда је кренула жустра шестомесечна преписка на релацији Џумаја–Солун–Софија–Истанбул–Вашингтон и обрнуто. Том приликом размењено је 250 депеша (све су сачуване) и из њихове садржине може да се види какво је расуло владало у органима турске власти у провинцији Румелији.

--------------------------------------------------------------------------------
РУКОПИС У ПЛАМЕНУ

   Елен Стон рођена је 1846. године у градићу Розбери (Масачусетс). По налогу главног седишта Протестантске цркве, 1878. године отишла је у тадашњу турску провинцију Румелију, са задатком да међу тамошњим становништвом шири своју веру. Представништво у Солуну послало је у бугарски градић Самоков где је отворила школу за васпитачице. Ту је остала пуних десет година.
   У то време и америчка влада почиње да се бави приликама на Балкану, па отвара конзуларна и друга представништва. Главну улогу добија седиште Протестантске цркве у Солуну и Елен Стон, после шестомесечног одмора у САД, враћа на Балкан с очигледно новим задатком. Њен нови задатак почео је с пролећа 1898. године, откад често путује између Солуна, Софије и Истанбула.
   Након ослобађања плаћеног високим откупом, у домовини је дочекана као херој. Наредних неколико година бавила се педагошким радом, али кад је затражила да је поново пошаљу на Балкан, Стејт департмент није дао сагласност. Изгледа да није била далеко од истине тврдња Велике порте и власти у Софији да је Мис Стон била саучесник у сопственој отмици (што је она до краја живота оповргавала) како би изнудила новац за македонске револуционаре.
   Пред крај живота повукла се у своју кућу у Челзију, где је написала сећања на своје балканске пустоловине. Нажалост, то несумњиво драгоцено сведочанство у рукопису изгорело је у пожару који је прогутао и њену кућу. Свет је напустила 1927. године, али је њено име остало у најугледнијим светским енциклопедијама.
------------------------------------------------------------------------------  
   Велики везир Ћучук Мехмед Саид-паша у први мах одбацио је оптужбу америчког амбасадора Диксона да је Велика порта одговорна за безбедност страних држављана на подручју царевине, али кад је из Вашингтона лично председник Теодор Рузвелт затражио хитно ослобађање његове сународнице Мис Стон, кренула је масовна потера за отмичарима. Управо у то време, десет дана после отмице, разбојници су посредством својих курира америчком конзулу у Солуну послали писмо које је својом руком написала Мис Стон а у коме је своје обавестила да ће бити ослобођена тек пошто се за њу плати откуп у износу од 25.000 турских лира у злату. Та сума је за ондашње прилике, али и данашње, била баснословна. И док су се Американци довијали и депешама дописивали с властима у Цариграду и Софији, трајала је узбудљива пустоловина Мис Стон и њене пратиље Катарине Цилке.
   Отмичари су знали за све турске потере, али и за оне које су водили њихови противници, бугарске комите, па су стално били у покрету.  Сандански и Чернопеев добро су познавали подручје, имали су јатаке, али су се кретали само ноћу. Бринула их је и дојава да се познати разбојник Дончо Златев понудио шефу протестантске мисије у Банском, да уз пристојну награду доведе и отете жене а и њихове отмичаре. Како ће касније изјавити Мис Стон, отмичари су се уљудно понашали и бринули се да имају смештај на сувом а повремено и топлу храну. Једном приликом, у планинској колиби, Сандански је Американки поклонио букет планинског цвећа кад је и сазнао да је Катарина Цилка у другом стању.
   Ослањајући се на Библију од које се никад није одвајала, Американка је својим отмичарима наложила да се џентлменски понашају уколико не желе додатне невоље. Забранила им је да у њеном присуству пуше а сваку непримереност кажњавала је физички. О једном таквом сукобу с Јанетом Санданским, „добрим разбојником”, америчком новинару Алберту Зониксену приповедао је „лош разбојник” Христо Чернопеев. У исповести, објављеној шест година по окончању афере Мис Стон, у књизи „Исповест македонског бандита”, Чернопеев је рекао да је „Мис Стон била дисциплинована али и незгодна, нарочито кад је била у праву. Једном се јако разљутила на заиста кротког и добродушног Јанета и кишобраном насрнула на њега. У покушају да избегне ударац, он је пао али није сасвим могао и да умакне госпођином амрелу”.
   Иако су у преписци с америчким изасланицима претили да ће отете жене убити уколико не добију тражену суму, отмичари су се пристојно понашали према двема женама. То показује и случај око порођаја Катарине Цилке. Било је то у време кад су војне и полицијске патроле биле на трагу отмичара. Кад их је Мис Стон упозорила да је порођај близу, Сандански је својим помагачима наложио да из села Ратева, од места њиховог скровишта удаљеног дванаест километара, доведе баба-Миропу, познату траварку и „бабицу”. Није се освртао на дојаве да су им гониоци за петама.

Принова у разбојничком гнезду

   Четири месеца после отмице дружина Санданског суочила се с бандом Донча Златкова и само захваљујући мушкарцима из околних села разбојници су приморани на повлачење. У то време код Катарине Цилке појавили су се порођајни болови и у освит дана, 22. децембра, она је уз помоћ баба-Миропе на свет донела здраво женско дете. Сећајући се касније тог догађаја и наредних дана, Цилка је с топлином говорила о понашању Санданског.

--------------------------------------------------------------------------------

ШТА ЈЕ БИЛО СА ЗЛАТОМ

   Од многобројних непознаница везаних за отмицу и ослобађање Мис Стон и њене пратиље Катарине Цилке, највећа је ипак везана за 104 килограма златних турских лира (четири сандука од по 27 килограма). Званична верзија (бугарски извори) гласи да је део тог богатства отишао на куповину оружја и муниције за комите македонске револуционарне организације (ВМРО), а остатак су директни учесници у отмици поделили с вођама организације на чијем челу је био Гоце Делчев.
   У званичној биографији Јанета Санданског пише да је део злата поверио на чување сестрама Крсте Асенова и Христе Чернопеева а део дао Делчеву. За себе, Асенова и Чернопеева, наводно, није задржао ниједан златник, али је по две златне лире дао сваком од учесника у отмици. Из истог извора дознајемо да је Делчев, на своју руку, по пет златних лира дао жени Чернопеева и Јанетовом оцу Ивану. У готово свим текстовима у македонској историографији наглашава се да су сви водећи револуционари погинули као пуки сиромаси.

---------------------------------------------------------------------------------
 
   „Требало је видети ту слику како вођа банде, наоружан пиштољем и дугачком сабљом, у свом наручју држи моју бебу. Била сам срећна јер је она била у сигурним рукама... Смејала сам се и плакала истовремено док сам га слушала како нежно тепа мојој Елени (девојчица је у част Мис Стон добила име Елени), називајући је ’моја мала хајдучица’... Том човеку ћу до гроба бити захвална за бригу коју је исказао док смо били у планини.”
   Радост око принове у „разбојничком гнезду” мутио је изостанак повољних вести из Цариграда и Софије. Званични амерички преговарач, новонаименовани амбасадор у Софији, Дикенсон одлагао је сусрет с представницима отмичара, с намером да их приволи да тражену суму за ослобађање Мис Стон преполове. Кад му је то пошло за руком, пристао је на састанак са отмичарима. То се догодило 31. јануара 1902. године у Банском, у кући Константина Петканчина. Састанку су присуствовали челни људи Македонског револуционарног покрета, отмичари Сандански, Чернопеев и Асенов и тада су договорени сви услови око размене новца и отетих жена. Како ће се показати, обе стране поштовале су договор – Американци су из Цариграда до Банског, у Бугарској, допремили 104 килограма златних монета, одмах затим, 23. фебруара, у струмичком селу Градашорци, Мис Стон и Катарина Цилка и њена кћерчица Елени биле су ослобођене и предате америчким посредницима.

ФИЛМСКА ПРИЧА

   Педесет и седам година после драматичне пустоловине америчке мисионарке Мис Стон (1958) снимљен је истоимени филм. По сценарију Ђорђија Абаџиева и Трајчета Попова, филм је режирао Живорад Жика Митровић. Насловну улогу тумачила је Олга Спиридоновић, а партнери су јој били Петре Прличко, Илија Џувалековски, Илија Милчин, Драган Оцокољић и Дарко Димевски. Олга Спиридоновић и Петре Прличко, као и сценограф Василије Цицо Поповић, награђени су Златним аренама на тада нашем најугледнијем филмском фестивалу у Пули.


Аутор: 
Миле Раденковић
Илустровао: 
Горан Горски
број: