РАТНЕ ПАРАЛЕЛЕ

Заседе на Требији

Нека ратничка искуства и тактичка решења применљива су и после 2000 година

Требија извире на Монте Прели, делу Лигурских Апенина, планинског венца изнад Ђенове. Ова брза планинска река, међутим, не спушта се ка Лигурском мору, већ жури на другу страну, у равницу, где се улива у По. Непосредно пре Пјаћенце, спустивши се са планинских страна у долину Поа, Требија се мало умири и свој 118 километара дуги ток завршава као равничарска река. Онај ко ноћу прошета њеним обалама десетак километара узводно од Пјаћенце и пажљиво ослушне звукове природе, запазиће да у хуку Требије постоји нешто необично. Као да се, под мрачним велом ноћи, једва чујним кораком прикрада војска...

                                          Одабрани у заседи

    Ханибал је прешао Алпе. Римска војска под командом конзула Публија Корнелија Сципиона потучена је на реци Тичину, код Павије. Рањени Сципион, са остацима војске повукао се на десну обалу Требије. Ту му је стигло појачање – свеже легије конзула Тита Семпронија.
   Сципион је заговарао жилаву одбрану, при којој би требало спречити Ханибала да своју војску снабдева храном. Уосталом, спремала се оштра зима. Такав опрез био је стран Титу Семпронију. Он, додуше, није искусио борбу с Ханибалом, али није хтео да слуша савете рањеног колеге. Сматрао је да Картагињанима не сме да се дозволи да предахну. Преузео је команду над војском и одлучио да нападне првом згодном приликом.
    Али, Ханибала нико није могао да предухитри. Предосећајући да се непријатељ припрема за напад, позвао је брата Магона и наредио му да изабере по стотину највештијих коњаника и најиздржљивијих пешака. Потом се обратио одабраној дружини, храбрећи их као пред битку.   Захтевао је да сваки од војника изабере још по деветорицу себи сличних, тако да је одред нарастао на хиљаду врсних коњаника и још толико прекаљених пешадинаца.
    У току ноћи, Магон је свој одред повео на место које је Ханибал лично изабрао. Био је то неки честар у мочвари што се тискала између Требије и оближњег пута. Иза тог честара налазило се десно крило картагинске војске.
   „Нећеш ићи у сусрет непријатељу, непријатељ ће сам доћи к теби, ја ћу ти га довести”, гласило је Ханибалово упутство Магону.
Те децембарске зоре 218. године пре наше ере, коњаници из Нумидије прегазили су Требију и одапели стреле ка римском логору. Поглед Тита Семпронија за тренутак се зауставио на танким дршкама стрела забодених у дрвене палисаде којима је логор опасан; стреле су изазивачки подрхтавале и позивале у борбу с нечувеном дрскошћу. Конзул није издржао увреду. Наредио је напад.
   На хитрим коњима, Нумиђани су се постепено повлачили ка Требији. Узмичући и одапињући стреле у исти мах, мамили су Римљане да приђу ближе. Чим су Ханибалови коњаници прешли реку, Тит Семпроније наредио је легионарима да је и они прегазе. Вода која је на месту газа квасила коњске сапи, допирала је људима до груди.
   Изашавши на леву обалу Требије, легионари су осетили да им тела мрзну и да се на оклопе хвата ледена кора. Једва су држали оружје у рукама утрнулим од хладноће, кад их нападоше они исти коњаници који су се до тада повлачили. По Ханибаловом савету, војници Картагине пре битке намазали су се топлим уљем и загрејали добрим вином. Балеарски праћкаши десетковали су римску коњицу, а затим убојитим камењем почели да проређују легије. Римски су легионари, ипак, били најиздржљивији пешаци. Њихови редови нису одступали, збијали су се и упорно борили.
   Ханибал је посегнуо за најопаснијим оружјем. „Слонове у средиште!” Пред налетом дивовских звери, легије су попустиле. Изморене борбом, у страху од слонова, одступале су ка мочвари у коју се сакрио Магон. Тад се зачу бојни поклич из две хиљаде грла Ханибалових најбољих ратника. Нападнута с леђа, римска војска је уништена. Њени остаци бежали су ка реци. Многи Римљани страдали су од мача и копља, а неки су се удавили у Требији. Од 40 хиљада војника, само се 10 хиљада повукло с бојног поља.

                                              Топови у грмљу

   У фебруару 1799. године, руски цар Павле И именовао је фелдмаршала Александра Васиљевича Суворова за команданта руско-аустријске армије у Италији. Шездесетдеветогодишњи војсковођа добио је задатак да из Италије истера војску Француске републике, против које су до тада углавном безуспешно ратовале многе европске земље.
   Суворовљев поход био је муњевит. Руске трупе истерале су Французе из Вероне и Милана, а већ у мају заузеле су и Торино. Док су Аустријанци желели да опседају утврђене градове попут Мантове, Суворов је намеравао да потуче двојицу даровитих француских генерала: Мороа, који је бранио Ђенову, и Макдоналда, који је био код Болоње.
    Француски генерали знали су да Суворов не може да буде побеђен појединачним нападима. Увидели су да се његови пукови налазе код Пјаве и одлучили су да крену сваки својим путем, из Ђенове и Болоње ка Пјаћенци, да опколе и заједничким снагама потуку Русе. Намера би успела да Суворов није био један од најпредузимљивијих војсковођа који су икада командовали неком војском. „Генерал Напред”, како га је звао аустријски генерал Мелас, већ је пошао ка Пјаћенци.
   Макдоналд је прешао Требију 17. јуна и сукобио се са аустријским корпусом. Када се понадао да ће без већих тешкоћа да потуче Аустријанце, на бојном пољу су се појавила четири козачка пука. Стигао је Суворов! Истог часа почео је незадрживи јуриш Руса, у који се постепено укључивала и пешадија, пристижући из Пјаве. Французи су се храбро борили, али били су принуђени да се повуку ка обали Требије. После првог дана, битка је била нерешена.
    Француски генерал провео је ноћ двоумећи се да ли да се повуче или да остане на бојном пољу. Пошто су пристигла појачања, његова је војска за половину била бројнија од Суворовљеве. Изабрао је да нападне чим зора заруди.
    Жак Макдоналд, пореклом из Шкотске, али страсно одан Француској, био је човек отменог понашања, говорио је француски и енглески, свирао виолину, умео да плеше и дружио се с људима од духа и пера. О његовим војничким особинама најбоље говори то што га је после битке код Ваграма 1809. године Наполеон прогласио маршалом. По Наполеоновом мишљењу, Макдоналд је био „добар и храбар... али није имао среће.” Тачност овог запажања потврдила се другог дана битке на Требији.
Француски напад био је успешан бар у почетку. Руски генерали и пуковници предлагали су одступање. Суворов је у том часу лежао у сенци великог камена
    „Покушајте да подигнете овај камен”, изазивачки рече стари фелдмаршал пуковнику Розенбергу. „Не можете? Па, исто тако Руси не могу да одступе.”
    Међутим, руско десно крило нападано је тако силно и упорно, да је на крају попустило и почело да се повлачи. Суворов, као да је само то чекао, хитро је узјахао коња и пошао у сусрет војницима који су панично бежали. Кад је био сигуран да су војници запазили његов долазак, сјахао је и почео да виче:
    „Само да их намамимо! Брже! Брже! Да их намамимо!” Необични старац викао је и трчао заједно са изненађеним војницима све док нису дошли до неког шипражја.
    Стигавши до тог грмља Суворов је заповедио:
   „Стој! Намамили смо их!” Тада су из грмља провириле топовске цеви једне батерије коју је ту распоредио лукави фелдмаршал. Загрмеше топови. Французи, изненађени овом топовском заседом, дадоше се у бекство.
   „Напред! На бајонете! Боди! Гони!” викао је старац. Руси одушевљено навалише. У поноћ, Макдоналд је наредио повлачење преко Требије. Био је приморан да успут остави артиљерију и рањенике, а читави француски пукови предавали су се Суворову, који их је у стопу гонио.
    Изгледа да је загонетни жубор Требије на исти начин инспирисао Ханибала и Суворова, преплићући њихове животне путеве упркос томе што их је делила временска раздаљина дуга два миленијума.

Аутор:

Срђан Старчевић

Илустровао:

Горан Горски

Активне теме форума

Нови корисници

Тренутно на сајту