3320 25. 9. 2015.
Живот (ни)је бајка Ривер Финикс
ЖАР-ПТИЦА
Спазили су га на улици како са сестром певуши за шаку ситниша, а онда је муњевито почео да осваја холивудске студије и милионе поклоника. Слава је, пак, имала своју убитачну цену…
утро 31. октобра, датум који се на Западу обележава као Ноћ вештица, пре тачно двадесет једну годину, донело је вести које су потресле не само америчку јавност. Звучало је као ужасна шала. Ноћ 1993. године, уочи овог чудног празника, од тада ће се везивати за бруталну, шокантну и, пре свега, тужну причу о „златном дечку Холивуда” на чијем је примеру изашло на видело наличје калифорнијске „седме уметности”. Нажалост, ни први пут, ни довољно опомињуће. Али, прича о Риверу Финиксу прерасла је у легенду којој свака протекла година дода још неки слој. О њему и његовом случају писало се и пише много, с поштовањем или критичком оштрицом, уз идолопоклоничко дивљење или најсуровија оспоравања. Родио се на заласку хипи-ере, растао у веселим осамдесетим, до филмских звезданих висина винуо се у бунтовним деведесетим. Риверова кратка одисеја на овом свету са стране делује нестварно, а он сам помало неземаљски, што свакако погодује изградњи легенде. Превише осетљив да издржи свет, или превише огрезао у њему да би опстао? Очигледно, млади уметник носио је својеврсну маску. Нешто мрачно и тешко крио је у себи, уткавши то у срж својих улога. И поглед који је увек блудео по даљинама, неким недокучивим просторима, одсутан и заводљиво снен. Од висина славе до плочника на лосанђелеском булевару. Језив крај језивог датума. А како је све почело?
Остани уз мене
Крајем шездесетих, млада аутостоперка Арлин упознаје Џона Ботома, заљубљују се и венчавају наредне године, септембра 1969. Заједнички живот проводе у духу првог сусрета, путујући и стално мењајући боравишта. Њихово прво дете родило се у Мадрасу, држава Орегон, 23. августа 1970. године. Симболично су га назвали Ривер Џуд Ботом, надахнути синтагмом „River of Life” (река живота) из Хесеовог романа „Сидарта” и песмом „Битлса”, „Hey, Jude”. Оба имена била су у духу времена и идеологије брачног пара, као и мајчиног предосећања да ће њено дете бити изузетно. Оригинално именовање наследника постаће њихов обичај, а у току наредне деценије породица ће се увећати за још четири члана, придружити верској секти „Божја деца” с којом ће друмовати широм Јужне Америке, и често бити на граници крајњег сиромаштва. Окренули су се веганској исхрани (без било ког производа везаног за животињски свет), сакупљали воће, деца су на ћошковима улица певала и свирала за ситниш. Након разилажења с вођом организације, Ботомови се селе се назад у САД, на Флориду. Исте године, 1978, породица мења презиме у Финикс (по митској птици), обележивши тиме нови почетак.
После Ривера, родили су им се кћи Рејн („киша”, 1973), син Хоакин (1974; како би се солидарисао с братом и сестрама, као тинејџер мења име у Лиф – „лист”, али, после братовљеве смрти враћа своје крштено), па још две девојчице – Либерти („слобода”, 1976) и Самер („лето”, 1978). Одрастали су у духу слободе, у сагласју с природом, без класичног образовања и додира с модерним технологијама. По повратку у САД деца доживљавају благи „цивилизацијски шок”. Ривер никада није ишао у школу, али, је имао велику жеђ за знањем и за свој узраст несвакидашњу озбиљност. Брзо је учио, веома рано заволео музику. С Рејн је и у Америци наставио да пева, па су их тако и запазили први (дечји) агенти. Већ 1980. почиње да зарађује као телевизијски глумац, а прва филмска улога стиже четири године касније, у „Истраживачима”. Међутим, истински пробој на велико платно уследиће 1986. године, легендарним филмом „Остани уз мене”, заснованим на новели „Тело” Стивена Кинга. Улогом Криса Чејмберса, у овој носталгичној причи о одрастању и пријатељству четворице дечака, петнаестогодишњи Ривер побрао је неподељене похвале и показао да се ради о озбиљном дару.
Исте године у филму „Обала комараца” игра сина Харисона Форда. На аудицији упознаје вршњакињу Марту Плимптон, са којом ће живети током наредне три године. Тинејџерски филм „Ноћ у животу Џимија Рирдона” (1988) прошао је знатно лошије. Млади глумац је разочаран овим неуспехом, али годишњи учинак донекле поправља трилер „Мали Никита”, где се појавио у насловној улози, раме уз раме с великаном Сиднијем Поатјеом. Прави тријумф се тек очекивао. У филму Сиднија Ламета „На измаку снага” Ривер Финикс бриљира и са само 18 година постаје један од најмлађих кандидата за Оскара (за најбољу споредну мушку улогу) и Златни глобус, али и зарађује довољно да својој породици купи имање на Флориди, где ће се коначно скрасити с обзиром на то да су се до његовог пунолетства селили чак четрдесет пута. Додатну популарност и допринос кућном буџету донеће кратка, али, упечатљива улога у филу „Индијана Џонс и последњи крсташки поход” (1989), за коју га је препоручио Харисон Форд. Физичка сличност двојице глумаца била је уочљива још у „Обали комараца”, па је Ривер био логичан избор за лик младог Индијане.
Не само што издржава укућане захваљујући сталним пословима, већ свој утицај користи да се заложи за здрав начин живота, вегетаријанство, заштиту природе и животиња. Преко ноћи постаје љубимац нације. Критика хвали његову зрелу глуму, одушевљени редитељи желе га у својим филмовима, а камера – баш као и девојчице – обожава његово лице правилних црта. Пред њиме је стајао цео свет.
Порочна улога
Са зрелошћу до изражаја долази Риверов паметан одабир улога, те настојање да се опроба у различитим жанровима. Давао је печат сваком лику, дубоко проживљавао глумачке задатке. Упркос жељи да игра у филму „Друштво мртвих песника”, улогу злосрећног студента Нила Перија добио је Роберт Шон Леонард. Крајем 1989. године снима црнохуморну комедију „Волим те до смрти”, уз Кевина Клајна и Трејси Улман, а као епизодиста се појављује Кијану Ривс који ће имати важно место у Риверовом будућем животу и раду.
У овом раздобљу упознаће Сузан Золгот, пет година старију масерку, панк-музичарку и пустоловку, с којом ће живети наредне три и по године. Одвојивши се од родитеља, са „својом женом” – како ју је у шали звао – настањује се на Флориди и почиње да води живот какав је одувек желео. Поред окретања озбиљним, авангардним улогама, посветиће се и својој првој љубави, музици. Са сестром Рејн оснива групу „Aleca’s Attic”, у коме пева, пише текстове и свира гитару.
Године 1990. снима изузетну али, нажалост, недовољно познату драму „Dogfight”, у коме му је партнерка даровита Лили Тејлор. Она је касније посведочила о Риверовој посвећености припремању за сваку улогу, као и изазову да се као пацифиста психолошки потпуно унесе у карактер грубог маринца Едија Бирдлејса. Одбија улогу у нео-ноар филму „Пољубац пре умирања”, упркос упорности продуцената и сталном подизању понуде за хонорар. Врхунац каријере и свакако његов најпознатији филм био је „Мој приватни Ајдахо”, у режији Гаса Ван Санта. Заснована на Шекспировом предлошку („Хенри IV”), потресна и противречна драма доноси Риверу бројна признања, од којих је најзвучније прва награда Филмског фестивала у Венецији. Снимање овог филма обично се помиње као време у коме се Финикс први пут озбиљно среће с дрогама попут марихуане и хероина које користи у друштву и „повремено”. Претпоставља се да је млади глумац превише озбиљно настојао да се поистовети са својим ликом, што га је бесповратно гурнуло на стазу порока.
Уследила је сарадња са Робертом Редфордом на филму „Шуњала” (1992), који може да се упореди с каснијим серијалом „Играј своју игру”. Даље истраживање и тежња за необичним улогама воде до чудног вестерна „Нечујни језик”, који се приказује после његове смрти, док је на аудицији за „Реку успомена” одбијен у корист Бреда Пита. Понуђена му је главна улога у култном филму „Врана”, али је одбио. Избор пада на Брендона Лија.
Изгубљена борба
Веза са Сузан пуца почетком 1993. године, након што се Ривер на снимању кантри-драме „Ситница звана љубав” заљубио у колегиницу Саманту Метис (упркос чињеници да је кадар делио и са шармантном дебитанткињом Сандром Булок). Овај филм, који је режирао Питер Богдановић, омогућио је младом глумцу да се и испред камера позабави музиком. Међутим, његова расејаност више није могла да се сакрије. Снимање последњег филма на коме је радио, „Тамна крв”, обележила је веома напета и лоша атмосфера. Ривер се лоше слагао са старијом колегиницом Џуди Дејвис и није крио да га снимање чини веома нервозним. Користећи слободан дан, у раним јутарњим сатима 30. октобра 1993. године стигао је у Лос Анђелес. Предвече се нашао с девојком, сестром Рејн и братом Хоакином, па се екипа запутила у клуб Џонија Депа, омиљени „Вајпер рум”. Планирано је да наступи с бендом свог доброг пријатеља Флија (Мајкл „Фли” Балзари) из „Red Hot Chilli Peppersa”. Међутим, у току вечери неко од „добронамерних другова” дотурио му је смртоносну мешавину који условљава тежак напад, мада поједини очевици тврде да је Финикс од доласка у клуб изгледао бледо и понашао се чудно. У раним јутарњим сатима доживео је слом на тротоару пред клубом. Док су несрећног младића жестоки грчеви тресли дуже од пет минута, његово успаничено друштво трудило се да помогне. Хоакин је позвао хитну помоћ и снимак тог телефонског разговора је неким чудним путевима доспео до јавности. Фли је, по доласку болничара, изјурио напоље и остао уз пријатеља све време. Нажалост, прекасно. Његово срце престало је да куца у 01:51 час после поноћи. Преминуо је пре доласка у болницу. Скамењена од бола, породица се повлачи и предаје тишини. Синовљев пепео расут је на њиховом имању.
Филм „Тамна крв” никада није довршен и тек пре две године приказан је на неколико филмских фестивала, али не и у биоскопима. Певачица Белинда Карлајл учинила му је омаж песмом „Калифорнија”, чији су уводни стихови „Где сте били када сте чули…?” обележили један нараштај на сличан начин као што је својевремено био случај са Елвисовим или Леноновим одласком. „Пеперси” га још за живота помињу у песми „Give it away”, док му „РЕМ” (са чијим је фронтменом, Мајком Стајпом, био добар пријатељ) посвећују читав студијски албум „Монстер”. Коначно, Курт Кобејн одаје му пошту на наступу „Нирване”, само два месеца након глумчеве, а четири пре своје трагичне и једнако загонетне смрти (априла 1994).
Заоставштина
Две недеље након Риверове смрти требало је да почне снимање филма Нила Џордана (аутор серије „Борџије”) „Интервју с вампиром”. Његова улога новинара Данијела Молоја на брзину је прослеђена Кристијану Слејтеру, а он је целокупни хонорар поклонио двема омиљеним добротворним организацијама преминулог. Гас Ван Сант имао је Ривера на уму за прву планирану верзију филма „Милк”. Улоге у филмовима „Кошаркашки дневници” (биографија Џима Керола) и „Потпуно помрачење” (француски песник Артур Рембо), за које се припремао, добио је Леонардо ди Каприо. Помињао се чак и за улогу у (тада још увек тек замисао) „Титанику”. У драми „Безбедан пролаз” требало је да игра сина Сузан Сарандон. Одменио га је Шон Остин.
Хит Леџер, Брендон Ли, Џејмс Дин... само су неки од колега с којима се Ривер Финикс доводи у везу по сличности судбине. Данас се често сматра да су Бред Пит, Џони Деп и, нарочито, Леонардо ди Каприо, уз још неколицину глумаца, уграбили добар део славе захваљујући месту које је остало упражњено Риверовим прераним одласком.
Аутор:
Исидора Ђоловић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
