3320 25. 9. 2015.
Игра светлости и сенке
ЗАЉУБЉЕНИ ДИВ И ТАЈНА
Две легенде из Доломита говоре о томе како је настала планина Антелао и на који начин су девојке, близнакиње, уз помоћ чаробног камена снежне краљице училе људе да разликују светлост од сенке
нате када се за некога каже како не уме да разликује светлост од таме? То је као да не распознаје разлику између црног и белог! А црно је обично симбол нечег мрачног. Због тога се обично слути да би таква особа могла да упадне у велику невољу. Посебна је вештина разликовати светлост од сенке. Јер, сенка није исто што и мрак! Напротив, некада може да одигра важну улогу и спасе човека. Понекад светлост – коју сматрају симболом крајњег одговора на свако питање – воли да се поигра управо са сенком. И тада живот може да се претвори у загонетку. Укратко, сенке су варљиве. Отприлике о томе, и још понечем, говоре две древне алпске легенде. Једна о настанку љубави и планине Антелао, а друга о краљици овог украса Доломита.
Настао је из љубави
У древна времена испод моћних планина у Доломитима живела је лепотица, девојка по имену Помаурија. Бака јој је причала о запањујућем постојању ћудљивог дива Антелаа који је заправо био зачарани лепотан. Чаролија је требало да се до краја оствари оног тренутка када нека девојка буде успела да отопи његово залеђено срце.Међутим, тада му се не би вратило обличје некадашњег лепотана! Не, та чаролија није имала потпуно срећно решење. Претворио би се у стену, али би заузврат добио вечни живот. Као што претпостављате, за ову чаролију била је заслужна зла вештица којој младић није узвратио љубав, а она му срдашце претворила у лед.
Помаурија је примала просце, али увек са зрном сумње, спремна да се одважно упусти у љубавни окршај са дивом из бакине приче. Нешто у тој причи неодољиво је привлачило, иако прича није могла да има срећан крај. Данима је шетала шумом у подножју планина тражећи дива али без нарочитог успеха. Имала је утисак да је већ добро савладала језик животиња и да разуме шта оне говоре. Кад ето, једнога дана, пред њу искочи див главом и брадом. Леденим гласом упитао је девојку:
„Баш ми реци зашто ме већ месецима тражиш? Моје срце је ледено, па ни твоје трептање неће помоћи. Бежи! Бежи што пре!”
Помаурија се уплашила, али је ипак успела нешто да изусти:
„Ти ме ипак нећеш заборавити! Немој, молим те, да ме заборавиш!”
Затим је побегла. Наредних дана снег је почео да се топи. Идући кроз шуму, див је угледао како у шуми расте споменак. Није га само цвет подсетио на девојку која га је тако упорно тражила. Он је већ знао да не може да је заборави. Нажалост, то је знала и зла вештица. Његово срце почело је да се топи. Кренуо је у потрагу за Помауријом. Напослетку је нашао у врту њене куће. Она га је погледала још једном својим предивним очима. Тај поглед пун љубави доспео је као муња до дивовог срца. Шта је могао да учини осим да јој пошаље пољубац?
Истовремено срећан и очајан, отрчао је даље. Према планинском венцу. Чаролија се остварила исте ноћи када се див претворио у стену. Заправо у огромну планину. Помаурија која је узалудно трчала за њим стигла га је у зору. Уместо вољеног, пред собом је угледала велику планину са плавим врхом чија је боја подсећала на споменак. Тако је наводно настао Антелао.
Брижне близнакиње
Као што вероватно знате, живот у планинама, некада давно, посебно у време зиме, није био нимало лагодан. Опасности су вребале на сваком кораку. Санке и коњи нису били од нарочите користи када би пао велики снег, а температура се спустила. Лавине и мећаве смењивале су се готово без прекида. Тешко је било спасти живу главу.Од планине Антелао у Долмитима сви су зазирали. С врха овог планинског дива спуштале су се застрашујуће лавине, долазиле су моћне снежне мећаве, клизишта, све до самог подножја. Више пута снег би поклопио читаво село у подножју. Већ почетком јесени, сељани би се клонили пењања уз планину да их не би затрпао први снег.
Међутим, увек је у планинским селима постојао неко ко је упозоравао остале шта спрема природа. У близини села испод планине Антелао живеле су две девојке, близнакиње. Оне би се у јесен појавиле међу мештанима и обавештавале су их о доласку хладноће, мећава и непогода. Некада би трчећи и куцајући на прозоре јављале како се приближава злослутни тамни густи облак који клизи низ обронке планине тихо и нечујно... А онда би из њега одједном бљеснула светлост и убила овцу или самог пастира. Близнакиње су, стога, обавештавале и пастире да ли да крену или остану у кући или им указивале на места где би могли да се сакрију са стадом.
Неустрашиве близнакиње су, осим храбрости, свакако имале и посебне моћи. Рецимо, својим вриском успевале су да разбију облак. Сем ако није био заиста велики. Другом приликом би из скута вадиле ножеве које би упериле у последњи зрак светлост гледајући право у Сунце – самоуверено и без страха. Знале су да је око пуно светлости као и Сунце, звезда која шаље светлост на Земљу. Спој Сунца и ока управо је показивао светлосно савршенство. Онај који посматра и онај који је посматран спајали би се у потпуном складу који је испуњавао бездан и унедоглед померао зидове постојања...
Неустрашиве чуварке рајете
Како су се мештани захваљивали девојкама? Једноставно. Брали су им јагоде и малине и остављали пуне корпице на местима крај којих су у пролеће пролазиле, не силазивши у село. Знали су да обожавају дивље јагоде и малине! Близнакиње су заправо биле гласоноше Самблане, владарке планине Антелао. Самблана је била ледена краљица и изабрала је врх Антелаа као омиљено пребивалиште. Њена раскошна светлуцајућа бела хаљина прекривала је стене и обронке. Душе умрлих држале су тешке те скуте, чекајући стрпљиво да буду позване у царство благословених и блажених које се налазило баш ту горе, између снегом засутих врхова Антелаа. А Антелао је изгледао тако моћно парајући облаке, да се људима из подножја чинило да дотиче само небо.
Дакле, Самблана је држала те душе испод своје ледене хаљине, односно огртача. Доласком пролећа ослобађала их је тешког задатка држања плашта и тада би пуштале неке да у облику светлости, налик маленој свећи, крену пут царства блажених. И тако је Самбланина свечана одежда с доласком топлијих дана постајала све краћа. У лето, хаљина више није дотицала земљу. Уместо ње, могли су да се виде зелени пашњаци и пастири са стадима на њима.
Планина Антелао
Он што је врло важно за ову легенду јесте да је Самблана, моћна ледена краљица, имала нешто што је било још моћније од ње. Био је то тајанствени светлуцави плави камен назван – рајета. Помоћу тог камена она је, као неким магичним огледалом, сакупљала слабашне зимске сунчеве зраке, како би их слала управо у најмрачније кутке планине и долине под њом. Тако су, уз помоћ тајанственог камена, становници планинских села могли да имају бар мало светлости. Или сенке. У сваком случају, нису знали за потпуну таму.
У подножју Самблана је имала и своје мало језеро по имену Луковица, где је растао чудотворни лук, Самбланин лук. Према истој легенди, лук је лечио сваку могућу болест.
Једнога дана када Самбланин огртач, односно хаљина, не буде више постојао, када се буде „потрошио”, доћи ће Обећано време – време потпуне среће. Тада ће се краљица планине Антелао попети изнад облака и придружити блаженима. Али пре него што куцне тај час, близнакиње ће морати и даље да иду кроз шуме, веру се уз опасне стене и саветују становнике планинских села. Није то једини задатак које имају. Самблана им понекад позајмљује на чување магични камен – рајету. Даје им извор плавичастог светлуцања да би људима донеле светлост и тако им објасниле на који начин да разликују светлост од сенке.
Аутор:
М. Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
