Непознати Марк Твен

Одушевљавала су га најновија астрономска и геолошка истраживања, често је обилазио лабораторију свог пријатеља Николе Тесле, а у доколици је читао радове брачног пара Кири.

Словослагач, кормилар, војник, рудар, новинар, говорник, светски путник. Ако бисмо ма које од ових звања ставили уз име Марка Твена, не бисмо погрешили. Пре него што су га Том Сојер и Хаклбери Фин извели на пут светске славе, чувени амерички писац прочуо се по својој свестраности. Али мало ко зна да овој широкој палети занимања можемо додати још једно - научник. Премда није имао главу за цифре, писац је сате проводио над научним прорачунима покушавајући да схвати њихову огромну важност.
Одушевљавала су га најновија астрономска и геолошка истраживања, често је обилазио лабораторију свог пријатеља Николе Тесле, а у доколици је читао радове брачног пара Кири. Све што је било ново и занимљиво некако би се нашло у Твеновом окружењу. Тако је постао један од првих уметника чији је лик овековечен филмском камером. Ово се догодило 1909. кад га је Томас Едисон посетио у његовом дому и снимио кратак филм. Тек што га је Бел избацио на тржиште, телефон је своје место добио у Твеновој кући, али је убрзо пао у немилост и постао тема једне од пишчевих бритких сатира. Иако одушевљен тако практичним изумом, бука телефонског разговора није пријала Твену.
„Кад само седите поред и не учествујете у дијалогу, телефонски разговор постаје једна од највећих чудноватости савременог живота. Јуче сам баш писао дубокоуман чланак на узвишену филозофску тему док се такав разговор водио у соби. Примећујем да се најбоље пише кад неко говори у слушалицу тик поред вас”.
На сличан начин покајао се и након куповине писаће машине. Кад је први пут угледао машину 1874. године, био је толико опчињен новом направом да је сместа купио једну по цени од 125 долара (данас 2500). Само недељу дана касније слао је писма пријатељима нудећи је на поклон, пошто је увидео како је направа „сувише напорна за ум” и заклео се да ће до краја живота писати искључиво пенкалом. Произвођач машине Ремингтон обратио се Твену молбом да га помене у својој реклами на шта му је писац одговорио:
„Молим Вас да ни на који начин не употребите моје име. Молим Вас, немојте чак ни открити чињеницу да поседујем писаћу машину. Потпуно сам престао да је користим, јер никако не могу да напишем писмо, а да ми не стигне одговор са захтевом не само да је опишем, већ и да објасним како напредујем у њеној употреби, једном речју, да им кажем све. Ја не волим да пишем писма, те стога не желим да људи знају како поседујем овај магнет за радозналце.”
Твенов немирни, стваралачки дух нагнао га је да се опроба и као проналазач. У његовом случају то није захтевало године проведене у опсежним и напорним огледима, али Твен је ипак патентирао три изума. Један од њих било је „побољшање у подесивим тракама за панталоне”, односно одевни предмет који је требало да замени трегере. Затим се ту нашла и историјска друштвена игра. Изум који је пожњео највише успеха је осушени лепак на страницама албума - само треба да се овлажи пре употребе.
Било би право чудо да љубав према науци није нашла места и у његовом књижевном стваралаштву. Мало ко то зна, али Твенове приче могле би да постану део збирке која окупља радове његових сувременика Жила Верна и Х. Г. Велса, пионира научнофантастичног жанра.
„Јенки на двору краља Артура” је роман о путнику кроз време који користи знање о науци да модерну технологију приближи становницима Артурове Енглеске. Оваква радња касније ће постати уобичајена за „алтернативну историју”, један од многих поджанрова научне фантастике.
Шест година пре него што је изашла Твенова прича „Продато сотони”, Пјер и Марија Кири запањили су свет открићем радиоактивних елемената. Ђаво који долази на разговор са јунаком Твенове приче сачињен је управо од радијума и полонијума. У настојању да опише огромне могућности ових елемената као нових извора енергије, Твен се не либи да цитира госпођу Кири и протумачи њена запажања. Та тумачења можда нису толико прецизна, ни уверљива, али нико не може Твену да припише недостатак ентузијазма. Колико је био поносан на свој научни ум, најбоље се види из речи Алберта Пејна, Твеновог дугогодишњег сарадника и биографа:
„Једном сам га затекао изузетно узбуђеног због чињенице да је сам израчунао дужину сати и минута у светлосној години. Показао ми је странице препуне бројки пуцајући од поноса, као да садрже речи неке бесмртне приче. Затим смо играли билијар, али чак ни његова омиљена игра није могла да га натера да заборави свој велики подвиг.”