Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Успомене с летовања


ЖАБЉА



У кући која се запљуснута морском пеном љуљала на хриди, појавили су се изненада љигави гости машући двоструком резервацијом...

двежите ваше сигурносне појасеве”, повикао је господин Ванополић најотменијим и најпријатнијим гласом. И ми кренусмо! Зујали смо без страха и бриге, са оним нарочитим осећањем што прати летовање, певајући „The Young Mexican Puppeteer”* не штедећи грло, а то су били гласови Карли, Папагајке и мој. Наравно, Ванополић не пева. Он је превише осећајан и пази да се усредсреди на прекорачивање свих ограничења брзине. Ћутите!
   После неколико часова, ствари су се промениле будући да смо ступили на лешинарско подручје Увца јер птице не воле нарочито изглед земаљске подморнице. Не могу да схватим: зашто? Наш покушај да приредимо пикник крај цркве на обали Дрине, изазвао је ужасни динг-донг и јато лешинара који су летели ниско (превише ниско) изнад белих анђела Милешеве. Настављали су да кидишу према мојој глави сваки пут када сам хтела још једном да грицнем залогај светло-жутог италијанског сира са шафраном! Сјурили су ми се право у косу – авај! – заборавила сам шлем.
   „Врати се у своју земљу. Овако не можеш да се понашаш, да једеш инострани сир међу анђелима”, крештали су.
   У цркви ми нису дозволили ни да упалим ниједну свећу од чистог пчелињег воска (пчеле, извините), нити да оперем руке у светој водици. Када путујем, мени је потребно да радим такве ствари. Путовање – било какво – нека је врста ходочашћа где човек налази самог себе или друге. 

Узалудно упозорење

   После невоље с лешинарима, морала сам да одем и добро се натопим на водопадима Гостиља. Господин Ванополић је испустио (он је иначе један суздржани даса) известан број језом испуњених врисака, када је помислио да сам нестала под водом. Међутим, заборавио је да сам некада била редовни посетилац Викторијиних водопада, где човек мора да носи јарко жуту кабаницу како би се заштитио од пене, тако да никада нисам у опасности од воде када шикља. Свакако нисам налик вештицама из Оза које се топе, а као што знате, уопште нисам ни вештица (још!).
  Вративши се на пут, били смо све ближе и ближе циљу нашег годишњег одмора, земљи Балканији која се налази на супротном крају Увца. Само скрените лево преко планина и тркајте се и утркујте и опет журите још зилион километара, кроз шуму, и покушајте да не обраћате пажњу на окрутне графите на путоказима.
  ЖИВОТИЊЕ БЕЖИТЕ КУЋИ! Или: ЖИВОТИЊЕ ПАЛИТЕ ОДАВДЕ!  Или: једноставно: ЖИВОТИЊЕ???
   Баш код једног таквог знака, ћурке у бегу стрмоглавише се према нашој подморници (без икакве дозволе, молићу лепо). Бежале су од пошасти жаба и нису хтеле да нас пусте – биле су у очајном стању – и упорно нас упозоравале да не идемо даље.
   „Жабе ће вас ухватити, заробити и убити!” – мантрале су.
   „Заробити и убити!”, поновиле су.
   Међутим, нисмо обраћали пажњу на њих и веома се радовали што смо се ослободили тог ћурликања када их остависмо код границе, док ступасмо у зону летовања, одмах поред језера, недалеко од додирне тачке са Црним морем.



   Тамо смо брзо постали срећни, а Карли је нарочито уживала у пљускању свежом водом, док је Папагајка волела да осети слани морски распршивач у свом перију, премда, ако се сећате, она, уопштено говорећи, не љуби воду, односно, да се купа. Ишли смо на дуга пењања и видели свиње како се веселе у шевару, водене змије како галопирају између стабала јабука и неколико дивљих коња који никога нису одвлачили.** Као што вам је познато, немирна сам и к’о на иглама, али држала сам се господина Ванополићеве дуговечне руке и он ме није пуштао. Тако је добар ходач. Личи на брдску козу када не носи неку од оних његових кецеља које га увек чине налик човеку. Човеку са друге планете. Није понео ниједну кецељу у Балканију, па се осећао слободније него икада раније, уз ветрове с Црног мора што су му дували кроз дуге коврџаве локне. Црно море је заиста црно само у подне или под светлошћу пуног Месеца. То има неке везе с природним гасовима испод воде, тако ми је бар господин Ванополић објаснио. Добар је и у објашњавању и требало је да буде учитељ, а не батлер.
  Било како било, у први мах, све је текло као по лоју. Карли и Папагајка биле су пријатељице. У води, Папагајка би се наџеџила на Карлину главу, пењући се помоћу канџи и крештећи. Ја сам се котрљала горе-доле по ситном песку тако да ми је чешао леђа која ме иначе стално сврбе. Немам вашке (више пута сам проверила) већ лудачки свраб. Има ли ичег бољег од доброг чешања или голицања – у налету – када сви други напусте плажу и она припадне само ТЕБИ.
   Управо тога дана, најчешавијег, давка, како кажу на хебрејском*** наше добро расположење, промени се. Сити од задовољства, вратили смо се са плаже, нашој кући са звезданом опном, избледело плавим зидовима и жутим невенима. Тачније, на хриди попрсканој морем, кућа је лепршала као што увек чини. Ми то волимо. Тако нешто место чини живим. У сваком случају, куће су попут људи, чак и више! Заиста, ова кућа никад не мирује ни на трен, и, када једном у њу уђе, човек се преврће с једне на другу страну целог дана и читаве ноћи.
  Али, овога пута, док смо јој прилазили приметисмо, ужаснути, да је кућа престала да се љуља – стајала је мирно као цвекла заробљена у тегли. Карли је почела да лаје као помахнитала, а Папагајкино перје укрутило се као да се упалило црвено светло за узбуну.
 „Хај-хо”, рекао је господин Ванополић, „шта има?”
   Отворио је врло тешки против-љуљајући катанац, али овог пута, уместо да каже своје уобичајено:
   „Беж’те из куће”; испустио је урлик ужаса, повикавши:
   „Паклена звона?”

   Војска, глибава и клизава

  „Пакао зубе показао!” процвркутала је Папагајка у полуодјеку. Она нема зубе, за разлику од Карли која је почела да оштри зубе и крути реп под дејством заштитничке нервозе... док је мини војска одвратних зелених жаба скакала свуда по њој и нама. Горе од другог од Десет египатских зала. Били смо прежабљени и једва смо успевали да дишемо, а осећао се и ужасни, надмоћни задах. Такав смрад и крекетава бука, а поврх свега – клизаво и глибаво. Једино на шта сам могла да помислим било је упозорење из Изласка:
  „И ријека ће се напунити жаба, и оне ће изаћи и скакати теби по кући и по клијети гдје спаваш и по постељи твојој...” ( Друга Књига Мојсијева, Излалак 8:3), те очајнички пожелех да проверим да ли је мој кревет, мој драгоцени кревет, са својим сребрнастим прекривачем од дамаста и даље безбедан и празан. Али, наравно, била сам у замци и нисам успевала да се мрднем.
   Када је наш првобитни шок некако испарио, господин Ванополић је повратио хладнокрвност и упитао на најтечнијем Балканијском, некој врсти пољског дијалекта:
   „Ко то јест? Ко то ма бик?” „Шта то није у реду? Шта се дешава?”
   Јасно, жабе су се правиле да не разумеју ова питања. Оне су тврдоврата сорта и најчешће се рађају у мочварама, изван Париза, те велике метрополе.
   Међутим, напослетку, нешто особитији, и мање љигав жабац – мало већи од осталих, у вимблдонским сокнама на својим влажним ногама – иступи напред. Носио је шољу са кафом у једној руци, а другом махао факсом. Говорећи савршеним људским дијалектом, премда са врло жабљим акцентом, упитао је:
   „Јеси ли ти власница ове куће? Плаћаш ли струју?”
   Гуцнуо је кафу и његове очи избуљише се још више. Сетите се, жабе користе очи да себи помогну и прогутају храну.
   „На баш”, рекао је господин Ванополић.
   „Шта не баш тачно значи?” упита жабац нестрпљиво, гледајући директно и само у нас, што је неуобичајено, будући да жабе могу истовремено да виде напред, назад и са стране.
   „Како ишта може да буде не баш ? Или јесте, или није. Молим, изражавајте се логично.” Ставио је шољу на сто гестикулирајући претеће према свима нама.
   Он мисли да ми не плаћамо струју, али плаћамо најам. Хиљаду месечно, у било којој валути, а плаћамо толико јер желимо да будемо САМИ током нашег Летњег Одмора.” – рекох храбро, надајући се да ће он и његове бројне трупе схватити савет и удаљити се.
Жабљи одговор било је махање факсом ка нашим лицима уз следеће речи:
  „Бојим се да је дошло до неке врсте двоструке резервације... као што видите, ова кућа изнајмљена је нама на недељу дана почев од САДА!”
Авај, као што је потврдио ђаволски факс, то је заиста било тачно. Међутим, одлучила сам да идем против сопственог дивљег инстинкта и природе те будем мирољубива. Пожалила сам се и суптилно одговорила:
   „Ох, добро, недеља дана нас неће убити. Само треба да се потрудимо да живимо заједно у савршеном складу...”****
   „Складу!” углас запеваше Карли и Папагајка, а затим и све жабе (које остадоше упадљиво тихе током ове размене речи) почеше да певају, крекећу и скачу наоколо у знак сагласности.
Факс-Жабац затим завитла своју шољу у ваздух и рече:
   „Ок. Договорено. Хајде сви да седнемо, попијемо кафу и поразговарамо како ћемо даље. Почнимо са оброцима. Добра храна је тајна доброг летовања, слажете ли се?”
Битка за кромпир

   Нажалост, управо у том тренутку, три снежнобеле грлице улетеше унутра кроз прозор, са неким набубрелим и сочним великим кромпирићима у кљуновима. Оном врстом која се служи у Уједињеном Краљевству (које је и даље Уједињено Краљевство), у новинама са рибом & сирћетом, као и кашастим грашком.
   Вешто и великодушно су испустили кромпириће у наше још празне шоље.
   „Па, ово је добар знак одозго, маслинова гранчица, ако је икада нека постојала.” Рекао је господин Ванополић подижући свој кромпирић раздрагано и похлепно.
   „Не, нећеш!” – вриснуо је Жабац.
   „Ови су за моју залиху. Не за тебе.”
   Он шчепа кромпирић господин Ванополића и убаци га у своја уста, а хитну остала два својим жабљим плаћеницима који су чекали и цвркутали у крилима НАШЕ куће.
   На тој тачки кључања, Карлина нарав прасну јер више није могла да задржи свој језик, свој гладни језик. Папагајка се придружила борби за кромпирић и у току тог посла прогутала неколико жабљих беба. Мљац.   Чуо се крвожедни крекет Жапца који је разбио своју шољицу са кафом о земљу и повукао:
   „Ово је нечувено. Дајте ми ваше пасоше, одмах.”
   Рекавши ово, неколико жаба попе се до моје косе и поче осветнички да је вуку из темена. Зашто моја коса увек буди такво занимање код непријатеља? Жабе се се успеле и до ушију и носа господина Ванополића и кренуле да му ваде маст и слине. Ох, било је одвратно. Не могу да опишем те ужасе. Речи ме изневеравају. Не чине ли то увек?   Нема више појединости за вас нежне читаоце. Цензурисано!
   Довољно је да кажем да смо нас четворо изгубили битку и морали да се заувек одрекнемо пасоша. Тако да смо ту, заточени у Балканији. Не можемо напоље. У замци. Жабе су нас добро и истински измрцвариле...  Папагајка је остала без перја, Карли је без длака, а што се господина Ванополића тиче, тешко да бисте га препознали. Свуда су му се развила пераја и крљушт. Можда је то због наше новог начина исхране, који чине сирове сардине и сос од шљива, псећа посластица против бува & конзервиране кинеске јегуље.
   Шта год да се догоди, не заборавите ме и хвала вам на дружењу. Наставите да певате. Покушаћу ту и тамо да вам пошаљем неку поруку.  Можда можете да се удружите, сви ви верни и мудри читаоци „Политикиног Забавника” и спасите нас? У супротном, плашим се, никада се више нећемо срести. Грлице ће вам рећи где смо... Упомоћ, упо...!!!
С енглеског превела Мирјана Огњановић

* Послушајте Тома Џонса – „The Young New Mexican Puppeteer”
** Послушајте „Ролингстонсе” – „Wild Horses”
*** „Зашто, тачније сада, насупрот сваком другом времену?”
*** Запевајте заједно са „Њу Сикерсима” – „I’d Like to Teach the World to Sing”


 
Аутор: 
Вал Монд
Илустровао: 
Добросав Боб Живковић
број: