Како је настало писмо

Феничани су били највећи трговци старог света, Библос њихова највећа лука и седиште трговине папирусом. Тешко да је у том тренутку фонетско писмо могло да настане у било ком другом граду



оћни феничански владар Ахирам, краљ Библоса, заувек би био изгубљен у прохујалим временима да му, у тренутку смрти, око хиљаду година пре наше ере, његов најстарији син, принц и наследник, нови краљ Итобаал, није исказао поштовање и на саркофагу написао:
„Ковчег израдио Итобаал, син Ахирама, краљ Библоса, за Ахирама оца свога, па га, ево, оставио у осами. Сада, ако би краљ међу краљевима и владар међу владарима и командант војске кренуо против Библоса; и ако тада отвори овај ковчег – нека се распадне моћ његовог судства, нека се преврне престо његовог царства, а мир и тишина нека побегну из Библоса. А што се њега тиче, нека му се пониште све жртве ливенице.”
На први поглед ништа значајно, осим што је запис на саркофагу изгледао овако:



Било је то први пут у историји човечанства да је употребљено фонетско писмо; писмо у коме сваки знак представља један глас, а не реч. Први пут човек је измислио и употребио алфабет у смислу у каквом га ми данас познајемо. Тачно одређен и не велики број знакова помоћу којих може да се запише свака реч. Брзо и тачно.
Према легенди, Библос је основао титан Хрон 5000 година пре наше ере и био је то први феничански град, а постоји и данас и налази се на северној средоземној обали Либана. Уз Дамаск, у Сирији, најстарије је стално насељено место на свету. Феничани су га звали Гебел или Губла, данас се зове Џубаил, а Грци су га звали Библос.
У доба када је Итобаал оставио запис на очевом саркофагу, Гебел је био моћна лука и главна тачка за трговину папирусом у старом свету.

             
                                   Саркофаг из Библоса са првим писмом

До Египта, где се производио папирус, стизало се за само један дан пловидбе. Феничанска реч за папирус била је „бублос”, а стари Грци, највећи купци овог веома цењеног материјала за писање који се користио све до 11. века, сам град прозвали су Библос и под тим именом пронели даље његову славу. Да ли су погрешно чули, или им је било лакше за изговор, тек променили су једно слово – из „бублоса” у „библос”. Такође, „хе библос” постала је реч за књигу, а деминутив множине је „та библиа”, реч која дословно значи – књижице. Тако је једна феничанска лука одредила име најпознатије књиге на свету, Библије.
Папирус је, за разлику од глинених плочица, био много једноставнији материјал за писање. Није било потребе да се знакови утисну у глину, могли су да се цртају. Као прибор за писање користио се каламус, зашиљена шупља трска напуњена течношћу за писање која се истискала на врх.
Развој трговине и потреба за што већим бројем писмених људи створили су предуслове за стварање што једноставнијег писма, а папирус и каламус били су савршена техничка подршка.
Феничани су били највећи трговци старог света, Библос њихова највећа лука и седиште трговине папирусом. Тешко да је у том тренутку фонетско писмо могло да настане у било ком другом граду.
Да ли је феничанско писмо измислио један човек, или жена, или група библоских мудраца; да ли се развијало постепено или се појавило одједном као новотарија која се свидела краљу који је онда декретом наредио његову употребу – не зна се и тешко да ће се икада сазнати.
Али зна се тачно шта су прва слова значила и зашто су добила такав изглед који се, уз мале измене, код многих задржао и данас у грчком алфабету, ћирилици и латиници.
Комбинација слободе незнања и обавезе знања даје нам могућност да замислимо како је налажење првог алфабета изгледало. На пример овако:
Ахирам је владао у доба мира и напретка, а познато нам је да историја такве тренутке не бележи. Без рата нема имена које остаје запамћено у будућим поколењима. Најбољи владари за народ били су они за које никада нисмо чули. Можда је Ахирам размишљао под старе дане како да му се име памти бар још коју стотину година, а да ипак не гурне народ у рат и погибију. И тако, можда се сетио да постоји и тежи начин да овековечи своје постојање – да донесе народу неку велику добробит, да смисли нешто толико корисно да ће вековима да траје и преноси славу Ахирама, краља Библоса, с колена на колено.
Ко зна шта му је све пролазило кроз главу док му није синуло да народу остави писменост и једноставан начин чувања знања, учења и преношења даље новим генерацијама. Писмо је већ постојало, али било је сликовно и сложено, дуго се учило и само малобројни су имали привилегију да буду упућени у његове тајне.
Али, ако би се уместо знака за реч, а речи је много, користио знак за глас, а гласова нема тако много, ето решења.
И можда је тако једног дана стари краљ Ахирам позвао свог најбољег саветника и тражио од њега да измисли по један знак за сваки глас, а сина Итобаала заклео да то ново писмо први пут употреби на његовом саркофагу у камену, нека се памти за сва времена.



Можемо да претпоставимо да се саветник звао Балтазар, то је име угодно сваком владару. Балтазар или Боже чувај Краља. Мудар саветник би се увек тако представио.
Један саветник, ма како мудар био, никада не би успео да смисли алфабет без добре жене. Женска практичност је неопходна за једно овако велико дело.
А сада претпоставимо да се Балтазарова жена звала Танис, што би потпуно одговарало лепоти тела и ума. Танис или Змијска дама.


Када је стигао кући и објаснио жени о чему је реч и какав је задатак добио од краља, ево како је текао њихов разговор.
„Измишљање знакова и није нека тешкоћа”, рече Балтазар, „али како после да се сетим који знак је за који глас?”
„Ех”, рече Танис доброћудно, „па то је бар лако. Кад смислиш неки знак, поред њега нацртај нешто што почиње с тим гласом, тако ћеш одмах знати. Још боље, прво смисли неку ствар, па онда измисли знак за први глас, да личи, да те подсећа касније и без цртежа.”
„Шта бих ја без тебе”, погледа је Балтазар задивљено. „Одлична замисао. А сад, да видимо, одакле да почнем.”
„Па почни од онога што ти је најважније и најдраже. Шта је то што ти највише треба?”, рече Танис, седе поред мужа и загледа му се у очи.
„Тачно”, поскочи Балтазар, „па наравно – во! Шта бисмо ми без вола, ко би вукао кола и плуг, орао земљу, хранио нас и житом и месом. Во је знак за прво слово.”
Во се на феничанском каже „алеф”. Има главу и рогове.

И тако настаде прво слово, Алеф или А и Балтазар га нацрта као воловску главу 
                         
Танис га је и даље гледала. Дуго и продорно. Зар му није она најважнија, зар није слово Т требало да буде прво? Мушкарци, помисли и одлучи да се освети.
„Онда би друго слово требало да буде – кућа”, рече.
Кућа се на феничанском каже „бет”.
Друго слово тако постаде Б, али не по Балтазару него по кући, али он     Танисину жаоку уопште не примети. Нацрта друго слово као кућицу
                                                                                                                   
„Онда камила”, рече Балтазар, „камила је битна, превози и људе и робу, шта бисмо да нема камиле.”
Камила се каже „гамел”. Препознатљива је по грби.
Тако треће слово постаде Г и личи на грбу
                                                                               
„Врата”, настави Танис игру. „Врата нас штите од лопова и радозналаца.”
Врата се кажу „далет” и тако слово Д постаде четврто
                                                                                             
Врата одмах за собом повукоше прозор или „е” на феничанском и тако настаде слово Е –
                                 
као пето, па кука која је висила на сваком прозору да га затвори и звала се „вав” и Балтазар је нацрта овако –
                                                          
и тако створи шесто слово В или У.

Тада се Балтазар сети да је и оружје важно па прогласи мач као седмо слово, „заин” или З
                          ,
а ограду или „хет” као осмо или Х и И
                                                                    
Точак или „тет” дође тек на девето место за глас сличан гласу Т али који постоји само у семитским језицима. И Балтазар га нацрта –
                                                                                             
                                                                             као прави точак.
Десето и једанаесто место заузеше рука и длан, „јод” и „каф” и тако настадоше слова Ј и К 
                                           
Пастирски штап или „ламд” постаде дванаесто слово Л
                                                                                                     
Воде се сетише тек на тринаестом месту, али стари Феничани нису мислили да тај број доноси несрећу, па им није било важно. Вода или „мем” створи слово М, узбуркано с таласима како га нацрта Балтазар
                                                                                               
Вода их подсети на змију или „нун” и тако поста слово Н
                                                                                                         
као четрнаесто, а наравно и на рибу или „семк” која словом С заузе петнаесто место
                        
Балтазар тада спази како му жена има лепе очи па одлучи да шеснаесто место буде у част Танисиног ока или „оин” и нацрта круг који постаде знак за О
         
А седамнаести постадоше уста или „пе” и одредише знак за П
                                                                                                                  
Лов им паде на памет тек на осамнаестом месту и као „тсаде” на феничанском постаде глас Ц
                                                       
Мајмун или „коф” с грленим семитским К, постаде знак који касније неки народи преузеше као Q (кју), а неки као Ф, а Балтазар га нацрта као мајмуна који се шепури усправљен на задње ноге –
                                                                                  
и то постаде деветнаести знак.

Глава је дошла тек на двадесето место. „Реш” на феничанском одреди слово Р или како га Балтазар замисли
                                                             
Зуб или „шин” заузе претпоследње, двадесет и прво место и
постаде слово Ш
                                
А слово Т заузе последње место, као реч „тау” или знак, и Балтазар га нацрта као знак који су стављали неписмени људи како тада,
тако и данас
                               



   И то је било све, Феничани су имали само 22 гласа, па толико и знакова.
   Итобаал је испунио очеву жељу и употребио ово писмо први пут на његовом саркофагу и тако створио и себи и оцу вечна имена, запамћена по мудрости, а не по освајањима.
   Феничани пронесоше своје писмо по свим земљама Средоземља и постадоше узор Арапима за стварање арапског писма и старим Грцима за стварање алфабета од кога касније постадоше и латиница и ћирилица. И сви задржаше вола и кућу (А и Б) као прва два слова.
   А сада, ако желим да напишем да је крај ове кратке приче о писмености, треба само да нацртам длан, главу, вола и руку. Овако