3320 25. 9. 2015.
250 година Шајкашког батаљона
ВУКОВИ СА
Срби су се на водама Војводине борили против Турака 400 година и тиме обележили отпор у Подунављу. Њихове шајке уносиле су панику код непријатеља
лотиле шајкаша су војне јединице које се помињу још од десетог века. Оне су ратовањима обележиле средњи век у Подунављу, раскрсници којом су пролазиле војске и народи. Иако су најчешће припадале Угарској, њихове посаде биле су састављене од Срба који су углавном били и команданти.Код шајкаша је у почетку владало устројство задруге коју су Мађари преузели од Срба. Из породичне задруге развијале су се војничке задруге, чији су чланови били шајкаши на Дунаву, од Пожуна (Братислава) до Видина, а у току ратова премештали су се с доњег у северне и западне крајеве горњег Дунава.
Тако су Срби шајкаши дошли у Пожун, Коморан, Естергом, Бају и друга места. До друге половине 16. века постојале су само флотиле на Дунаву, али када су и остале пловне реке ушле у систем одбране, појавиле су се флотиле на Сави, Тиси, Мурешу, Драви, Ваху и Раби, под командом главног капетана на Дунаву. У 15. и 16. веку понеки деспоти имали су властите флотиле којима су командовали, нарочито српски деспоти Бранковићи и у Срему Стеван Штиљановић.
Царска наредба
Старешина Дунавске шајкашке флотиле био је главни капетан са седиштем, у почетку, у Београду, па у Петроварадину и, касније, у Коморану. Њега је између заслужних и угледних шајкаша бирао краљ. С два или три брода и посадом од 120 шајкаша заповедале су вајде (војводе), биране између обичних шајкаша. Њима су били потчињени тизедуши (десетари), а овима обични шајкаши, којих је на свакој осредњој шајки било око 35, а на флотили 800 до 2600.
Од седамнаестог века сваки град на Дунаву имао је утврђено пристаниште заштићено бедемима. Београд је имао пристаниште, а између Куле Небојше и Видин капије налазила су се врата кроз која су се шајкаши кретали по потреби.
Многи српски деспоти поседовали су бродове и шајкаше. Деспот Ђурађ Бранковић имао је флотилу, па је у његово време у Смедереву било и ратно пристаниште које је бранила дунавска кула. Ту је постојала посебна бродоградилишна капија, што је јединствен пример у Србији. Једно пристаниште је било на Језави.
У 15. веку највећи подвиг српски шајкаши учинили су 1456. године у одбрани Београда од војске султана Мехмеда Освајача.
После пада Смедерева шајкаше је окупио Вук Гргуревић, унук деспота Ђурђа Бранковића. Потом долази Петар Овчаревић, који с њима брани Београд приликом опсаде Сулејмана Величанственог. Касније, у Угарској, на челу српских шајкаша су Радич Божић, Павле Бакић, Стеван Штиљановић, заповедник шајкашке флотиле.
Након новог устројства војске Аустроугарске монархије приступљено је престројавању флотила на Дунаву и Сави. На предлог мађарског палатина Ердедија, а након одлука да се на јужној граници створе шајкашка одељења на Дунаву, Тиси и Моришу, а убрзо и на Сави, одлучено је да се образује шајкашка јединица у Тителу. На захтев Дворског савета издата је царска наредба 6. марта 1763. године и војној комисији поверено да окупи шајкашки батаљон у Тителу. У ту сврху преузета су насеља Тител, Лок, Мошорин, Вилово, Гардиновци и Жабаљ у јужној Бачкој. Батаљон се састојао од четири компаније, а за његовог команданта постављен је, 17. маја 1764. године, Теодор фон Станисављевић (умро је 1813. године у чину пуковника, а сахрањен у манастиру Ковиљ). Батаљон је добио име Тителски гранични шајкашки батаљон.Невреме под Београдом
Шајкашки батаљон могао је, по царском нахођењу, да буде употребљен на копну и на води, у рату и миру. Поред тога бринуо је за безбедност земље и на копну и на води, посебно на Дунаву, Тиси и Сави. Шајкаши су били дужни да спроводе бродове који су службено саобраћали на наведеним рекама. Штаб батаљона налазио се у Тителу.
Боравак Турака у Подунављу приближавао се крају. Турска моћ све више је слабила и било је све мање сукоба око Дунава. Тителски шајкашки батаљон обављао је граничну службу и будно мотрио на сваки покрет Турака, учествујући у свим ратовима које је Аустроугарска водила. У Тителу су грађене и нове шајке, наоружане артиљеријом.
Одмах по објави рата, цар Јосиф Други наредио је, 8. септембра 1787. године, да се Шајкашки батаљон спреми за деловање. Опремљене су четири целе шајке, шест полушајки и дванаест патролних и из Клостернојбурга пребачене у Тител, где су се већ налазиле две дупле шајке, две целе шајке и пет полушајки спремних за ратне задатке.
Незаинтересованост Турака за покрете аустријских трупа покушана је да се искористи нападом на Београд 2. децембра 1787. године. Задатак је поверен генералу Алвинцију. Шајкашки батаљон добио је задатак да се у току ноћи нађе пред Земуном како би шајке одмах могле да се употребе. Један део ратио је бродове којима су превожене трупе. Две целе шајке и две полушајке добиле су задатак да штите бокове трупа које су нападале. Касније је Алвинци променио одлуку и шајкашком заповеднику Јовану Станисављевићу наредио да с две целе шајке и шест до осам полушајки исплови из Титела за Сланкамен, а затим да буду претходница трупа, а када дођу на узводни рт Великог ратног острва да отворе ватру на град, док је три-четири шајке требало упутити према Панчеву.
Временске неприлике спречиле су напад. За други покушај на левој обали Саве прикупљени су транспортни бродови, а други део трупа требало је укрцати на Дунаву. И овај напад омело је невреме, јер је 16. јануара 1788. године падао снег и дувао ветар који је потпуно зауставио пловидбу рекама.
Пут за Текију
Почетком 1788. године за команданта Шајкашког батаљона, Шајкашке флотиле и великих ратних бродова постављен је генерал барон Магдебург. Тада су опремљене и наоружане једна дупла шајка са осам артиљеријских оруђа, осам целих шајки са по шест оруђа, једанаест полушајки и дванаест патролних шајки. Поред њих и више барки топовњача на располагању је била и фрегата „Тheresia”. Потом је почела градња још четири шалупе, а током припрема за наставак рата опремљени су приватни бродови као барке топовњаче. Бродски састав је те године добио назив Ратна флотила на Дунаву.
Почетком 1788. године поново је објављен рат Турској с намером да им се онемогући пловидба Дунавом и Савом и тиме спречи снабдевање пограничних утврђења воденим путем. Командант Славоније и Срема тражио је да се шајкашима додели половина плена са сваког заробљеног турског брода, а цар им је одобрио цео плен.
Пре него што су Аустријанци заузели Шабац, Турци су извршили неколико напада на њихове бродове. Мајор Станисављевић успео је да шајкама спречи нападе турске флотиле. Због тих узнемиравања и напорне службе на води шајкашке снаге код Панчева су ојачане.
Двадесет другог априла Турци су под заштитом Београдске тврђаве покушали да уз подршку својих шајки запале мост преко Дунава, али је тај напад одбијен. У међувремену је аустријска војска заузела полазне положаје, а у циљу њене заштите на врху Ратног острва усидрена је фрегата „Тheresia” с баркама топовњачама.
Након ослобођења Баната, Аустријанци су повукли своје снаге, а код Земуна је остало пола Шајкашког батаљона са шест шајки и шест полушајки. Преко зиме овде су остале само једна дупла шајка, пет целих шајки, четири полушајке и четири патролне шајке и шест ораница.
Код Остружнице и Шапца шајкаши су помоћ у пребацивању трупа и материјала преко Саве указивали главнокомандујућем фелдмаршалу Лаудону и штитили понтонске мостове. Кад су 1. октобра 1789. године Турци предали Аустријанцима Београдску тврђаву, у пристаништу је заплењено двадесет наоружаних шајки и четрдесет пет других бродова са укупно педесет топова. По завршетку рата шајкаши су пратили транспортне бродове којима су турске посаде Београда, Смедерева и Пожаревца с породицама склоњене у Текију.
Последњи завеслаји
Почетком 1848. године разбуктао се национални покрет Срба на доњем Дунаву и Сави. У Земуну је чак дошло до обарања власти, па је тамошњи магистрат замењен Српским народним саветом. У циљу успостављања законите власти, Славонска генерална команда упутила је из Петроварадина војску, међу којом је био и комбиновани дивизион Шајкашког батаљона са шајкама.
------------------
ДРУГИ СРПСКИ ВОЖДЂорђе Стратимировић, племић, рођен је 7. фебруара 1823. године. Ниже разреде гимназије завршио је у Врбасу, а потом је у Тителу наставио школовање у војној школи, која је служила као припрема за Војну академију. Године 1836. ступио је и Војну инжињеријску академију, из које је после пет година изашао као хусарски потпоручник. У почетку је службовао у Италији, али је убрзо поднео оставку и наставио да живи у Кулпину на свом имању.
Ту га је затекао велики народни покрет, револуција, 1848. године и већ у априлу је члан српске делегације Новог Сада која је ишла у Пожун да изнесе жалбе и жеље српског народа у Угарској. На пријему код Лајоша Кошута, мађарског револуционара, оштро је реаговао и изјавио да ће се Срби смирити тек кад добију аутономију. Кошут му је запретио сабљом, али му је Ђорђе узвратио: „Србин се тога не боји!”
На историјској Мајској скупштини делегат је кулског среза, а када су изабрани патријарх и војвода, Ђорђе је изабран за председника Главног одбора, али и за врховног команданта српске народне војске, док не стигне постављени војвода из Италије. Његова титула звала се привремени предводитељ војске, али он је тражио да буде врховни вожд. Заклетву је положио крај Дунава код Карловаца пред многобројним народом.
Кад је варадински генерал Храбовски другог дана Свете тројице, 31. маја, изненада напао Карловце, Стратимировић га је дочекао и после дужег боја одбио напад. На отетом пароброду он се с пет стотина бораца приближио Тителу, заузео угарски војни арсенал и заробио велики број топова, наоружање и муницију. Наоружао је своју војску и у њу уврстио шајкаше. Било је то у јуну, а месец дана касније појавио се пред Панчевом, где је разоружао Мађаре и Немце и спречио покољ Срба.
Низао се успех за успехом – бојеви код Врбаса, 1. августа, код Сентомаша (Србобран), 7. августа, Темишвара, 20. августа, Старог Кера, 22. августа, Арадца и Жабаљске скеле, 31. августа. У бици код Сентомаша учествовало је око 50.000 непријатељских војника. Срби су извојевали сјајну победу.
У октобру је из Италије стигао војвода Стеван Шупљикац и Стратимировић му је 6. октобра предао славом овенчану војску. Он је предводио делегацију која је код цара требало да добије потврду закључака Мајске скупштине и коначно стварање српске Војводине. У новој привременој влади Стратимировић је потпредседник, али није проглашен војводом. Уместо да он постане војвода, што је била жеља српске војске, команда је поверена аустријским генералима и већ 22. марта доживљен је пораз код Сентомаша. Српска војска у Бачкој је уништена, а Срем је остао без одбране.
Стратимировић се није предао. Прешао је из Сланкамена у Тител, сакупио бегунце у расуте чете, освежио војску и изненада запосео Мошорин и Вилово. Када је генерал Парцел с војском стигао под Мошорин, дошло је до страшне битке у којој је српска војска извојевала победу.По завршетку рата примљен је у царску војску с чином потпуковника, у војничкој каријери стигао је до чина ђенерала, али је из политичких разлога пензионисан 1859. године у 36. години.
Године 1860. прешао је у дипломатску службу и био генерални конзул у Палерму на Сицилији. Идуће године опозван је и био је народни посланик на знаменитом Благовештенском сабору на коме је заступао обнављање српске Војводине. Потом је шест година био члан Државног сабора у Пешти, а народни заступник на сабору у Сремским Карловцима био је све до 1869. године.
Умро је 15. децембра 1908. године.
----------------------
Национални покрет захватио је и шајкаше, па је 4. априла 1848. године одржана скупштина представника свих општина у Жабљу под председништвом команданта батаљона. Са скупштине је упућен захтев Бечу да се одреди положај православних верника и Војна граница.
На наредној скупштини, одржаној 13. маја у Карловцима, за српског патријарха изабран је митрополит карловачки Јосиф Рајачић, а пуковник Стеван Шупљикац проглашен је војводом. Политичке супротности између Срба и Мађара све више су се заоштравале. Да би ослабило Србе, мађарско министарство наложило је Генералној команди да део шајкаша са шајкама упути у Пешту, али ни Срби нису чекали па су 24. маја издали проглас српском народу, у коме се шајкаши позивају да се „лате оружја”. Под командом поручника Јовановића, 400 наоружаних Срба прешло је 6. јуна Дунав код Карловаца и кренуло на Тител, где су преузели власт, а затим су се упутили у Жабаљ преко Мошорина и Ђурђева. Многи су им се прикључили на том маршу.
Покушај владиног комесара да паралише српски Главни одбор није успео, као што није успео ни напад на Карловце, чиме је дат знак за грађански рат. Шајкаши из Земуна приморали су своје команданте да шајкама заплове ка Карловцима. Да би приморао пуковника Молинарија да преда арсенал у Тителу, паробродом „Дунав” у Тител је 15. јуна стигао Ђорђе Стратимировић са 500 Срба. У пратњи се се налазиле две полушајке и једна четвртшајка Шајкашког дивизиона које су претходног дана стигле из Земуна.
Све до краја 1848. године трајали су сукоби у јужној Бачкој. Шајкаши су се на копну упорно борили за своја права. Током ове године битке су вођене код Чуруга, Бечкерека, Панчева и Сент Томаша.
Почетком јануара 1849. године прилике на ратиштима су се измениле. Царска војска заузела је Будим и Пешту, а мађарска се повлачила на север. Код Панчева српске јединице нанеле су пораз Мађарима 2. јануара 1849. године, а у Бечкерек (Зрењанин) ушле су 16. јануара. Тада је овај град постао привремено седиште Војводине и у њему је заседао Главни одбор с патријархом Рајачићем.
Почетком априла мађарске трупе, под командом генерала Парцела, прешле су у напад и после узастопних победа код Сентомаша (Србобрана) и Меленаца, присилиле аустријске и српске јединице на повлачење из Бечкерека и Томашевца. Током априла успеле су да освоје већину раније изгубљених места. Пораз мађарске војске код Вилагоша означио је крај револуције у Мађарској. У овим борбама нису коришћени шајкашки бродови, осим за превожење, док су топови са шајки коришћени у борбама на копну.
Ратовање шајкаша на копну Европе настављено је све до завршетка рата у Италији 1866. године. Својим највишим одлукама од 19. августа 1869. године и 31. јануара 1870. године аустријски цар наредио је да се распусти Војна граница и тако је 1872. године, после 108 година постојања, престао да постоји Шајкашки батаљон.
Успомена на Србе шајкаше сачувана је до данас. На овом подручју су се шајкаши као род војске најдуже задржали, а главна места били су им Тител, Гардиновци, Лок, Вилово, Мошорин, Жабаљ, Ковиљ и Чуруг. Велика је заслуга шајкаша што су турској војсци онемогућили даље напредовање дуж река Средње Европе.
Аутор:
Бошко Антић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
