Филм као со овога света

ВРТЛОГ ПОСМАТРАЊА

Тешко да је ико могао да претпостави да ће цело човечанство у потпуности да буде опседуто обредом гледања покретних слика, прво у облику филмских пројекција, а затим телевизије, реклама, видео игрица, интерактивних медија, интернета...

Петар Роже дипломирао је медицину и математику у деветнаестој години.

Деветог децембра 1824. године у енглеском Краљевском друштву (Royal Society) Петер Роже одржао је предавање које ће променити свет. Предавање је било из области медицине, насловљено као „Објашњење оптичке варке у изгледу пречки точка посматраних кроз вертикалне отворе” (Explanation of an optical deception in the appearance of the spokes of a wheel when seen through vertical apertures). Касније, углавном у историјама филма преименовано је у „Перзистенција вида с обзиром на покретне слике” (The Persistens of Vision Þith Regard to Moving Objects), и покренуло је лавину која ће резултирати феноменом филма а затим и целокупном цивилизацијом покретних слика у којој живимо и у којој је људска врста изгледа већ и мутирала.
    Роже, рођен у Лондону као син франкофоног швајцарског протестантског свештеника, био је вундеркинд који је с деветнаест година дипломирао медицину и математику на Единбуршком универзитету. Данас је упамћен, пре свега, као лингвиста – писац „Тезауруса” – Речника синонима енглеског језика који је само за живота свог аутора, у раздобљу од 1852. до 1869. године, имао 28 издања! Ван научне каријере Петер Роже био је трагично окружен прераним смртима, болестима и самоубиствима најближих, што му је свакодневицу претворило у стални рат с клиничком депресијом.
    Апсурдно, али управо та борба је његов живот учинила пуним занимљивости – за длаку је избегао робију у Напелеоновој Француској, на себи експериментисао са гасом за смејање, патентирао преносиву таблу за шах и значајно унапредио шибер, данас готово заборављену алатку за рачунање, неку врсту механичког калкулатора које су математичари користили све до појаве рачунара. Рожеов шибер зове се „лог лог слиде руле” и омогућио је рачунање логаритама. О његовом животу написан је и роман „ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ САСТАВЉАО СПИСКОВЕ” Џошуе Кендала.
    Под утицајем Рожеовог предавања, годину дана касније (1825) енглески лекар Џон Аиртон Перис „приказује први филм” на играчки касније названој трауматроп, од грчког – чудо које се врти, вртеће чудо.   Птичица у кавезу, с тим да је кавез био нацртан на једној страни картонског круга, а птичица на другој.
    Кад се картонски круг заврти, публика види птицу у кавезу.

Точак и метафизика

    Овај први филм икада приказан можда и није посебно величанствен, али чињеница је да од тог тренутка почиње живо бављење играчкама заснованим на „лењости ока”. Цео 19. век па све до филмског и телевизијског лудила које ће цивилизацију захватити у следећем 20. веку.

   Од Тауматропа па преко истраживања покрета животиња америчког фотографа Мајбриџа затим разних Зоетропа, Зоопраксископа, Праксиноскопа, Фенакистоскопа, до Едисоновог Кинетоскопа и коначно до патента заведеног под бројем 254032 с потписом браће Лимијер (1895. године), модерни свет је био здушно завођен покретним фотографијама. Тешко да је ико могао да претпостави да ће цело човечанство постати у потпуности опседнуто обредима гледања покретних слика, прво у облику филмских пројекција, а затим телевизије, реклама, видео игрица, интерактивних медија, интернета...
    Данас, цео век од када смо се срели с овим наизглед једноставним механизмима, постоји безброј књига и теорија које говоре о покретним сликама као појави. Већ дуже времена антропологија је озбиљно заинтересована за појам филма, али можда је најдаље отишао професор Де Миле, шеф катерде за упоредну антропологију с универзитета Феникс у Пенсилванији. Он је писац књиге „Магијски ритуали савременог човека – вртлог посматрања” у којој перзистенцијом очног живца објашњава неке од најдубљих тајни људског постојања.
    Професор Де Мил каже:
    „Петер Роже није одржао предавање покушавши да објасни како ради наше чуло вида због постављања научне основе за један ординарни магијски обред, нити да би га помињали у уводима књига које се баве историјом тог омиљеног обреда. Рожеово предавање у Енглеском краљевском друштву било је посвећено разоткривању, слободно можемо рећи, вишемиленијумске тајне којом су се људи бавили од када је измишљен точак. Данашње искуство о тој тајни (симболично) добијамо управо гледајући филмове. Раније, људи су много чешће у стварности видели ту невероватну, необјашњиву, и чудновату појаву – кад се точак окреће малом брзином све изгледа у реду, међутим, код мало већих брзина пречаге точка почињу да стоје у месту па чак и да се окрећу уназад. При променама брзине окретања летви које се налазе у положају симетричних полупречника круга, летвице се наизглед зауставе, крећу час унапред, час уназад. Сасвим је јасно да се точак креће унапред, те да се и пречаге увек морају кретати у једном правцу. Јасно је да ствар није у точку већ у нашим очима.

Сложено име, проста ''машина'' - фенакистоскоп.

Овај закључак је можда првим посматрачима био узбудљивији и од самог открића точка. Ако реално видимо оно што је логички немогуће, поставља се читав низ питања о закључцима које доносимо на основу сопственог вида:
    – Точак се окреће на немогућ начин? Не, биће да се он окреће по правилима на основу којих је устројен свет, али ми видимо погрешно. Откуда у поседу нашег разума све то схватање смисла, склада и реда у дешавањима око нас, па и о нама самима? Све, сасвим јасно, почиње од опажања света и нас самих у њему. Опажање? Није ли то исто оно опажање које је опазило точак који се креће уназад? Ако кретање точка видимо погрешно, на основу чега верујемо осталим подацима? Као да ту постоји неки процеп, нека карика је испуштена, још нешто је потребно да бисмо се разумели са својим разумом. Разум очигледно постоји, ум ради, и тај рад је, сасвим сигурно, повезан с подацима које потичу од чула. Али чак и кад чула греше, наш ум је способан да то схвати. Разум значи обавља посао боље од чула.
    Каква то веза постоји измедју наше свести и склада који влада у свету око нас? То разумевање измедју мог ума и реда који уређује ствари јесте неки тачнији мерни уређај, бољи од нерава у мојим очима.
    Кога занима да ово провери и види, препорућујемо да посети сајт
   http://www.michaelbach. de/ot/mot_Roget/index. html
    или
   http:// www.michaelbach. de/ot/mot_wagonWheel/index. html
    Пофесор Де Мил даље у својој књизи разматра замисао да је и сам појам уметности настао у сусрету човека са сопственим изумом, с точком који се окреће.
    Он поставља формулу:
    Стварност – посматрање – свест – потреба за сликом
и трвди да је слика покушај да материјализујемо, да назад у свет вратимо одраз који је тај свет оставио у нама.

Трауматроп из 1826. године.

„Тренутак таквог размишљања о точку и пречагама које се крећу на немогућ начин, један је од могућих тренутака открића метафизике. То је она тачка из које савремени општечовечански појам филма црпи своју огромну метафизичку моћ." закључује доктор Де Мил и наставља да о томе како је Роже решио препотопску загонетку о точку који се окреће уназад, можда метафорично, а можда и буквално, произлази да филм вуче корене ни мање ни више него од самог открића точка. Ето те патетичне антрополошке чињенице, легендарне победе људског ума над природом, ето знамења људске моћи, ето проналаска са можда најдалекосежнијим кумулативним дејством, ето логичног, округлог, савршеног – ТОЧКА.
    Но, вратимо се професоровој смелој тврдњи да је гледање филмова магијски обред коме се свесно подвргава савремени човек. Ево како Де Мил то објашњава:
    „Шта ми знамо о прилици коју је свако од нас доживео стотинама пута, о гледању филма у биоскопу?

Копија среће

    Филмски пројектор ради слично као и филмска камера, али обрнутим правцем. Експонирана трака се у пројектору осветљава јаким усмереним извором светлости. Филмска трака састоји се од низа појединачих фотограма (једно од значења речи кадар је управо – фотограм). Кроз фотограм светлост бива бачена на белу површину филмског платна с које се као с огледала слика одбија ка нашим очима привикнутим на мрак сале. За разлику од уобичајеног лаичког мишљења, фотограми на целулоидном носачу траке не крећу се један за другим, брзином од 24 сличице у секунди. Свака појединачна, статична слика (фотограм је у буквалном смислу – фотографија, слајд, дијапозитив) у механизму пројектора се за тренутак заустави, затим се отвори метална преграда звана капија (капија се такође назива и „малтешки крст” и као систем преузета је са сатних механизама из 17. века), чија улога је да спречи светлост да дође до филма.

Прсксиноскоп, као филмски пројектор или лампа са ноћног сточића.

    Кад се капија отвори, светлост пада на заустављен фотограм, прође кроз њега и пројектује се на платно. Затим се капија поново затвори. Док је она затворена и док у потпуности спречава продор сваког светла из лампе пројектора, филм се покрене, следећи фотограм се механичким путем намести на право место, да би се капија поново отворила. Гледање филмова је уствари стробоскопски утисак непрекидне смене јаке светлости и потпуног мрака (стробоскоп је кованица грчких речи која значи „вртлог посматрања”). Време од једне секунде у биоскопу, или у тренутку снимања филма, не дели се на 24 дела секунде, већ на 48 делова од којих је половина оних у потпуном мраку, а тек једну половину чини само „гледање” филма. Тако и филмска камера фотографише по 1/48 део секунде (што је експозиција филмске камере), тако да се на траци бележи само половима стварних догађања пред камером.
    Ако су у биоскопској сали затворена сва врата и угашена сва светла сем лампе пројектора, математички речено, за време гледања филма који траје 90 минута, ми смо провели 45 минута у потпуном мраку. За време тих пауза нашем уму се чини да види, зато што ткиво очног живца остаје уздрмано ударцем претходне количине енергије, и слика настала у свести траје све до следећег надражаја. Снага лампе (сијалице, извора светлости) филмског пројектора уобичајено је око 4 KW, што је равно светлости 25 „мерцедеса” С класе, који се у мрклој ноћи са упаљеним дугим светлима крећу ка нама. Светлост те снаге се у биоскопу одбија од белог платна и закуцава право у наше очи. Дакле, и камера која снима стварност забележи само половину дешавања. Кад сними једну секунду, она сними само пола те секунде, а остало време пролази у премештању траке.
    Поређење нашег доживљаја гледања филма и доживљаја стварности оставља могућим питање да ли и сама стварност има неку фреквенцију, неке сличне „капије”, неку смену постојања и непостојања.
    Савремени човек упорно истрајава у гледању око себе, али упорно и купује карте за биоскоп. Ту се ипак среће с нечим сложенијим. Оно што човек види у биоскопу није стварност, то је стробо ефекат, састављен од дводимензионалних слика стварности и обичног, старог, доброг, примитивног мрака.

Упорност ока

    Сем за љубитеље филмске уметности, затим за социологе, филозофе или антопологе у размишљањима овог америчког научника и популаризатора науке, има занимљивоси које могу да заинтересују и младе физичаре. Ево како он говори о појму перзистенције, који се уобичајено користи у оквиру израза „перзистенција ока”. По професору Де Милу, међутим, ради се о општој појави:
    „Додао бих, свакако да се појам перзистенција може сматрати особином сваке материје да на утицај из спољног света реагује с одредјеном временском задршком. Најочигледнији пример је, наравно, понашање материјалних тела према Њутновим законима у класичној механици. У класичној слици света свако кретање, на пример, стоји насупрот мировању. Али између те две појаве постоји нешто што претходи инерцији, одбијање да се промени стање у ком се материја налази.   Упорност да се одупре промени, упорност да се из „нећу да се мрднем” предје у фазу убрзаног кретања, време потребно да се промена деси, то је упорност материје, перзистенција материје. Ренесансни теолог и физичар Руђер Бошковић управо је, ради објашњења наизглед тренутне промене кинематичких особина система, на пример у сударима, увео атомистичку доктрину у својој „Теогији природне филозофије”. Ништа се не дешава а да се презистенција не умеша. Она је апсолутна. Једна од ретких апсолутних ствари за које знамо.
    За оне који су склонији уметности, па су им претходни пасуси можда збуњујући, важно је речи да професор Де Мил иначе подржава становиште да је будучност људске мисли у споју разумевања уметничког и научног погледа на свет. Али вратимо се предавању Петера Рожеа с почетка 19. века, коме је цела књига Де Мила и посвећена. Трагајучи за антрополошким коренима појма „покретних слика” професор одлази у далеку прошлост хомо сапиенса.
    Птица у кавезу нацртана на Тауматропу само је наставак једног много старијег „филмског” хита. Ако подигнемо своју шаку наспрам неког извора светлости (Сунца или ватре, или рачунарског екрана...), опустимо прсте и махнемо из корена шаке лево-десно, видећемо знатно више од 5 прстију. Моји прсти, ја их померам, а моје, сасвим моје очи виде како се они умножавају! Очи које су крвљу везане с истим тим прстима!? Део истог тела види нешто што не може да буде истина. Сасвим је јасно да имамо пет прстију. Штавише, то је основа сваке науке. Пет и пет су десет. Десет је основа аритметике, а ту смо само на корак до питагорејства. Али шта је с оним „филмским” вишком прстију. Олако ћемо данас рећи – ах, оптичка варка. Оптичка варка!? То је један од израза који се набуба, а да нам уствари ништа не говори. Нешто слично као кад данашња медицина каже – аутоимуно обољење, генетско или психосоматско. То је латински за „немам појима”. Шта заиста говори израз „оптичка варка”? За ту језичку доскочицу која ништа не објашњава, за „оптичку варку”, није знао пећински предак кад се опекао и отресао руку наспрам ватре.    Медјутим, неки појам попут „варке” ипак је морао да се измисли за ту прилику. А откриће таквог појма можда је важније и од проналаска ватре.
Ствар је толико очигледна – и оно што се види кад се рука мрда и оно што се види (и опипа) кад се рука умири. Као и проналазач точка, и он је морао да размисли о томе шта му говоре подаци које добија путем чула вида. Размишљање се растегло генерацијама и тренутно је обогаћено долби стерео ефектима у мрачним салама испред којих људи купују кокице. Мрдање шаке насупрот светлости ватре сигурно је био први филмски хит, прва комедија којом су се засмејавала деца у дугим зимским вечерима. Можда су оне чувене слике шака по пећинама уствари биле први филмски плакати? Лако је замислити како је неки прачовек зачео лозу која допире и до некога од нас, тако што се удварао некој прамајци, правећи се важан, пожељан и духовит, тако што јој је приказао ову архифилмску пројекцију. Прво су гледали, а онда су и опипавали, колико да утврде ствар."
    Ништа од свега овога није се десило у једном тренутку. Точак је морао да сачека појаву пречага, шака је сигурно била забавна, можда и застрашујућа, али свакако није одмах довела до размишљања о смислу опажања. Тако је и наш другар филм морао да чека деценијама да га схвате озбиљно. Размислите о свему овоме кад следећи пут будете седели у биоскопу. Затим у свакодневном животу погледајте око себе и пребројте колико покретних слика вас окружује. Савремени човек је близу тренутка када ће његов додир са светом око себе бити више један велики вртлог посматрања разних вештачких покретних слика, него додиривање онога што се назива природа.
                                                Дeлове Де Милове књиге превео Звонимир Иванов

Мајбриџеве слике жене у покрету.