Спортска осећања

Слободно изражавање осећања и размена мишљења о фудбалу начин су на који мушкарци показују своја осећања

Ових дана, док траје Светско првенство у фудбалу, поклоници спорта (па чак и они који ретко прате фудбалске утакмице), знатно чешће него иначе разговарају о – фудбалу. Расправљају, жустро изражавају своје мишљење, јер, како то обично бива, сви најбоље знају како треба, или је требало играти. Јер, прави љубитељ фудбала не навија само за одабране играче из своје земље, већ за оне који по његовом мишљењу играју најлепши фудбал. Због тога се разговори не крећу нужно у патриотском смеру.
Често се разговара о судијама, о тренерима, селекторима... Било како било, док учествујете у таквим разговорима, или навијате, имајте у виду да присуствујете својеврсним лековитом друштвеном чину. Чините нешто за своје душевно здравље. Готово као да сте олакшали душу психотерапеуту!
Да ли је то могућно?
Како да не! - сматрају у енглеском Институту за ментално здравље. Према њиховим истраживањима, мушкарци су далеко мање него жене обдарени способношћу да изразе сопствена осећања, па чак и размишљања. Чак и када то највише желе да учине, тешко им иде. То свакако није добро за њихову душу. Међутим, фудбал представља изузетак. О фудбалу припадници јачег пола говоре без страха и устезања, углавном не кријући своја страствена осећања - према спорту уопште, фудбалу посебно, игри омиљеног фудбалера, или пак читавог тима. Ти тренуци су за њих веома драгоцени.

После гола - грљење

Дакле, истраживачи из енглеског Института за ментално здравље, својеврсним истраживањем обухватили су пет стотина мушкараца између осамнаест и седамдесет година. Испоставило се да две трећине њих уопште не осећа никакву врсту спутаности када је реч о осећањима и фудбалу: током трајања фудбалске утакмице изражавају своја осећања и мисли речима и покретима, тачније говором тела. Несебично их деле са другима. Готово осамдесет одсто осећа потребу да загрли људе са којима гледа утакмицу, без обзира да ли су то блиски пријатељи, или тек непознати људи у кафићу. Подразумева се, загрљај следи после гола који даје омиљени тим.
Упркос томе, две трећине енглеских испитаника тврди да би радије водили љубав са вољеном особом, него што би гледали неку утакмицу Светског првенства. Да ли им треба веровати? Сумњу у искреност испитаника поткрепљује и одговор на следеће питање које гласи: да ли би, када би могли, напустили радно место или школску клупу због утакмице у склопу Светског првенства? Наводно, само двадесет седам одсто би отишло да гледа утакмицу! Остали би вредно радили и учили.
Такође, добар део испитаника тврди да је много лепше гледати фудбалску утакмицу на стадиону, него код куће, испред телевизијског екрана. Велики број њих изјављује да за време Светског првенства чак одлази и игра фудбал. Нико не помиње излежавање, такозване грицкалице и освежавајућа пића!
Међутим, циљ овог истраживања и није био да оцени како мушкарци проводе време током највећег светског фудбалског турнира, већ да укаже колико је размена осећања важна за душевно здравље човека. Наиме, истраживање енглеских психијатара и психолога послужиће као нека врста полазне тачке за налажење нових начина лечења људи који имају душевне тегобе. Пре свега за оне који пате од потиштености. Љубав према фудбалу можда ће бити она важна друштвена копча која ће их повезати са остатком света.

Важна је психичка припрема

Наравно, није важно само душевно здравље навијача. На питање како одличан фудбалер постаје светски првак, психолози ће одговорити: није важна само физичка спремност, већ једнако и његова глава. Тачније, психичка припрема. Истраживање научника са Универзитета у Гронингену, показало је како је напетост, сазнање да сви (милиони њих) очекују од играча све, заправо главни чинилац због којег ће фудбалер лошије играти. Извести лоше казнени ударац, на пример.
Пошавши од неких догађаја са претходног првенства, између осталог од тужне чињенице да је Давид Трезеге промашио пенал на утакмици против Италије, психолози су помно проучавали понашање фудбалера на травнатом терену. Закључили су да физичка спремност и вештина фудбалера, нису увек пресудни за успех. Оно што чини битну разлику између два тима, односно два играча, то су начин на који успевају да се изборе са очекивањима навијача. Она су усмерена према њима управо у кључним тренуцима утакмице. Стога, осим добре атлетске припремљености потребно је да играч буде и психички спреман. Нема ни говора о некаквом рулету где је важна само срећа (као то се обично каже за фудбалске представнике Италије). Важна је да фудбалери умеју да „стисну срце” и „хладни као шприцери” гађају тамо где голман то не очекује. Познато је да бивши холандски фудбалер, а сада фудбалски менаџер Марко ван Бастен увек тражио помоћ психолога и трудио се да буде у току са свим најновијим психолошким истраживањима.
Када смо већ код једанаестераца, истраживачи са Универзитета у Ливерпулу и тиме су се бавили. Постоји ли нека чаробна формула према којој фудбалер може унапред да зна да ће његов једанаестерац бити неодбрањив? И то после 120 минута борбе и трчања. У Ливерпулу су проучили снимке свих једанаестераца које је извела енглеска репрезентација од 1962. године до данашњих дана. То су чинили у намери да нађу формулу савршеног једанаестерца. Испоставило се да од чаробне формуле нема ништа, већ да постоје само нека једноставна правила: пре свега, залет треба да буде кратак – четири до шест корака највише; ударац раван, а не са спољне стране, јер то умањује могућност постизања гола за чак двадесет пет одсто; чекати до последњег делића секунде покрет голмана и тек онда шутирати. И што је најважније – извежбати живце и победити огроман притисак, односно застрашујуће велика очекивања сопствених навијача.