3320 25. 9. 2015.
Тајанствени српски цар
ВЛАДАР СА ЦРНИМ
Јован Ненад појавио се као метеор и светлео је неколико месеци, од октобра 1526. до јуна 1527. године, када је погинуо
естанком династије Немањића и поразима у Маричкој и Косовској бици, српска средњовековна држава губи утицај и бива стављена на искрај европских политичких токова. Коначно, 1459. године султан Мехмед II Освајач чини да српска државност формално нестане и то на више векова. Наравно, српски народ се није мирио са овим губитком већ је, с времена на време, рађао даровите личности које су умеле да поведу слободарске покрете, више или мање успешне. Уз то, утеху у тешким временима која су наступила доласком Турака народ је налазио у препричавању разних пророчанстава која су најављивала скоро ослобођење. Међу тим пророчанствима честа су била она која су ослобођење везивала за посебно харизматичну личност из народа која би требало да се појави у скорије време и својим деловањем донесе толико жељену слободу.На крилима једног таквог пророчанства појавиће се ратник о којем историја још не може да каже коначну реч. Реч је о Јовану Ненаду, самозваном српском цару који је своје деловање почео 1526. године, на простору Баната, Бачке и дела Срема, вешто користећи предања која су кружила међу народом, што за стицање омиљености, што за застрашивање противника. На руку му је ишло то што се о његовом пореклу није знало ништа, а умео је да искористи и необичан физички изглед.
Наиме, савременици га описују као човека поноситог држања и изразито црног тена због којег је и добио надимак Црни човек. Можемо да наслутимо јачину утиска који је овај надимак остављао на непријатеље, али и на пријатеље. Уз то, једна црна пруга, прст широка, протезала се целом десном страном његовог тела, од слепоочнице до стопала. И, коначно, постојало је још једно веровање које је ишло у прилог оживљавању мита о Црном човеку. Реч је о веровању о настанку другог или „второг” века, како га називају оновремени извори, а које се односило на увек важећу причу о крају света. Неко је израчунао да ће 1492. година бити „година звери” и да с њом наступа други век у коме је сваког тренутка могућ смак света. Јован Ненад је, по сведочењу неких извора, рођен управо у години звери.
Божји наум
Дакле, необичан физички изглед, тајновито порекло те разна народна веровања били су идеална основа на којој се градило једно ново предање. Сам Јован никада није говорио о свом роду и пореклу него је само истицао да извршава божанску мисију ослобађања света од неверника, па се у складу са тим потписивао као „Јован, од Бога послани цар”. Ово је оставило доста простора за разне теорије о његовом пореклу, недоказиве али и необориве. Оне су га доводиле у везу са династијом Палеолог, српским деспотима, док су неке говориле да је незнатног рода и да је обављао посао коњушара на двору угарског краља Јована Запоље. Он је држањем настојао да у потпуности поткрепи своју тврдњу о божанском посланству.
Стога је његов наступ имао у себи нечега пророчког што је привлачило припаднике српског народа који је је масовно прилазио Јовану хрлећи му као „новом пророку” и „новом свецу”, извештава један савременик. Међу њима било је и оних који су долазили и са територије Османског царства. Црни човек живео је испосничким начином живота и то тако што би два сата спавао, а трећи сат проводио у молитви. У његовим пророчанствима средишње место заузимало је оно о потпуној пропасти Турака и ослобођењу Цариграда. Ово је приказивано као „божији наум” чије спровођење је поверено управо њему, српском цару.
Почетак Јованове делатности пада у време једног од најузбудљивијих периода европске историје. На султански престо, 1520. године, сео је Сулејман Величанствени и ова промена означила је и нови узлет османског царства односно нова освајања на европском тлу. Годину касније освојен је Београд, не без разлога назван капијом Средње Европе.
Пет година доцније, на путу ка Бечу, Османлије руше Угарско краљевство у чувеној Мохачкој бици, која у свести мађарског народа има исте димензије као Косовска битка у свести српског. У обе битке смрт је нашао владар народа који се бранио, кнез Лазар и краљ Лајош II. Освајач је директну управу наметнуо само у Срему док је остатком Угарске желео да влада посредно јер је сматрано да би директно владање једном овако далеком провинцијом било исувише тешко и скупо. Угарски сабор је зато изабрао ердељског кнеза Јована Запољу да влада као султанов вазал. Међутим, за ово место јавио се и надвојвода Фердинанд Хабсбуршки, рођени брат цара Карла VI. Запоља и Фердинад ускоро су повели беспоштедну борбу за добијање круне у коју ће бити увучен и цар Јован Ненад. Дакле, у обезглављеној Угарској појављује се Црни човек.
Сада је она наша
Била је рана јесен 1526. године. Због великог броја људи који су му пришли, и Запоља и Фердинанд схватају да би оваквог човека било добро имати на својој страни. Први је у акцију ступио Запоља и састао се са „српским царем”. Том приликом договорено је да Јован Ненад пође у Бачку и одатле истера турске посаде које су после Сулејмановог одласка остале у утврђеним градовима. Овај задатак успешно је обављен, што је још више учврстило веровање у улогу Црног човека који је, ослободивши Бачку, војне операције пренео на тле Баната. За старешине ослобођених места, постављао је своје људе што је сметало угарским великашима који су, пошто је опасност од Турака прошла, намеравали да поново преузму своја имања.
Међутим, Јован је ослобођену земљу поделио својим ратницима. „Ја сам ову земљу отео и очистио од Турака, са мојим Србима”, говорио је, „и сада је она само наша”. Тако је створена прва српска држава на територији која ће касније бити названа Војводином. Поделом освојене земље, цар је постао још омиљенији у народу, али је добио и нове непријатеље, угарске великаше. За престоницу је изабрао град Суботицу, феуд племића Валентина Терека који ће постати Јованов најжешћи противник.
Са растом његове омиљености растао је и број оних који су му прилазили па је војна снага нарасла на, тада импресивних, 15 хиљада војника. Овако бројна војска захтевала је много средстава за одржавање, па су поред пљачкања Турака страдали и мађарски племићи. Затим се приступило организацији двора и управног апарата по узору на остале европске силе, а занимљив је избор Фабијана Литерата, католичког монаха, за представника на страним дворовима. Јован је имао план да, после ослобађања Бачке и Баната, истера Турке и из Срема одакле би продро у Србију и тако донео слободу и сународницима у матичној земљи. Ипак, за извршавање овог плана недостајала су ратна средства, пре свега топови.
Посебну невољу представљали су угарски великаши који се никада нису помирили са губитком својих поседа. Међу њима је предњачио поменути Валентин Терек који је у једном покушају да поврати Суботицу тако потучен да је једва извукао живу главу. Српски народ је са највећом радошћу примао глас о „царевој” слави и све више се сливао у његов табор. Нажалост, од српских племића и великаша на тлу Угарске уз новог владара пристао је само незнатан број, а неретко су му се директно супротстављали, помажући његове непријатеље. Изгледа да су српски племићи изабрали политичку сигурности која је подразумевала чување њихових имања макар и под покровитељством туђег владара него неизвесни и помало пустоловни поход ка стварању нове српске државе.
Кобна заседа
Свеједно, и без њихове помоћи, моћ Јована Ненада је расла, а глас о акцијама необичног цара дошла је до Италије, Енглеске, Француске и немачких држава. У фебруару 1526. године на српски двор стиже посланство надвојводе Фердинанда и покушава да приволи „цара” да промени страну и приђе Хабзбурзима. Подстакнут многим поклонима, пре свега готовим новцем преко потребним за исплату ратника и набавку топова, Јован прихвата понуду. Наравно да је ово изазвало дојучерашњег савезника, па Запоља даје налог ердељском војводи Петру Перењију да прикупи војску и казни вероломног српског „цара”.
До битке долази у близини реке Тисе, код Селеша (Селешка битка), а 12 хиљада Перењијевих војника је десетковано од стране малобројније српске војске предвођене Радославом Челником. После ове победе „српско царство” било је на врхунцу моћи, обухватајући Бачку, Банат до Темишвара и северни део Срема. Овако је Ердељ, област од које је Јован Запоља очекивао највећу подршку, у потпуности одсечен од Будима. Зато је, јуна 1527. године, сакупљена огромна војска не би ли се јаким ударом пробила српска блокада и поново успоставила пресечена веза.
Војску су предводили великоварадски бискуп Имре Цибак и војвода Петар Перењи чија су сећања на сукоб са Србима била свежа и болна. Српске снаге водио је лично Јован Ненад. Намеравао је да прво порази Цибака, а онда се окрене Перењију, али се у боју на Седфалском пољу превише задржао што је омогућило ердељском војводи да доведе одморне трупе и нанесе тежак пораз српској војсци која губи чак 8000 ратника. „Цар” се са малим бројем преживелих повлачи у Сегедин.
Извори наводе да овај пораз није пољуљао славу и углед Црног човека нарочито јер су се чуле повољне вести о походу надвојводе Фердинанда на Угарску чиме би се скинуо терет ратовања са уморних српских војника. С новим полетом, Јован Ненад је кренуо у сусрет савезнику. Уз пут је напао и освојио Сегедин који су у међувремену запоселе Цибакове и Перењијеве снаге. Док је улазио у град, налетео је на заседу и том приликом тешко је рањен после чега се повлачи у оближње село.
Ту ускоро и умире, а о његовим последњим тренуцима постоји више прича. Ђурађ Сремац нас извештава да је угарски сељак у чијој кући је лежао тешко рањени српски „цар” сачекао ноћ да би се искрао и свом господару Валентину Тереку дојавио радосну вест. Наравно, овај није губио време па је убрзо, на челу три стотине коњаника, хитао ка поменутом селу. Малобројна стража се разбежала оставивши свог „полуживог господара”. Када је Терек стигао и видео га на самрти питао га је да ли би могао још да поживи, али Црни човек није одговарао. Одмах на кревету му је, пише Сремац, одсекао главу и у једној бакарној здели послао је краљу Запољи. Овај ју је изложио на будимској тврђави са лицем окренутим Бечу (због Фердинанда), а потом је бацио у Дунав.
Смрт цара Јована Ненада била је ненадокнадив губитак за Србе чија је краткотрајна државност на територији Угарске доживела крај. С друге стране, његову смрт, на Запољином двору сматрали су божијим даром те су у то име звонила црквена звона и држане службе у знак захвалности.
Аутор:
Марко Пиштало
Илустровао:
Горан Горски - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
