Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

90 година Спортског друштва „Раднички”


ВИШЕ ОД ИГРЕ

У првом радничком спортском друштву у Србији играо се фудбал на џомбастој ледини, вежбало рвање у задимљеним кафанама, читале брошуре о радничким правима, помагала народноослободилачка борба



     Какве ли су мисли прошле кроз главу Аце Каровића, нападача фудбалског тима „Раднички” кад је сазнао да лађа коју је чекао да би стигао тог дана на важну утакмицу у Београд неће доћи? Није дуго очајавао: из села Велики Борак, где је био у посети сестри, кренуо је пешице до Београда, удаљеног више од тридесет километара. Стигао је пред сам почетак меча са „Славијом”, а фудбалски саиграчи ставили су га да брани гол – да се одмори од пешачења. И била је то необична утакмица за њега. Примио је три гола у првом полувремену, а у другом, кад је заузео своје место вође напада, исто толико пута затресао је мрежу противника. Резултат: „Славија” – „Раднички” 4:4.

Улица краљице Наталије
Место у Улици краљице Наталије, где је некад била Занатска школа (данас је ту Математичка гимназија).
    Бранити боје „Радничког” и носити црвени дрес тада, у време пре Другог светског рата, није значило само волети спорт и свој клуб, борити се за место на табели, освајати трофеје. То је значило читање и штампање брошура о радничким правима, дискусије о политичким приликама, организовање штрајкова и тражење начина да се радници из различитих градова удруже у борби за своје место у друштву. Навијачи „Радничког” пешице су ишли с фудбалерима на утакмице у Земун или Панчево, не само да би бодрили омиљени клуб, већ и да би успут певали радничке песме и пркосили властима. Спортска и политичка активност ишле су руку подруку, обе подједнако важне за чланове „Радничког”. Схватања о „чистом спорту”, онаквом какав ми данас познајемо, сматрала су се назадним, као и схватања неких старијих радника да је неозбиљно кроз спорт водити политичке борбе. Идеја оваквог спортског друштва била је блиска и његовим оснивачима. Петнаест радника разних струка 20. априла 1920. године на првом спрату Грађевинско-занатске школе у Улици краљице Наталије једне вечери оснивају прво радничко спортско друштво у Србији. Бравари, механичари, столари, калфе и чланови синдиката без лопти, дресова, с мало знања о фудбалу, оснивају Спортско друштво „Раднички” са жељом да учине нешто „за заједничку ствар”.
    Учествују на демонстрацијама против режима, шесторо њихових чланова одлазе да се боре у Шпанском грађанском рату, штампају илегални лист „Млади бољшевик” с написима о пљачки народне имовине, корупцији, због чега више од двадесет њих бива изведено пред суд и осуђено на затворске казне. Тридесетих година прошлог века „Раднички” се везује за Комунистичку партију и делује под њеним руководством. Партијски састанци одржавају се под видом клупских седница. Организују се приредбе на којима наступа новооснована драмско-културна секција, а прикупљени приход, осим за издржавање клуба, шаље се и за помоћ Комунистичкој партији. Музичка секција изводи радничке и песме из Шпаније, а драмска представе попут „Сумњивог лица” Бранислава Нушића или „Јазавца пред судом” Петра Кочића. Женска секција за хазену, спорт налик рукомету, одиграла је свега неколико утакмица, али је одржано много састанака на којима су играчице разговарале о положају жене у друштву или развитку радничког покрета. Половином 1936. године на Звездари је одиграна утакмица између А и Б тима „Радничког” са само једним циљем: да би грађевински радници који су тада штрајковали, а којима су били забрањени скупови, могли на трибинама да одрже митинг. Припремајући 1939. године неколико спортских секција за Олимпијаду у Паризу, чланови друштва ступају у везу с француским синдикатом и проучавају рад њихових радничких друштава. Олимпијада је, међутим, одложена због непосредне ратне опасности.

Илија Крстић, оснивач, фудбалер и први председник
Орање игралишта

   Ширење идеја о радничким правима и отпор режиму није се, наравно, свиђао тадашњим властима и чланови „Радничког” често су под присмотром полиције, а неретко су и хапшени. Рад спортског друштва забрањен је 1930. и 1931. године, а посебна дозвола потребна је и за приредбе културне секције.   Спортисти се тајно састају по кафаницама, договори падају над коцкастим кафанским столњацима, у подрумима механа, код проверених кафеџија, у радионицама кожарских радника. Полиција убацује своје људе у редове „Радничког”. Неки Ћазим, радник из Ковнице, покушава да међусобно завади чланове клуба. На утакмици „Раднички” – „Слога” судија намерно неправедно суди како би изазвао немире на трибинама и дао разлога полицији да се умеша, али у томе не успева. Долази и Други светски рат.
Убрзо после оснивања 1926, рвачи „Радничког” имали су велики број
квалитетних рвача. На слици, слева: рвачи који леже и дечак непознати, у
првом реду седе: Миљковић (први) и Матић (пети слева); други ред: Влада
Узелац (трећи слева), стоје: Чеда Кузмић, председник „Радничког”,
непознат, непознат, Миловановић, Тешић, Димитрије Глушац и Грбић,
освајач четвртог места на Олимпијским играма 1924. године.
    Део чланова „Радничког” упућен је у Космајски партизански одред, део у Ваљевски, а преостали остају у Београду и помажу у илегалним подухватима против Немаца. Одлучено је да се спортско друштво распусти. Те 1941. године, клуб постоји већ 21 годину, има богату архиву са списковима чланова, њиховим фотографијама и личним подацима, писмима подршке других радничких спортских клубова. Опасност да се архиве докопа неко од немачких војника или специјална полиција, превелика је и зато чланови управе „Радничког” одлучују да је спале, до последњег листа. Сви летњи и зимски дресови, фудбалске ципеле, тренерке, чарапе, шаљу се у Космајски одред. Из тог предратног раздобља остало је свега неколико трофеја и заставица, а историју клуба требало је тек записати, по сећањима његових предратних чланова.
Први председник Спортског друштва „Раднички” био је Илија Крстић, трговачки помоћник. Први фудбалери били су бравари, лимари, аутомеханичари, дуборесци. Први дресови црвени са знаком на левој страни груди – две руке се рукују, а између њих фудбалска лопта. Прво игралиште за тренинге: Бара Венеција, џомбаста ливада надомак Саве, доступна кад није било поплаве. Прва фудбалска лопта као лимун жута пребојена је у црвено. Првом подмлатку фудбалског тима, сирочади из Првог светског рата, управа дома на Вождовцу, чији су штићеници били, забранила је одласке на тренинге, па су они долазили тајно. Прва и једина предратна међународна турнеја била је у Румунији, 1928. године, а „Раднички” је у обе утакмице победио домаће клубове. Прво игралиште свечано је отворено 6. септембра 1932. године, али четрнаест дана касније, наредбом градских власти, намерно је преорано и на њему је из „урбанистичких разлога” посађено дрвеће.



Крсташи с Крста

    У анале клуба уписано је име Драгољуба Миловановића Милованке, секретара СКОЈ-а, који је изненадио фудбалере вредним поклоном, двема фудбалским лоптама купљеним од прилога другова из иностранства. И један верни навијач остаје забележен по поклону свом клубу – донео је лимун играчима „Радничког” да се освеже у полувремену утакмице. Тих првих година фудбалери су сами кречили терен, крпили дресове и мрежу, продавали улазнице, а није била реткост да карте пре меча цепа председник клуба. После фудбалске, оснивају се рвачка, бициклистичка, боксерска секција.
    „Радио сам обично по дванаест часова дневно у пекарници ’Београд’, до пет-шест часова по подне, затим смо тренирали до десет увече, онда вечерали и понекад одлазили право на посао”, описује прве дане рвачког клуба Влада Узелац, први члан „Радничког” који је постао државни репрезентативац. У једној сали кафане „Марјановић” јело се, пило и пушило, а у другој, уз песму и звуке музике, рвачи су вежбали. Кад је клубу био забрањен рад, нису имали ни то, па су вежбали на песку поред Саве. Рвачкој секцији 1953. године придружује се секција за џудо и џијуџицу.
Шампионска екипа „Радничког” из 1973. године, доњи ред, слева:
Јовица Вељовић, Слободан Зимоњић, Срећко Јарић, Драган Вучинић, капитен
Драгослав Ражнатовић и Мирослав Ђорђевић; горњи ред: Радован Маровић,
Душан Тривалић, Мирољуб Дамњановић, Драги Ивковић, Милун Маровић и
Милован Тасић
    По завршетку Другог светског рата, 5. новембра 1944. године обнавља се рад, а 7. јуна 1945. године одржана је званична оснивачка скупштина. Неке невоље из предратног доба остају, попут оскудице у новцу. Крајем четрдесетих и почетком педесетих година фудбалери и даље кубуре с опремом. Обућарски радници, чланови и присталице „Радничког”, поправљају им ципеле и дотрајалу опрему, на гостовања носе храну од куће, јер немају новца за исхрану у ресторану. „Раднички”, међутим, расте: почетком педесетих година прошлог века добија рукометни, кошаркашки, па и рагби тим, оснива се секција за куглање и планинарство. Куглашка секција, основана 1950. године, друга је у Београду, а међу првима „Раднички” добија и рагби тим, састављен од ђака Средњотехничке школе „Никола Тесла”. Године 1951. спортско друштво добија лепо уређен дом и велики кошаркашки стадион с трибинама за 5000 гледалаца на Црвеном крсту, у Улици Жарка Зрењанина, данас Војводе Шупљикца. „Црвенокрсташи” су још на овој адреси.
    С више од 3000 чланова и 13 клубова, колико има данас, „Раднички” наставља своју спортску мисију коју су започели бравари и столари, љубитељи спорта и борци за радничка права.






ИМЕНА ЗА ПАМЋЕЊЕ

Двадесет пет година старији од „Црвене звезде” и „Партизана”, „Раднички” ове године прославља 90 година, а у збирци има 20 олимпијских медаља, 29 медаља на светским првенствима, а 51 на европским. Из редова једног од најстаријих спортских друштава у нашој земљи потекли су врхунски спортисти:

ФУДБАЛЕРИ
Александар Петаковић, Благоје Видинић, Александар Љубеновић, Зоран Прлинчевић, Љуба Огњановић, Ђура Чокић

КОШАРКАШИ
Милун Маровић, Срећко Јарић, Драги Ивковић, Мирољуб Дамњановић, Немања Ђурић, Драгослав Ражнатовић

КОШАРКАШИЦЕ
Милица Радовановић-Тојагић, Јелица Калинић, Босиљка Пешић

РУКОМЕТАШИЦЕ
Светлана Китић-Магић, Иванка Шуприновић, Миленка Сладић, Мира Радаковић, Јадранка Антић, Милена Делић, Љиљана Кнежевић

РВАЧИ
Момир Кецман, Првослав Илић, Горан Касум, Мирослав Читаковић

БОКСЕРИ
Душан Богдановић, Тома Хладни, Зоран Јовановић, Рајко Милић, Вукашин Добрашиновић, Љубинко Веселиновић, Јова Пајковић

ТРЕНЕРИ
У КОШАРЦИ
Пива и Дуда Ивковић, Ранко Жеравица, Милан Васојевић, Боривоје Ценић, Бата Ђорђевић

У ФУДБАЛУ
Војин-Шкоба Божовић, Александар Томашевић, Александар Павловић, Љубиша Тумбаковић

У РУКОМЕТУ
Винко Кандија, Милорад Милатовић, Ђорђе Вучинић

У БОКСУ
Сики Гаковић, Душан Богдановић, Тома Хладни, Мирослав Поповић, Бранислав Крстић, Миливоје Башић

У РВАЊУ
Љубомир-Геџа Ивановић, Иван Чупић, Мирослав Читаковић

У ЏУДУ
Радош Јовановић

У КАРАТЕУ
Зоран Вукајловић
Аутор: 
J. Бeokoвић
број: