3320 25. 9. 2015.
Пролеће долеће
ВИЛЕЊАК И КРАЉИЦА
Како су, због јагорчевине, заратили вилински свет и свет у коме живимо и како су престали да признају једни друге...
ежни цветови јагорчевине наговештавају долазак новог годишњег доба – пролећа. Знајте да, уколико од некога на поклон добијете јагорчевину, то значи да вам та особа жели све најбоље. Али, то није оно најзанимљивије кад је реч о јагорчевини. Легенда каже да она има невероватну моћ да невидљиви свет учини видљивим. Неки чак тврде да ће онај ко окуси цвет јагорчевине бити у стању да јасно види вилински свет!
Постоји више старих прича о примули, односно јагорчевини. Према једној, чувши да Господ тражи још један свежањ кључева рајских врата, Свети Петар баци своје на Земљу и они падоше на европско тло. Срећом, никога нису повредили! Не месту где су пали израстао је цвет – Primula veris. Жути цветићи требало би, дакле, да личе на китњасте кључеве рајских врата. У Енглеској овај цвет зато и називају „свежњем кључева”.У нашим крајевима чешће имамо прилику да видимо јагорчевину чије латинско име гласи Primula vulgaris. Управо о овој биљци, некада давно, настала је прича. Она потиче из времена кад су сва жива бића, у готово нетакнутој природи, живела у складу: и људи, и животиње, па и вилењаци. Додуше, свако за свој рачун, али свакако не повређујући и не вређајући се међу собом.
Сусрет на пропланку
Прича коју ћемо сада препричати говори о вилењаку који је неколико дана уочи доласка пролећа, на пропланку где је већ никла јагорчевина, срео једну необичну смртницу. Као што можемо да наслутимо, вилењак је имао крупне очи, насмејано лице, витак стас и држао се врло право и одважно. Жена је била лепотица дуге косе. Наравно, била је крупнијег раста јер су људи иначе крупнији од вилењака, толико бар знамо. Уосталом, то и није толико важно, пошто, као што смо рекли, сва жива бића, без обзира на то да ли су људи, животиње или вилењаци, живела су у миру у време кад се дешава наша прича.Дакле, тих давних, давних дана, после дугих зимских ноћи, сунце је коначно почело да греје земљу. Вилењак је спознао да се најзад заљубио. Треба имати на уму да је он заправо био краљ вилењака. Живео је у свом предивном дворцу у коме је све било златно, светлуцаво, као да је од кристала. Можда није лоше да напоменемо да су у вилењаковом краљевству живеле и љупке виле. Као што је познато, виле могу да буду веома згодне и привлачне.
И тако, једног дана, кад је и сам приметио да се природа променила, вилењак је изашао на балкон свог светлуцавог дворца. Баш је пожелео да види шта се то тако дивно дешава на земљи...
На месту где се налазило мало вилинско царство, на заравни, уздизао се дворац једног краља. Тај краљ није владао неким великим пространствима, али је ипак био владар. У дворцу је живео са својом невестом, краљицом, и тек неколико дворана. Краљица је, разуме се, била веома лепа, премда прилично усамљена и често врло сетна.
Међутим, и њу је орасположио долазак пролећа. Чим је приметила да се испод снега појављује зелена трава и да су се први топли зраци најзад пробили до њихове пољане, обукла је свечану зелену хаљину и истрчала напоље. На пропланку је све мирисало на пролеће. Јагорчевина је већ била у цвату.
У часу кад је краљица, сва радосна, изашла у зеленој хаљини, краљ вилењака појавио се на балкону! Каква случајност!
Истини за вољу, можда краљица и није била лепша од вила, становница вилинског света. Мада... било је нечега у њој што га није остављало равнодушним. Ваљда зато што се толико радовала, што је била весела и одушевљена због доласка пролећа, тек, вилењаку се учинило да трептаји краљичиног срца попут земљотреса тресу његов двор. Ма какав двор! Његово срце!
Одважио се да учини нешто врло храбро. Истрчао је и стао пред краљицу. Поклонио се рекавши јој да је расположен да је поведе и покаже јој све лепоте вилинског света. Краљица је оклевала тек неколико часака. Погледала је вилењака право у очи. Не можемо тачно да кажемо шта је она у њима видела, али извесно је да су се те очи смешиле. Знала је да не припада вилинском свету и да вилењак не припада њеном. Ипак, пристала је. Јасно је и вама зашто.
Ко победи...
Нажалост, краљица није смела да се удаљава из свог краљевства без краљеве дозволе. Вилењаку је било јасно да ће морати да се обрати лично краљу. Иступио је још одважније. Представио се владару и предложио је да заиграју игру врло сличну шаху.
Прву би добио краљ, другу краљ-вилењак и тако редом. Напослетку су се договорили да ће победник следеће партије добити оно што буде тражио. Смртном краљу ни на крај памети није било шта би вилењак од њега могао да тражи. Уосталом, и он се досађивао. Баш је било лепо што га је посетио и предложио да се надмећу. Таман да прекрати време.Наравно, као што већ слутите, победио је онај који је био више заљубљен.
А кад је победио, вилењак је саопштио краљу своју жељу...
Шта? Жели његову жену? Како то? Кад је видео раздрагану лепотицу која је у зеленој хаљини трчала преко ливаде украшене цветовима јагорчевине, заљубио се страсно и заувек. Баш тако!
На ове вилењакове речи, краљ је сместа исукао мач. Није хтео да испуни обећање. И остали дворани исукали су мачеве.
Ех, тек тада је дошла до изражаја разлика између вилењака и људи, између вилинског света и света људи. Пролазећи кроз мрежу укрштених мачева као да не постоје, вилењак је дошао пред краљицу. Поклонио се и, погледавши је право у очи, пружио јој руку. Капије дворца су се отвориле. Вилењак је полетео водећи краљицу са собом. Док остали нису могли да дођу себи од чуда, они су нестали на плавом хоризонту.
Јасно, од тог дана зачарани вилински свет и овај свет који боље познајемо ступили су у неку врсту рата. Више нису признавали једни друге. Било како било, легенда каже да вилењак није напустио своју смртну драгу. И данас, у данима који наступе после дуге и хладне зиме, кад сунце почне да греје земљу, краљ вилењака долази на пропланак где цвета јагорчевина. Тамо где је некада срео своју вољену.
Али, нико не може баш са сигурношћу то да тврди, јер је за нас вилински свет одавно невидљив. Ипак, ако неко стави на језик латицу јагорчевине, можда ће нешто и осетити. Можда ће на небу приметити обрисе заљубљеног вилењака који се брже-боље удаљава? А можда ће се једног дана – док буде пио чај или сируп од лековите јагорчевине – сетити приче из „Забавника” о вилењаку који се заљубио у смртну жену баш на пољу на коме је расла јагорчевина.
Куда год да пођемо, на љубав да наиђемо.
Аутор:
Мирјана Огњановић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
