Шала-ла-ла
ВИЦ ИЛИ УВРЕДА?



Погрешна разгледница
Окосницу романа Милана Кундере из 1967. године чини шала главног јунака Лудвика који, у жељи да задиви девојку у коју је заљубљен, шаље јој разгледницу вицкасте садржине: „Оптимизам је опијум за народ! Здрав дух заудара на глупост...” Његову шалу комунистичке власти „прочитаће” сасвим другачије – као претњу – и, најблаже речено, загорчаће му живот.

Дакле, за почетак, покушајмо да објаснимо шта је то заправо шала. Реч је о (шаљивом) начину понашања кад изговарамо (или пак учинимо) нешто неозбиљно, забаве ради, односно ради шале. Дакле, шала су речи или чин којим се неко или нешто исмева. То је посебна прилика чији је циљ да произведе смех, односно комичну ситуацију, те да некога или нешто извргне подсмеху. Шале изражавамо причајући вицеве, као и различите анегдоте или хумореске.
Тешко је издвојити горку шалу од опаке шале, или благонаклоне шале. Све шале могу да буду схваћене на различите начине. Ако сте помислили да се деца шале на безазлен начин, преварили сте се. У својој искрености, управо деца умеју понекад шалом да погоде право у „болно место” тако да и старији, уместо да се насмеју, поцрвене и погну главу.
Кад се сви ваљају
Чини се да је шала из уличног језика лако ушла у књижевност, али једнако и за тили час склизнула у музику. У музици, scherzo (што на италијанском значи шала) инструментални је став хумористичког, веселог карактера. Најстарији музички скерцо потиче још из 16. века. У то време то је био назив за веселе световне композиције. Између осталих, славни композитор Клаудио Монтеверди написао је збирку дела „Scherzi e canzonette” („Шале и песмице”) 1622. године. „Scherzi sacri” из 17. века доказују да је назив „шала” употребљаван и на подручју духовне музике. Шопен и Брамс писали су скерца као самосталне клавирске композиције. А у Вердијевој опери „Фалстаф” постоји арија у којој се, између осталог, каже: „Све је на свету само шала!”
Дуго пре него што ће званично ући у музику, шала је била присутна у књижевности. Од Хомерове „Одисеје”, преко Аристофанових комедија, до Бокачовог „Декамерона”, Раблеовог дела „Гаргантуа и Пантагруел”, Сервантесовог „Дон Кихота”, па до поменутих Чехова и Кундере...
И док су шале описане музичким тоновима и књижевним језиком, односно стилским фигурама, нешто што се прима к знању с озбиљношћу, али без увреде, шале које изговарају учесници извесних „забавних” телевизијских програма често умеју да буду „неслане”. Несланом шалом назива се нешто што је више увреда, а мање шала. Неслана шала није чак ни указивање на нешто што заиста заслужује подсмех: то је шала на рачун нечега с чиме се не ваља шалити.
Дакле, шалити се није лако. То не могу сви да учине тако да баш свима буде смешно. Можда су нехотичне шале, оне за које се не припремамо, најуспешније. Као што је саветовао Џорџ Бернард Шо: говориш истину и сви се ваљају од смеха. Мисле да се шалиш.

УБЕРИ МИ ШПАГЕТЕ!
Првог априла 1957. године, Би-Би-Си је објавио репортажу о берби шпагета у Швајцарској. Тестенина је наводно расла на дрвећу. Занимљиво је да су се неки гледаоци јављали у намери да као добровољци учествују у берби. Или бар купе те резанце! Ипак, нису кренули на пут у Швајцарску... То је била првоаприлска шала.
Би-Би-Си је такође седамдесетих година прошлог века, на дан 1. априла најавио репортажу о летећим пингвинима, а Интернет страница „Total Film”, 1. априла 2010. године – да ће филм „Хобит” бити приказан у 4D техници! Осим тродимензионалне слике, објаснили су, приказивање ће пратити мириси, као и воњ, те да ће гледаоци бити прскани водом. Као тачну, вест је пренела италијанска агенција АНСА и угледни листови „Ђорнале” и „Република”.
Не зна се баш тачно који су историјски корени првоаприлских шала. Верује се да су у вези с пролећном равнодневицом. Пре него што је у 16.


Аутор:
М. Огњановић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре