3320 25. 9. 2015.
Све рибе Србије - УКЛИЈА
ВЕСЕЛА РИБИЦА ЗА ДЕЦУ
О њеној распрострањености сведочи и безброј имена којима је називају, а најчешће је зову – кедер
е само зато што јој је име на латинском под А (Alburnus alburnus), и не само зато што је реч о најраспрострањенијој риби Европе (нема је, колико знам, само на крајњем југу и на крајњем северу континента), већ најпре стога што обично с њом почиње бављење риболовом, страшћу која се опире рационализацији а стално тражи да се о њој приповеда, прво место у нашој причи о рибама Србије заслужено припада уклији, хитрој и веселој рибици без које би овдашње реке, речице, потоци, језера, канали, баре и мртваје, свуда где се задржи воде колико у лонац да стане, била мање занимљива, да не кажем досадна места. Рибе су у прошлости и у риболовачким причама увек веће него што обично јесу, па сам тако у једном озбиљном приручнику прочитао да уклија може да нарасте до пуног килограма тежине, што се граничи са научном фантастиком или са поузданим сведочењем неког Минхаузеновог чукунунука.
Просечна ловна дужина уклије је од седам до десет центиметара, оне до петнаест сматрају капиталцима, а оне преко тога уловом за поштовање. Најдужа коју сам ухватио у Србији, једне поплавне године на кеју испред хотела „Југославија”, имала је 21 центиметар, а неколико таквих ухватио сам и у Периправи, на румунском делу делте Дунава, пазећи да те „оријаше” не помешам са дунавском харингом, рибом која се, у давна времена, према сазнањима Михаила Петровића Аласа, изловљавала у великим количинама подно калемегданских зидина, а кад је направљена брана на Ђердапу, престала да се пење тако високо, као и друге, племенитије рибе црноморског слива.
распрострањености уклије сведочи и (без)број имена којима је називају. Рекло би се да у сваком крају она има неки други назив. Најчешће је зову кедер, јер често служи као мамац за пецање грабљивица, мада није најподеснија за то, будући да брзо угине на удици. Па, редом: кауглер, хаублер, клијаћ, клија, беавица, белва, белица, белавка, беовица, брзак, брзаш, брзеш, варавац, витотрнац, врбов лист, платика, платица, плочка, пов(х)руша, сарага, сивац, џидак, џидакиња, зеленика... Та имена срећу се и као називи за друге рибе из фамилије Alburnus које није увек лако разликовати. Лепо име уклија има у водама око Краљева, где је због брзине зову шиштавац, а најнеобичније сам чуо на Скадарском језеру, где се уз уобичајено име укљева, коју изловљавају на тоне, користи и назив рауља. У шабачком и смедеревском крају погрешно је зову кесига и кесега.
Са уклијом нема претераног надмудривања. Осмотрите воду и обично иза неке препреке, пања, чамца, понтона, стуба од моста, излива, ушћа притоке или канала, свуда где се вода вртложи или јаче прелива, кад приметите ситне кругове на површини, значи да је та риба активна и да се храни. Ако активности нема, лако ћете је, од краја марта до краја октобра, привући бацањем пливајуће, прашкасте примаме. Преко зиме уклија се завуче на дубља места и онда настаје мука око тога како ухватити слатку превару за грабљивице. Иначе, стално је у покрету и ретко када се налази на дубини већој од једног метра. Узима најразличитије врсте мамаца, најлакше је набавити мувље црве, а може и на хлеб, кућну муву, ваљчић од теста, парченце глисте, брашњене црве, мравља јаја...
отребно је да прибор буде што лакши, удица што мања, а штап што „бржи” и задовољство неће изостати. Као дечак ловио сам је на последњим барама некадашњег новобеоградског рита, двестотинак метара од зграде у којој сам тада становао, тачно на месту, у милиметар, где се данас налази „Београдска арена”. Сећам се, у плиткој води, по сунчаном јунском дану, плива мноштво сребрнастих белих рибица, халапљиво скачу на понуђене мамце, а са балкона новоизграђене зграде, руком би је могао дохватити, мајке зову децу да се ману залудног посла и дођу на ручак...Уклија се код нас мрести у априлу и у мају, када се окупља у великим јатима. Тада се и лове најкрупнији примерци. У основи, и она је мала грабљивица, која служи као храна другим грабљивицама, али је, пре свега, нежна и ђаволаста, чапкунска рибица која сваки излазак на воду учини радосним, свеједно хоћете ли је ловити и шта о њој мислите. Да не заборавим, лов уклије је изванредно добра вежба за будуће ловце вештачком мушицом, јер радо узима ту врсту мамца и уопште није пробирљива. Значи, пре него што се уозбиљите и постанете ловац пастрмке и липљана, кад набавите мушичарски штап, правац на реку, одаберите место где нема грања, да не запињете, и понудите уклији неку ситнију мушицу. Почеће плес, а ваши забачаји и рефлекси с временом ће постајати све бољи и прецизнији.
еђу гурманима на посебној цени је сушена укљева (сарага), други је воле пржену на уљу, као речни пандан гирицама (један мој познаник то назива „рибљим помфритом”). А неки је сасвим избегавају (други мој познаник каже ми да кад једе пржене кедере има осећај да жваће туђу четкицу за зубе). Како год, мада то звучи као парадокс, али је научно проверено, најбољи однос беланчевина и масти од свих наших речних риба има управо уклија. Мој савет вам је да сваки уловљени примерак пажљиво скинете с удице и вратите га у воду, нека плива и скаче до миле воље, а да од оних којима нема спаса јер их је удица сувише озледила, када их је много, направите паштету, а када их је мало, почастите комшијину мачку. Уколико комшија нема мачку, набавите је себи или њему, јер нико не воли рибице као маца, како ли 
само чежњиво гледа у акваријум. Кад пецам на неком кеју или доку, мачка ми украде рибу са удице, а када је предухитрим и ставим рибицу у канту с водом, она једноставно – преврне канту.
Аутор:
Михајло Пантић
Илустровао:
Милан Туцовић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
