Како се стиже на врх

Писац „Књиге о џунгли” и нобеловац Радјард Киплинг завршио је песму „Ако” следећим стиховима:
Ако можеш да испуниш један незабораван минут
Садржајем који траје шездесет секунди,
Твоја је земља и све што је на њој,
И изнад свега бићеш човек, сине мој!


Уколико тај незабораван минут подразумева напад среће који се памти целог живота, помоћи ће нам познати психолог Абрахам Маслов (1909-–1972). У књизи „Религије, вредности и врхунски доживљаји” он је увео појам врхунског доживљаја и подробноно описао његове особености, последице и значај за човека. А у делу „Мотивација и личност” наглашавао је да и здраве личности заслужују пажњу научника, а не само оне са душевним тешкоћама и поремећајима. Најразвијеније и, у психолошком смислу најздравије личности, које у највећој мери испуне своје могућности, назвао је самооствареним особама. Уочио је и да оне имају чешће врхунске доживљаје, одговорније су, имају јачу мотивацију и више снаге за деловање у циљу општег добра.


ШТА ИМА НА ВРХУНЦУ
Врхунски доживљај подразумева посебно снажно лично искуство у ком постоји губљење осећаја за „ја” или излазак изван његових граница. То су изненадна и јака осећања среће, благостања, пуноће постојања, склада са светом, често пропраћена и свешћу о некој „апсолутној истини”. Човек се осећа у исти мах јаче и беспомоћније него икада раније, испуњава га осећање огромног усхићења и губи свест о времену и простору. Пред очима се отварају безгранични видици. Убеђен је да се десило нешто изузетно важно и драгоцено што га у извесној мери преображава и оснажује, а може и у потпуности да промени поимање света.

Готово свако људско биће може да има врхунска искуства. Она долазе из различитих извора и покрећу их разноврсни окидачи. Врхунски доживљај може да се појави током занетог посматрања лепота природе, слушања неке мелодије, при налету снажних осећања љубави према блиској особи, кроз осећање задовољства постигнутим спортским успехом, или у току стваралачког надахнућа које води до научног открића.

Према јачини, врхунски доживљаји могу да се степенују од благих до снажних. Код многих људи јављају се благи или „плато” доживљаји. Они су умни и спознајни, блажени и опуштајући. Особа тада види свет у новом значењу и он више није сведен само на „овде и сада” и очигледне чињенице и понашање. Често описиван као чисто уживање и срећа, доживљај „платоа” може да се постигне, научи, заради, дугим и тешким радом. Упоредо с неопходним школовањем, сазревањем и стицањем животног искуства, њему може и смислено да се тежи, али све то обично захтева вишегодишњи напор.
С друге стране, снажан врхунски доживљај садржи незаобилазно својство изненађења, неверице и естетског потреса с јаким осећањима која надиру попут цунамија. Снажан врхунски доживљај не може свесно да се изазове. Он настаје спонтано, траје извесно време и изненада престаје.

У ширем смислу, врхунске доживљаје разни истраживачи повезивали су са мистичним и верским искуствима. Појам „мистично” означава спознају неке тајне, али ако је та тајна веске природе, онда је реч о мистичном верском искуству. Док је мистични доживљај уобичајено повезан с верским и оностраним, врхунски доживљај дешава се у природним околностима.

У свакодневном животу срећу се и појмови као што су просветљење, откровење и преобраћење. Дословно, просветљење значи уношење светлости тамо где је била тама, тако да се може видети. Шире гледано, мисли се на долазак у свест нечега што није било тамо, или сазнавање нечег што је раније било непознато. Откровење подразумева, поред верског значења, откривање и појављивање нечега што је до тада било скривено. Преобраћење најчешће има верски смисао.


ВОДИЧ КРОЗ ВРХУНСКИ ДОЖИВЉАЈ

Овако је Маслов разврстао главна обележја врхунских искустава:

Човек у васиони! Уобичајено је да се свемир доживљава као јединствена целина. Јасно опажање да неко има своје место у васиони, да је његов део и да му припада, може да буде тако дубоко и потресно да заувек мења карактер особе.

Мален испод звезда. Људска безначајност прихвата се спонтано као објективна чињеница. Природа се више не гледа као нешто чега се треба плашити или што постоји ради задовољења људских потреба, а свет и људи у околини добијају сопствену стварност.
Ствари и особе постају подједнако важне и не ређају се по значају од веома важних до сасвим неважних.

Драгоцено и неизрециво. Врхунски доживљај осећа се као тако драгоцено, велико и јединствено искуство да понекад сам покушај да се објасни или опише, посебно ономе ко није доживео тако нешто, умањује његову вредност. То би личило на покушај да се музика објасни некоме ко је глув од рођења. Искуство је тако величанствено и значајно да подсећа на дубоке унутрашње преображаје који живљењу дају посебан смисао.

Ајнштајн на провери. Наступа веома особено губљење свести о времену и простору. Мада се ова „безвременост” и „ванпросторност” врло оштро супротставља уобичајеном искуству, особа у току врхунског доживљаја може осећати да сат пролази као минут, или да се снажно проживљени минут чини као дан или година. Често изјављује да је „у тренутку доживела вечност”. У стварности, врхунска искуства су упечатљива и сразмерно кратка, јер обично не трају више од пола сата.

Чаша меда иште чашу жучи. Свет при врхунском искуству изгледа диван, добар, пожељан, вредан и никад се не доживљава као зао или непожељан. Сведочанства о врхунским доживљајима сакупљана су тражењем извештаја о усхићењима и одушевљењима, о најблаженијим и најсавршенијим тренуцима у животу, и наравно да је у њима живот прелеп. Међутим, врхунско искуство мири људе с неминовним присуством зла, болести и смрти. Као неизбежно, зло по себи тада добија одговарајуће место у животу и прихвата се у већој целовитости.

Ублажавање страха од смрти. Често се пријављују осећаји као чудо, страхопоштовање, понизност, спонтано и добровољно потчињавање. Забележени су необични ставови према смрти:
„Осећао сам да могу добровољно да умрем”, или:
„Нико не може више да ми каже да је смрт лоша”. Врхунска искуства могу да буду предивна иако истовремено садрже и помиреност са смрћу. Доживљај неке врсте „слатке смрти” може да уклони њен застрашујући вид и припреми нас да с мање страха и више прихватања идемо ка крају живота.

Унутрашњи миротворац. Животни сукоби теже да буду превазиђени и решени и особа је склонија обједињавању и складу. Она остварује својеврсно „јединство супротности” и истовремено постаје себична и несебична, усамљена и дружељубива, разумна и неразумна.

Бити природан, насмејан и тих. Сама личност постаје стварнија, изражајнија и спонтанија и приближава се својој јединственој посебности и свом савршеном „ја”. Друштвене маске падају и наступа потпуни краткорочни губитак самоконтроле, страха, тескобе и спутаности.

Рађање ствараоца. Више него у другим приликама, личност се осећа као стваралачко средиште свог деловања и опажања, одговорнија је, одсечнија, самосталнија, способнија и слободнија, с огромним усредсређењем које се уобичајено никад не појављује.

Своме отечеству. У време врхунског искуства и после њега људи се осећају посебно блажени. Заједничка реакција је:
„Ја то не заслужујем”.
Честа последица је осећај захвалности, код верника Богу, а код других судбини, природи или доброј срећи. У тим околностима јавља се и свеобухватна љубав за сва друга бића, порив да се уради нешто добро за свет. Ето могућег објашњења како настају велики задужбинари.


ВРХУНАШИ И НЕВРХУНАШИ
Маслов се служио изразом „неврхунаши”, јер је мислио да су неки људи имали врхунска искуства, а да други нису. Међутим, како је постајао вештији у постављању питања, открио је да расте број испитаника који пријављују врхунска искуства. На крају је навикао да очекује како их сви имају и био је прилично изненађен кад наиђе на некога ко не може да пријави ниједно. Зато је почео да користи реч „неврхунаш” – не за опис неког ко није у стању да има врхунска искуства, већ неког ко их се плаши, бежи од њих, „заборавља” их, потискује или пориче. Касније је закључио да свако крајње рационално биће с превише „материјалистичким” менталним склопом (или начином живота) тежи да постане неврхунаш. Особа с таквим животним ставом односи се према свом врхунском искуству као према некој врсти душевног поремећаја. Такви људи се очајнички ослањају на стабилност, самоконтролу и реалност, а врхунског искуства се плаше и труде се да га одбију. За особу која проводи живот занемарујући или зауздавајући своју осећајну страну, страх од преплављености осећањима довољан је за стварање отпора према врхунском искуству.

Врхунски доживљај је потпуно лично унутрашње искуство које се, осим са другим „врхунашем”, тешко може поделити. Готово сваки врхунаш открива и развија своју личну веру која за њега има суштински значај.


САСТАНАК СА СОПСТВОМ
Особе с најјаснијом и најјачом самосвешћу управо су најспособније за несебичност и за превазилажење себе или свог „ја”. Са психолошке тачке гледишта, при врхунским доживљајима дешава се спајање свесних и несвесних делова личности кроз истинско уједињење личности у целину на свим нивоима.

Карл Густав Јунг, велики познавалац несвесних појава у људској души, у учењу о колективном несвесном и архетиповима врло важно место доделио је појму Сопства (Јаства). Колективно несвесно је језгро искустава наших предака и свеукупност урођених, наследних образаца мишљења, осећања и понашања који се јављају код свих људи света. Сличне обрасце показују птице док граде гнезда или се селе у топлије крајеве, или мрави у својим мравињацима у којима све ради као швајцарски сат. Архетипови су градивне јединице и различита својства колективно несвесног и најчешће се појављују у сновима, митовима и бајкама. Архетип Сопства одређује се као унутрашње средиште душе и свеукупност свих психичких својстава, а обухвата и несвесни и свесни део личности.

Већ је наглашено да при врхунском искуству ишчезавају јасне границе између „ја” и околног света, јавља се осећај јединства с околином, као да над нашом вољом власт преузима нешто изван нашег свесног бића, губе се оштре разлике између појмова добра и зла, замагљује се значење просторно-временских одредница попут „овде”, „далеко”, „сада” или ”сутра”. Све су то, по Јунгу, јасни и недвосмислени знаци продора архетипа Сопства из колективно несвесног у свест. Најпоузданији доказ присуства Сопства пружају изузетно снажна осећања која проваљују из неког непознатог извора и која не могу да се упореде ни са чим раније доживљеним.


ШТА КАЖЕ НЕУРОФИЗИОЛОГИЈА
Др. Стеван Петровић, наш познати психијатар и борац против наркоманије, у свом раду „Неурофизиолошке основе трансперсоналног искуства” наводи да би стања измењене свести могла да се заснивају на изненада измењеном метаболизму ћелија централног нервног система што има за последицу рад неурона на неком другом енергетском нивоу. Сваком оваквом искуству претходи нешто ванредно у неуронској активности мозга, а телесно, душевно и духовно у сталном су динамичком узрочно-последичном односу. Такође је утврђено да организам човека при аутентичним стањима повишене свесности лучи више ендорфина него обично.

По свему судећи, чини се да дубина, лепота и значај врхунског доживљаја далеко превазилазе потребу да се објасни његова физиолошка основа.

* * *

ЛАРИЈЕВА ПЕСМА
У роману Сомерсета Мома „Оштрица бријача” главни јунак Лари овако описује свој врхунски доживљај:

„После две пуне године проведене у ашраму Шхиндуистички манастирЋ отишао сам у своје шумско уточиште из једног разлога због кога ћете ми се смејати. Желео сам да тамо проведем свој рођендан. Стигао сам дан раније. Сутрадан ујутру пробудио сам се пре сванућа и решио да одем и сачекам рађање Сунца на месту о коме сам вам баш причао. Пут сам могао наћи везаних очију. Сео сам под једно дрво и чекао. Још је била ноћ, али су звезде бледеле на небу и дан се ближио. Имао сам чудно осећање празнине. Раздањивало се тако постепено да сам једва опазио да је светлост почела да се прикрада кроз таму, лагано као што се тајанствена прилика шуња кроз дрвеће. Осећао сам како ми срце куца, као да се приближава нека опасност. Сунце се родило.

Ја немам дара за описивање, не знам којим речима треба описати слику; не могу вам рећи тако да бисте себи представили како је величанствен био призор који се пружио преда мном када је дан свануо у пуном свом сјају. Оне планине са својим дубоким прашумама, магла која је још обавијала врхове дрвећа и језеро без дна далеко пода мном. Сунце паде на језеро кроз један кланац у планинама и оно засја као растопљени челик. Био сам занет лепотом света. Никада нисам познао такво усхићење и такву изванредну радост. Необично сам се осећао, неки дрхтај ми се пео од стопала до главе и имао сам утисак као да сам одједном био ослобођен тела и да као чист дух учествујем у лепоти коју никад раније нисам могао да замислим. Осећао сам да је натчовечанско сазнање ушло у мене, тако да је све што је замршено постало јасно и све што ме је збуњивало објашњено. Био сам тако срећан да ме је болело, те сам се борио да се ослободим, јер сам осећао да ћу, ако потраје само један тренутак дуже, умрети; а, ипак, зачараност је била таква да сам више волео да умрем него да је се одрекнем. Како да вам кажем шта сам осећао? Никакве речи не могу да изразе мој занос и моју савршену срећу. Кад сам се освестио, био сам исцрпљен и дрхтао сам. Заспах.

Било је дубоко подне кад сам се пробудио. Вратих се у кућицу и било ми је тако лако на срцу да ми се чинило да једва додирујем земљу. Приправих себи нешто за јело, господе, ала сам био гладан, и запалих лулу.”

Да ли је врхунски доживљај крајња тачка пута ка срећи питање је на које свако треба сам да нађе одговор. Увек постоји опасност да се занемари велика животна поука да „благо” треба тражити у свакодневном животу, међу суседима, пријатељима, у породици, у сопственом дворишту. Ирски писац и песник Оскар Вајлд својевремено је рекао да сваки светац има прошлост, а сваки грешник има будућност. Зато не треба губити наду. Стремљење врхунском доживљају олакшавају јако самопоуздање и неограничена и снажна вера у изабрани пут, мада не постоји јемство да ће се оно и десити.

И као што је одређени сан протумачен онда кад је сањач задовољан тумачењем, исти образац може да се примени и на врхунско искуство. Ако сматрате да сте га доживели, онда сте у праву. Преостаје вам само да се потрудите да то искуство „уградите” у свој свакодневни живот, иначе ће се стечене погодности распршити као мехур од сапунице и од свега ће вам преостати само једна лепа успомена .