3320 25. 9. 2015.
100 година речне флотиле Србије
ВАТРА
Мада је, практично, дејствовала само два дана, у потпуности је извршила задатак који јој је био намењен…
осле победе у балканским ратовима углед Србије у свету нагло је порастао. Повод за Први светски рат нађен је у атентату Гаврила Принципа на Фрању Фердинанда у Сарајеву, а рат су почели аустроугарски монитори бомбардујући Београд. Пуцањ с монитора „Бодрог” био је знак да ће речне ратне флотиле одиграти значајну улогу у овом рату, а моћној непријатељској флотили Србија није имала чиме да се супростави, јер није имала речне ратне бродове ни одговарајућу обалску артиљерију. Савезници су покушали да помогну Србији дотуром морских мина и торпеда, а организација српске Речне флотиле почела је тек након блиставих победа на Церу и Колубари крајем 1914. године и повлачењем непријатеља преко Саве и Дунава. Флотилу је било могуће брзо организовати, али само за ограничена дејства око Београда. И то је учињено на Сави код Аде Циганлије, у рукавцу Чукарице заклоњеном од погледа с леве обале, док су прилазе штитиле минске препреке, савезничке торпедне батерије и морнаричка далекометна артиљерија. Искоришћена су и затечена скромна средства.
Бродоградилиште на Чукарици
Кад је српска војска први пут освојила Земун, одсукала је насукани и оштећени брод „Форте” којим су Мађари и Аустријанци покушали први прелаз у Београд, па су се, потучени, насукали. Радионица на Чукарици, која је стално радила под гранатама, поправила га је и наоружала, па је увршћен у састав Речне флотиле. Био је прилично брз и служио за извиђање, а учествовао је и у одбрани и у нападима. Потопљен је у нападу 18. новембра 1914. године заједно с „Тимоком”.
Већ у марту 1915. године Срби су минама код Винче потопили транспортни брод „Белград” са пуним товаром муниције намењене турској војсци на дарданелском правцу. Најопсежније припреме за одбрану од напада преко Дунава и Саве обављене су у току ишчекивања јединица под заповедништвом фелдмаршала Макензена, октобра 1915. године. У то време српска Речна флотила већ је у саставу имала оклопљени брод „Тимок”, оклопљени чамац „Јадар”, брзи моторни чамац „Слобода” са руском посадом, моторне чамце „Победа” и „Свети Ђорђе”, више шлепова и око стотину чамаца.
„Наоружани митраљезима, српски бродови патролирали су на Сави и Дунаву”, пише Младен Ст. Ђуричић. „Често су упућивани и у извиђање уз Дунав, па је капетан Милан Мишић са бродом 'Тимок' продро у Нови Сад, извршио извиђање, изазвао панику у Пристаништу и окренуо натраг гоњен и засипан ватром. Стигао је у Београд пробијених груди. Ипак је преболео рану.”
„Јадар” је био први српски новосаграђени ратни брод. Поринут је у Саву 6. августа 1915. године, а изграђен је у новооснованом војном бродоградишту. Имао је два митраљеза у куполи, а коришћен је и за полагање мина у Сави и Дунаву. Датум његовог поринућа проглашен је за Дан Речне флотиле.
База Речне флотиле била је на Сави, код Чукарице, с радионицом за оправку и опремање пловила, посаду су сачињавали бродарци, већином старци који нису подлегали војној обавези и омладинци–добровољци, као митраљеска и топовска посада. На Чукарици су се довршавала и два највећа пловила, оклопни чамци „Далмација” и „Босна” са топовима и митраљезима у куполама.
Помоћ савезника
Српској флотили придодат је и енглески торпедни чамац, истог типа којим су били снабдевени енглески дредноти, наоружан са два торпеда 450 мм и брзометним аутоматским топом „хочкис” калибра 47 mm, с енглеском посадом. Енглези су бродом до Солуна па затим возом, 21. марта 1915. године, пребацили за Београд овај чамац–шалупу. Био је дугачак 13,7 метара и развијао брзину од 16 чворова.
У бродоградилишту је склопљен и додатно наоружан једним српским митраљезом „максим”. Убрзо је назван „Терор Дунава”, заповедник је био капетан корвете Кер коме је у навигацији помагао српски лоцман. Посада је брод потопила 7. октобра 1915. године и свој ратни пут завршио је на дну Саве. Поред патролирања, извршио је два торпедна напада на бродове код Земуна.
Торпедо је до тада био непознат на рекама. Оба напада била су неуспешна. Први је изведен ноћу 22/23. априла 1915. године, али је паљбом монитора на предстражи био приморан да прерано лансира торпеда која су промашила бродове и ескплодирала на обали. Други напад уследио је месец дана касније, 17. маја, на ведете у вожњи, али су оба торпеда поново промашила и експлодирала на обали. Успех је био у томе што су торпедним нападима непријатељски монитори упозорени на нову опасност и до краја рата ограничена им је могућност слободног маневрисања по Сави и Дунаву.
Да би се супроставила мониторима, Србија је септембра 1914. године кренула с минирањем Дунава и Саве. Почетком октобра из Русије су стигле прве мине, са једним мањим минерским одељењем, постављене код Београда и на Сави код Грабовачке аде, низводно од Шапца.
По паду Београда, крајем 1914. године, Аустријанци су очистили Саву и Дунав од мина, али одмах по ослобођењу и протеривању Аустријанаца не само да је минирање настављено, него је и појачано. Већ 31. децембра 1914. године стигле су нове руске мине, те је 6. јануара пуковник Миодраг Васић почео минирање Дунава код Београда, а пет дана касније руски капетан Григоренко поставио је минске препреке (заграде, како су се тада звале) на Сави узводно од Шапца, код Дреновачке аде. Почетком јануара стигао је и енглески поморски одред од 26 подофицира и морнара под командом капетана Емоха који је донео 25 тона мина и експлозива. У исто време у Раљу су стигле и француске мине.
Стално минирање Саве и Дунава настављено је све до повлачења српске војске. Последњу минску препреку поставили су Руси октобра 1915. године код Кладушнице. Савезници су на Дунаву и Сави положили око 800 мина. Због њих, после губитка „Темеша”, аустроугарска флотила није покушавала да на силу продре у Саву, а Централне силе нису биле у стању да одржавају саобраћај до бугарских пристаништа.
За борбу против монитора били су потребни топови калибра најмање 100 мм, и то опремљени панцирном муницијом. У то време њоме су располагали само морнарички топови, то јест топови за гађање бродова. Учинак обичних топова с разорним гранатама био је знатно мањи. Због тога су сви топови испоручени Србији за борбу против монитора били морнарички.
Српска врховна команда обавештена је 27. октобра о доласку једне француске морнаричке батерије од три топа калибра 138 мм „М. 1891” са четири официра и 96 људи, под заповедништвом капетана Пикоа. Батерија је 1. новембра стигла у Солун, а већ четири дана доцније била је у Раковици. Иако је батерија 12. новембра добила наређење за евакуацију, до 20. новембра завршена је монтажа два топа, из којих је дан после отворена ватра на аустроугарске мониторе, при чему је остварен велики успех. Ипак, због новонасталих прилика, 27. новембра почела је евакуација трећег, немонтираног топа, који је 30. новембра пребачен у Ниш. У то време, 2. децембра, у Прахово су стигла два руска морнаричка топа 152,4 mm „М. 1877”.
Одмах по ослобођењу Београда, 15.децембра, из Ниша за Београд кренуле су француска и руска мисија с једним француским и два руска топа. Почетком фебруара стигла су два нова француска топа, истог типа као и претходни, у замену за два напуштена, крајем новембра.
Минске препреке
Енглески посланик у Нишу известио је 2. фебруара 1915. године српског министра иностраних дела да је енглеска влада за заповедника енглеског одреда у одбрани Београда поставила адмирала Трубриџа. Чим је овај стигао, адмирал Кардел предао му је дужност. Са Трубриџем је у Србију приспело и осам топова 119 mm „Q. F.” са по 200 метака на топ и три артиљерца по топу. Енглески топови подељени су у четири батерије од по два топа. За командире батерија постављени су српски артиљеријски официри, исто као код руске батерије. Стварање батерије завршено је тек 26. марта 1915. године. Како српски официри нису били обучени за гађање циљева, заповедник одбране Београда од Трубриџа је затражио кратку обуку за гађање монитора.
Тридесетог марта 1915. године, око 11 часова аустроугарски брод „Белград” пробијао се низ Дунав натоварен са 300 морских мина, намењених Турцима за операције у Дарданелима. Брод је успео да се провуче кроз неколико минских препрека. Због магле наша артиљерија почела је да дејствује тек источно од Београда. Између Винче и Ритопека били су много прецизнији, што је збунило посаду и крмара. Крма је закачила једну мину и изазвала експлозију. Задњи део брода се упалио и одмах је дошло до експлозија које су разнеле брод. Преживели су само крмар и ложач, а делови брода били су избачени чак у ритопечке винограде.
Сви ови морнарички топови играли су важну улогу у одбрани Београда 1915. године. Нарочито се 8. октобра истакла француска батерија тешко оштетивши мониторе „Енс” и „Темеш 2”.
Савезници су још током новембра 1914. године почели с разматрањем постављања торпедних батерија код Београда. Радови су напуштени после пада Београда, да би по ослобођењу били настављени. Укупно су постављене четири торпедне батерије које су уништене непријатељском ватром октобра 1916. године.
Српска Врховна команда наредила је 6. марта 1915. године да се свим средствима заштити Прахово, што је поверено руском капетану Семенову. Он је на каналу између Сипа и Кладушнице положио минске препреке. Поред тога, преко канала затегнути су челично уже и ланац.
Борбе око Аде Циганлије
Најважнија дејства српске Речне флотиле ипак су се одиграла код Велике Аде Циганлије. У то време, у непријатељској флотили налазио се веома брз патролни чамац „C”. Имао је задатак да извиђа одбрану Београда. Међутим, није био дугог века, крајем маја открила га је српска артиљерија, обасула ватром и потопила, тако да се спасао само командант с половином посаде.
Наша флотила имала је задатак да одржава везу између десне обале Саве и мостобрана на Великој Ади Циганлији, штити правац Београд–Обреновац, помаже прелазак српских трупа у Срем, минира пловне путеве и да обавља извиђачку службу на осталим деловима одбране Београда, јер је била потчињена Команди Велике Аде Циганлије. Њен заповедник био је потпуковник Милан Ј. Радојевић, уједно и први заповедник Српске Речне флотиле.
За време преласка јединица фелдмаршала Макензена 6/7. октобра 1915. године, јединице српске Речне флотиле учествовале су у борбама на простору од Чукарице до порушеног савског Железничког моста. Наши бродови пружали су непријатељу жесток отпор, нападајући му пловила за прелазак. Смелим нападима често су продирали у позадину непријатеља и спречавали довожење појачања. За време тешких и крвавих борби, јединице флотиле одржавале су и поново успостављале телефонске везе са десном обалом Саве, браниоцима острва превозиле појачања у људству, а приликом повлачења наших копнених снага учествовале су у евакуацији острва.
Иза Велике Аде Циганлије били су постављени шлепови, испуњени земљом и песком, из којих су браниоци Београда пружали снажан отпор и наносили непријатељу тешке губитке. У тим борбама готово сви бродови претрпели су тешка оштећења. Немци су потопили чамце „Победа” и „Свети Ђорђе”, који су одржавали везу с Малом Адом Циганлијом, а потом и оклопни шлеп за време прихвата посаде са Мале Аде Циганлије. Нешто касније потопљен је и чамац „Слобода”, чија је посада скинула митраљез и наставила да се бори са копна.
У четири часа 8. октобра наређено је да се импровизована речна флотила потопи, 4. батаљону 10. кадровског пука да се повуче са Велике Аде Циганлије и инжењерцима да поруше мост.
Неке нове воде
Био је то крај Српске речне флотиле која је дејствовала само два дана, али је задатак извршила у потпуности и превазишла своје могућности. Била је то прва наша речна ратна флотила која је добила и први српски ратни брод – „Јадар”. Имала је људство састављено од стараца и омладинаца, али високог морала и одлучно да брани отаџбину. Постигла је значајне резултате, што се најбоље види из оперативног дневника Макензенових снага при преласку Дунава и Саве. У њему је било предвиђено уништење те флотиле још на почетку артиљеријске припреме.
Борба Српске речне флотиле у Првом светском рату заслужено заузима истакнуто место у херојској одбрани Београда, а у историју војевања ушла је као још једна флотила створена у току рата. С обзиром на значај који је имала у рату доказала је да без посебно обучених и опремљених пловних снага не могу успешно да се изводе борбена дејства на пловним рекама, какве су Дунав и Сава.
Борбе за Аду Циганлију један страни новинар овако је описао:
„Пролазећи поред овог ниског, дугачког и жбуновитог острва, на коме је и данас ретко високо дрвеће изрешетано пушчаним зрнима, а положене гране и данас леже, живо ме подсећа да је сваки жбун и свака стопа ове влажне земље натопљена крвљу храбрих бранилаца и многобројног исто тако храброг нападача.
Путниче, иди мало више на Баново Брдо, па погледај многобројне хумке оних који су дали своје животе на овом острву. Тамо почивају један крај другог храбри браниоци и њихови противници из далеке Немачке, на домаку Београда, за који су пали.”
У Београд се и није могло другачије, само преко мртвих бранилаца. Пет хиљада, од шеснаест хиљада, не рачунајући погинуле грађане од бомбардовања.
Преживели са бродова напустили су своја пловила и митраљезе и један топ скинули и понели за борбе на копну. Искрцано људство подељено је у две групе. Млађи су се придружили команданту, потпуковнику Милану Ј. Радојевићу, остали су се прикључили одбрани Београда. Моги од њих прву већу воду видели су тек кад су, повлачећи се преко Албаније, стигли до Јадранског, односно Егејског мора.
Аутор:
Бошко Антић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
