3320 25. 9. 2015.
Мачке с радним временом
ВАН ДАЈК, ЛОВАЦ НА
У Ермитажу, једном од најпознатијих музеја света, више од два и по века дужност обавља педесет необичних чувара
колико се и догоди да испред музеја угледају неку мачку, већина посетилаца Ермитажа углавном не зна да се ради о животињама које се ту нису случајно затекле. У овом музеју у Санкт Петербургу званичну дужност чувара обавља педесет мачака које даноноћно брину да се не запате мишеви и пацови.
Као да зна колико је важна, једна од мачака позира на огради око музеја.
ве је почело за време владавине Јелисавете I Петровне (1741–1762). Кад је на руски трон ступила кћи Петра Великог, у Зимском дворцу накотио се велики број досадних глодара. Царица није подносила ова репата створења која су постала тако дрска да су шеткала чак и по њеним приватним одајама. Морала је нешто да предузме. Године 1745. издала је наредбу: у Казању у Татарстану треба наћи што је могуће веће мачоре, проверене ловце на мишеве и пацове, које ће у дворац донети један од посилних, а потом ће та особа наставити да брине о томе да ли мјаукала обављају поверену им дужност.Обичај да у Зимском дворцу посао истребитеља глодара обављају мачке наставио се и за време владавине Катарине Велике (1762–1796). Она је заслужна за оснивање Ермитажа 1764. године који је за јавност отворен 1852. Иначе, Зимски дворац био је званична резиденција руских владара од 1732. до 1917. године. У шест историјских зграда, заједно са Зимским дворцем, који је сад такође у саставу Ермитажа, мачке су наставиле да живе свих протеклих векова. Током опсаде Лењинграда (како се у то време звао Санкт Петербург), која је за време Другог светског рата трајала скоро деветсто дана, многи житељи овог града умрли су од глади, па не чуди што нису преживеле ни „дворске” мачке.
После револуције и стварања Совјетског Савеза ове животиње изгубиле су повлашћени положај и за њих се више нису издвајала посебна средства из државне касе. Међутим, многобројни људи нежног срца, у дослуху с чуварима Ермитажа, наставили су да брину о њима. Хранили су их, бринули о њиховом здрављу, водили рачуна да четвороножним чуварима буде што удобније.
ездесетих година прошлог века број животиња отео се контроли. Пошто је само мало мачака било стерилисано, јасно је да је овај чувени музеј у једном тренутку дословно био преплављен младунцима. Није било друге, нешто је брзо требало предузети. Вишак мачака похватан је и „пресељен” у оближња поља. Поучени лошим искуством, одговорни у Ермитажу окренули су нови лист. Без обзира на то што су наставили да прихватају неухрањене и незбринуте мачке које су им људи доносили, знајући да ће се у музеју увек наћи неко ко неће одолети мачјем шарму, људи из управе почели су са стерилизацијом четвороножаца и само понеки примерак намерно остављали плодним. У музеју званично обитава педесет мачака, мада се говорка да је тај број бар за десет већи. Сви четвороножни музејски чувари имају неку врсту личне карте, са уписаним подацима о старости, здравственом стању, основним особинама.
Мачке које су вишак поклањају се заинтересованима. Увек постоји листа чекања јер житељи Санкт Петербурга, али и осталих руских градова, желе да усвоје мачку уз коју добију потврду да је баш из Ермитажа. Без обзира на то што мачке углавном нису расне, посебну чар даје им чињеница да су потекле из музеја за који се сматра да има једну од најбогатијих збирки на свету, укупно око три милиона уметничких предмета.
Четвороножним истребитељима глодара забрањено је да шеткају по собама музеја, њихово место је у подземном лавиринту просторија, где им се спрема храна, где за њих постоји мала ординација и о њима увек брине бар двоје до троје запослених. Да би могли да луњају куд им је воља, на готово свим вратима у „подземљу” отворена су посебна вратанца која им омогућавају слободан пролаз.
аравно, мачке су непредвидиве животиње и тешко им је објаснити шта смеју, а шта не смеју да раде. Упркос забрани, понекад се догоди да нека, крећући се вентилационим отворима, доспе до неке од изложбених просторија. Ко зна колико пута до сада забележено је да се алармирају чувари јер је нека од мачака успела да се умува међу збуњене посетиоце. 
Ермитаж је за време Првог светског рата претворен у болницу. У праскозорје Другог светског
рата донета је одлука да се многа дела из музеја, у страху да не буду украдена, пренесу на
сигурно, у околину Уралских планина.
Још се памти како је један радознали мачор, вентилационим отвором, доспео до другог спрата музеја, баш у собу где су изложена платна холандског сликара Ван Дајка. И, што је најважније, животињу нико није могао да ухвати. Управо кад би јој неко пришао, она би шмугнула натраг у вентилациони отвор и упорно се враћала у исту просторију. Као да је била опчињена Ван Дајковим сликама. Две недеље трајала је потера, напокон је мачак морао да попусти јер је био исцрпљен од глади. Прозвали су га Ван Дајк.Персик такође има необичну судбину. Кад га је један од чувара довео у Ермитаж, био је изузетно слаб, чинило се да неће преживети. На срећу свих запослених, мачак се опоравио и убрзо, као да му је неко рекао да је то важно за здравље, стекао навику да се у раним јутарњим сатима искраде из подземних просторија и, шеталиштем покрај Неве, сваког дана протегне ноге. Ранораниоци Санкт Петербурга већ су навикли да га виђају како се понекад заустави и, као неки мачји филозоф, сатима остане загледан у реку.
ису само Ван Дајк и Персик склони да напусте подземни мрак и протегну шапе у дворишту око Ермитажа, то је сасвим уобичајена појава. Трчкарају по трави, завлаче се између изложених скулптура, некад се и попну на главу неке од њих и ту леже, кад је лепо време, уживајући у сунцу. Како сведоче запослени у музеју, свака од тих мачака јединствена је и по неким особинама разликује се од свих других. Радници из Ермитажа већ су навикли на „фазоне и форе” ових повлашћених мјаукала, чувара блага санктпетербуршког музеја.Све те мачке у Ермитажу, о којима су наставили да брину запослени, као и многобројни добровољци који издвајају одређене своте новца за набавку хране или неопходно лечење, немају толико посла као ранијих деценија. Наиме, откако се спроводи редовна дератизација, глодари у Ермитажу су десетковани. Мачке се редовно хране зато што више, чак и кад би хтеле, не могу да улове довољно мишева који би их заситили. Свеједно, иако им више није најважнија дужност да Ермитаж ослободе досадних глодара, који су толико нервирали царицу Јелисавету I Петровну, задржане су зато што сви одговорни сматрају да треба одржати тај несвакидашњи обичај.
На последњим изборима Стабс је поново добио највише гласова и потврдио да је, као први човек места, незаменљив
ема много градоначелника у свету који уживају да их неко мази по стомаку или их пушта да чак и током радног времена спавају на дужности. Тај повлашћени положај има Стабс, први човек Телкитне, мале заједнице на Аљасци која броји око деветсто житеља.Све је почело као најобичнија шала. Кад су пре петнаест година расписани избори за градоначелника Телкитне, неко од становника је, онако из вица, рекао да би на листу могли да упишу и мачора по имену Стабс, редовног посетиоца кафане.
Очигледно незадовољни осталим кандидатима, грађани Телкитне заокруживали су Стабса који је, прво на опште запрепашћење, а потом на одушевљење свих, добио највише гласова. Оно што се чинило као непримерен потез, убрзо се испоставило као одличан рекламни штос.
Стабс је први човек града, може да ради шта год му воља и да се, ако жели, излежава по цео дан.
ест да је у Телкитни градоначелник четвороножац, убрзо се прочула прво у Америци, потом и у свету. Што је најважније, ово место не налази се баш на путу, али је веома близу саобраћајнице којом се иде ка Маунт Макинлију (6194), највишој планини на Аљасци и највишем врху у Северној Америци. Углавном, сви који се упуте ка Маунт Макинлију не пропусте да сврате и уживо виде и помазе Стабса (ако је расположен за мажење) или се с њим сликају.Наравно, Стабс као да осећа колико је важан, јер се понаша попут размажене мачје звезде. Обично спава испружен на шанку, што му нико не приговара, чак ни гости. Ако је жедан, воду или млеко воли да лапће из кристалне винске чаше, постављене на шанку. Не треба ни да мјаукне, а храна га већ чека у одговарајућој посуди. Ђаконије му углавном спрема кувар из кафане, али му често „понуде” доносе и други житељи.
ошто је Телкитна заправо у саставу локалне управе Енкориџа, нико се много не забрињава што мачор суштински не може (а можда и неће) да доноси било какве одлуке. Житељима места важно је да су, из чистог хира, несвесно учинили одличан рекламни потез који им сад доводи много више туриста него пре, што одмах значи и пуну градску касу.--------------------
ЧУДО
НА НЕВИ
Царица Катарина Велика купила је 1764. године богату збирку дела западноевропских сликара и тиме поставила темељ будућег музеја, једног од највеличанственијих у свету. Од око три милиона уметничких предмета, изложен је само део. Државни музеј Ермитаж, у самом срцу Санкт Петербурга, на обали Неве, посетиоцима нуди слике, скулптуре, графике, дела примењене уметности, археолошку и нумизматичку збирку од средњег века до савремене уметности. У сто двадесет соба, у четири музејске зграде, између осталог, зидове красе платна од Леонарда да Винчија, Рафаела Сантија, Тицијана Вечелија, Микеланђела Буонаротија до Казимира Маљевича, Василија Кандинског, Пола Сезана, Анрија Матиса...
--------------------
ад смо на адресу неколико београдских музеја послали и-мејл занимајући се да ли можда имају неко искуство с четвороножним чуварима, добили смо само два одговора. Весна Душковић, заменик директора Етнографског музеја, написала је: „Етнографски музеј није имао четвороножне ’дератизаторе’, али последњих десетак година има мачка по имену Тигар. Не бави се јурењем мишева, већ уживањем у животу.”
Одмах смо заказали „судар” с мачором. Да се ради о миљенику свих у Музеју, било је јасно већ на портирници. Тигра ћете наћи на другом спрату, добили смо упутство. Дочекале су нас Весна Душковић и Снежана Деспотовић, секретарица директорке. Једино није било Тигра, за којим је почела права потера.
Господин мачак има на располагању читаву зграду Етнографског музеја, онај део у коме су смештене просторије за запослене, што значи да се башкари на читава три спрата. Јасно је било да се негде крије, али где? Снежана Деспотовић, поред чијег стола су уредно распоређене чинијице с мачјом храном и водом, уз смех је рекла да Тигар „изиграва Грету Гарбо”. Мачору заиста није било ни трага ни гласа. 
азнали смо да је животиња случајно залутала у Музеј 2005. године, као нејако и веома болесно маче. Тадашњи директор Велибор Стојаковић, на одушевљење свих запослених, одлучио је да га задржи. После успешног лечења, мачак који је због препознатљивог крзна добио име Тигар, као да је сам себе прогласио господарем Музеја. Од почетка вешт да скочи на кваку и отвори врата, полако али сигурно освајао је све просторије, а још више срца људи.
отрага за Тигром је настављена. Вилма Нишкановић, директорка Етнографског музеја, рекла нам је да је Тигар до малочас био у њеној канцеларији. Да мачор није у библиотеци, у коју уђе кроз прозор и, како се шале, дрема на (енциклопедији) „Британици”? Снежана га је на крају нашла, испруженог на столици, увученој испод стола с рачунаром, спавао је „све у шеснаест”. Међутим, као да зна да ће и он бити звезда у „Забавнику”, одмах је скочио, вртео се око нас, њушкао, парадирао по великој просторији, све време поносно дигнутог репа. Додуше, једино није дозволио да се држи у руци и мази. Не треба претеривати, вероватно би рекао да може да говори. 
***
Одговор смо добили и од Лидије Хам, која се бави односима с јавношћу у Народном музеју. Она нам је написала: „Баш духовит податак (о четвороножним чуварима Ермитажа), из перспективе 21. века. Није познато да је слична пракса постојала у Народном музеју. У архивској грађи није забележено нешто тако.”
Ко зна, имајући у виду да се Народни музеј од оснивања 1844. године више пута селио, ко би смео да гарантује да нека маца није ухватила миша.
***
''Музеј града Београда'', написала нам је Зорица Јанковић, ''нема правило да чува мачке. Међутим, деси се понекад да у двориште Конака кнегиње Љубице дође нека мачка коју наше колеге удоме и која онда заправо има улогу истребитеља глодара. Оне остану неко време и после оду својим путем. У овом тренутку у Конаку нема ниједне мачке''.
Аутор:
Весна Софреновић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
