Између легенде и науке

Како медицина објашњава телесна својства бића која и данас, после народних предања и мноштва књига и филмова, својом појавом изазивају благу језу

Биће које се храни крвљу или енергијом других људи разним културама познато је још од праисторије. Најсличнији парњаци ономе што данас сматрамо вампиром су грчке ламије, а касније вриколак и румунски стригој. Занимање западне Европе и Америке за вампира почело је почетком 19. века причама лорда Бајрона и Џона Полидорија док је врхунац, бар што се књижевности тиче, достигло с култним делом „Дракула” Брема Стокера из 1897. године.
Након тога западни свет запао је у неку врсту масовне хистерије везане за страх од непознатог, тајанственог и опасног. Ово непознато није се више везивало само за митска бића, већ и за просторе и културе из којих су митови о њима и потекли. Иако су западни аутори кроз своја дела раширили мит о вампиру или живом мртвацу, занимљиво је да прва модерна паника од њега потиче с наших простора који су тада били део Аустроугарског царства.

Петар и Павле

Петар Благојевић или, како је записано у аустријским архивама, „Петер ПлогојоÞитз”, био је човек који је умро почетком 18. века у једном селу у северном делу централне Србије. Он је био први познати, документовани вампир код нас у Србији који је узнемирио како сусељане тако и Аустроугаре (видети „Забавник” број 2836, од 16. јуна 2006).
Поред приче о вампиру Петру постојала је и она о Арнауту Павлу, хајдуку који је погинуо 1725. или 1727, отприлике у исто време када и поменути Благојевић. Време смрти, као и непосредна близина села где су живели, довели су ова два случаја у везу. Будући да су се вести брзо шириле, приче о страшним и чудним догађајима допрле су и до аустроугарске војне управе у Београду. Да би спречили даље ширење панике али и све бујнију народну машту, послали су тим који је укључивао војна лица, лекаре и свештеника, са задатком да утврде истинитост прича.
„Оно што су нашли зачудило их је: мртва тела жртава изгледала су као да нису трулила, а коса и нокти као да су порасли. Лица су била румена и надувена. Доказ о наводном вампиризму била је и свежа крв на њиховим уснама. Аустријски комесари наредили су да се свим лешевима са истим знаковима одсеку главе и спале.”
Један од учесника истраживачког тима, Јоханес Фликингер, послао је опширан извештај у Беч. Тајна није дуго била тајна, те су бројни новински текстови, засновани на извештају, довели до низа научних и теолошких расправа, као и до десетина објављених радова на тему вампиризма као верског, друштвеног и медицинског феномена. Стотинак година касније ови догађаји надахнули су нашег писца Милована Глишића да у приповеци „После деведесет година” опише случај вампиризма према причама из свог краја и створи лик Саве Савановића, и данас најпознатијег вампира с ових простора. Много касније о њему је снимљен и филм „Лептирица”.

Кад мишићи играју

Људи су вампиру приписивали моћи и(ли) својства онако како су доживљавали телесност, односно изглед покојника, али и како су доживљвали обреде који су покојника пратили пре и након смрти, односно сахране. У односу на антропологију, етнологију и теологију, медицина је наука која се прилично ретко бавила појавом вампира. Разлог је чињеница да се она обично бави само оним провереним, опипљивим, доказивим и схватљивим, тако да јој објекти истраживања обично нису митолошка или бића из народних предања.
Уз помоћ медицинских објашњења покушаћемо да објаснимо како су и зашто одређене појаве људи некада доживљавали као чуда или доказ оностраног или паранормалног.
Једна од првих и најважнијих особина вампира, за коју знамо захваљујући бројним филмовима и књигама, јесте да су они заправо „живи мртваци”. Верује се да вампир може да се креће и обавља многе делатности, чак и да испушта звукове. Често смо на платну или тв-екрану гледали како мртав човек помера удове или испушта звукове, иако се то од њега никако не очекује. Мада су ти примери већином део маште писаца и редитеља, истина је негде између. Наиме, покојник не може да испушта звук али, условно речено, његово тело и даље реагује на физичке сензације, бар још неко време. Иако је тело мртво, неки делови тела – попут мишића ногу и руку – могу да реагују на ударце тако што се грче. Медицински разумљиво, с обзиром на то да се неколико сати након смрти мозга и остатка тела кисеоник задржава у мишићима и одржава их у „животу”.
Што се испуштања звукова тиче, они су повезани са стадијумима распадања тела. Након одређеног времена оно подлеже природним процесима и почиње да се распада. Како тај процес траје и унутар тела, ослобађају се гасови који при изласку праве звук налик на мумлање или стењање, слично оном какво производе зомбији у данашњим филмовима. Можемо да замислимо реакцију очевидаца који се срећу с овим појавама, посебно ако о медицини ништа нису знали, што је најчешће и био случај у вековима пре нас. Испуштање звукова, реакција мишића руку и ногу или других делова тела у којима се кисеоник још задржао код покојника нису једини заслужни за стварање идеје о живом покојнику.

Покојник није умро

Клиничка смрт је стање услед којег срце престаје да пумпа крв, а плућа престају да раде због чега слаби и пулс, а тело изгледа беживотно. Ово стање у теорији може да потраје неко време а да човек ипак преживи. Наравно, ово знамо данас. Можемо само да замислимо поступке чланова породице, лекара или гробара када би покојник нагло оживео. Неугоднији сценарио за раднике на гробљу, посебно за несуђеног покојника, био је онај кад би човека у стању привидне смрти сахранили мислећи да је мртав.
У случајевима када се сумњало да се покојник повампирио читаво село одлазило је на гробље да присуствује отварању ковчега. Разумљиво, обично су тело покојника затицали у положају у коме су га и сахранили. Понекад се, међутим, дешавало да му је положај био драматично другачији, што је, разумљиво, било велико и врло неугодно изненађење за све окупљене. Нажалост, изненађење присутних није било ништа спрам оног које је доживео човек у ковчегу.
Дешавало се да се новопечени покојник пробуди из коме само да би схватио да је два метра под земљом. Овакви несрећници обично су налажени у истом стању у каквом су и сахрањени, дакле мртви, али с другачијим положајем тела од оног у ком су стављени у ковчег. Често је израз лица оваквог покојника одражавао ужас или очај, а шаке, посебно нокти на прстима руку, били су крвави будући да је несрећник вероватно покушавао да се избави из невоље. Овакви призори само су појачали веровање народа да се иза ових догађаја крију неке зле силе и да су овакви покојници опасни по околину.
Посебно важан и језив део приче о вампиру је – крв. Они су, ван сваке сумње, најпознатије крвопије. Веровало се, а филмови и литература су то прихватили, да вампир може да живи само хранећи се крвљу других људи. У извештајима везаним за поменуте случајеве вампиризма у Србији описано је како покојник, наводни вампир, има црвене очи а уста пуна крви или вина. Очи су за многе „огледало душе” а црвене очи саме по себи делују застрашујуће и упућују на злу природу особе.
Медицински гледано, црвене очи код мртваца последица су положаја тела а не његове зле природе. Уколико је покојник лицем окренут земљи, због притиска и тежине тела крв се сакупља у пределу очију па оне изгледају црвене. Постоји објашњење и за крв на уснама или у устима покојника. Што се свеже крви у устима тиче, она представља само један од стадијума природног распадања тела. Течност на коју су својевремено наишли чланови аутроугарске екипе лекара и војника врло вероватно и није крв, већ трулежна течност која само изгледа као крв.

Живот после смрти

И дуга коса, бледо лице, дуги нокти и зуби и усахле црвене очи и данас су неизбежни у приказивању вампира. Постоје неутемељене теорије по којима тело биолошки наставља да живи, односно да расте неко време након смрти, али то медицина оспорава. Наиме, иако можда тако делује, коса, нокти и зуби покојника не расту већ се његово тело смањује и дехидрира због губитка течности. У зависности од услова у којима се налази, дехидрација може да утиче на то да се, рецимо, десни повлаче а зуби изгледају дужи или већи. Слично је и са прстима, односно ноктима који мењају боју и изгледају нешто већи.
Постоје и друге бројне промене на телу које чине да покојник изгледа потпуно другачије него раније, и то убрзо након сахране. Примера ради, дешава се да се тело покојника „надува”, односно набубри због процеса разлагања, тако да он изгледа много већи него што је био. Ови и слични примери делимично могу да објасне откуд приче о деловању натприродних сила или злих духова. Истина, она медицинска, има врло опипљива објашњења.

* * *
Било како било, вампир је једна од ретких фолклорних појава културе нашег народа и области Балкана којег је, не само пригрлила западна култура, већ је заслужан за стварање идеје о живом мртвацу коју свет халапљиво гута захваљујући све бројнијим филмовима, тв-серијама и литератури.