3320 25. 9. 2015.
Како је Аустрија освајала свет
ВАЛЦЕР НА НИКОБАРСКИМ ОСТРВИМА
Покушаји моћне царевине да под власт своје круне стави и неке далеке земље нису се славно завршавали. Уосталом, као ни у најближем окружењу
абзбуршко царство – Аустрија, а од 1867. године Аустроугарска – било је од 16. до 20. века једна од најмоћнијих држава света. Поред аустријских поседа, обухватала је и Шпанију, данашњу Холандију и Белгију, јужну Италију, простране пределе немачких држава и, наравно, огромно колонијално царство у Средњој, Јужној и Северној Америци. Међутим, већ од средине 16. века Аустријско царство под династијом Хабзбурга било је раздвојено од осталих земаља под влашћу чланова династије, опседнуто одбраном своје превласти у немачком царству и наметнутом столетном ратовању с Турцима. До 20. века Аустријско царство више није било најмоћније у Европи, али је ова стара европска држава, заштитница католичанства заробљена у државним и политичким начелима средњег века, остала једна од шест европских великих сила. Њено супарништво с Русијом послужило је као повод за избијање Првог светског рата.
У Аустроугарској је почетком 20. века живело чак 52 милиона становника. У то време Велика Британија и Француска имале су мање житеља, а Сједињене Америчке Државе су тек средином 19. века успеле да бројем становника превазиђу Хабзбуршку монархију.
Аустроугарска је била једина међу великим силама која до 1914. године није успела да изгради колонијално царство. Међу колонијалне силе ступиле су чак и у другој половини 19. века створене државе – Немачка царевина и Краљевина Италија. Немачка је завладала великим пространствима на југу Африке и стекла извесне поседе на Далеком истоку, док се Италија учврстила у Либији и Сомалији. Мучена унутрашњим кризама, вишенационална и дубоко конзервативна, Аустрија је наизглед остала једина империја без прекоморског царства. Ипак, током последња два столећа постојања успела је да створи групу минијатурних колонија.
Три крстића на уговору
Почетком 18. века из последњег хабзбуршког упоришта на северу Европе – области Остенед – флоте бродова пловиле су ка Индијском и Тихом океану. У Индији и Кини компанија коју је плаћао лично аустријски цар сукобила се с интересима француских, енглеских и холандских конкурената. Двадесетих година 18. века Аустрија је заједно са Шпанијом ратовала против Енглеске. Неуспеху опсаде енглеског Гибралтара претходила је погодба између Лондона и Беча. Хабзбурзима је понуђен уносан мировни споразум. Ипак, добици у Европи учинили су неопходним да буде жртвована Остенд Источноиндијска компанија. Прво је њен рад само обустављен, да би Другим бечким уговором из 1731. године она коначно угашена.
Бечка школа јахања, једна од културних знаменитости велике царевине
Неуспех почетка, који је у случају других царстава довео до стварања столетних прекоморских колонија, није био крај хабзбуршких настојања. Царица Марија Терезија и њен наследник Јозеф II желели су да успоставе колонију на Далеком истоку као испоставу своје трговине. Касно се упустивши у колонијалну утакмицу, хабзбуршки владари затражили су савет од бившег службеника енглеске Источноиндијске компаније, Холанђанина Вилијама Болта, отпуштеног из енглеске службе због оптужби да је трговао опијумом. Избор је пао на удаљена Никобарска острва.
Овај архипелаг надомак Бенгалског залива има веома важан стратешки значај пошто се налази у близини поморских путева између Индије, Кине, Малајског архипелага и Аустралије. После четворогодишњих припрема и дугог путовања око Африке, аустријски брод „Јозеф и Марија” допловио је у лето 1778. године до Никобарских острва. Ускоро су прваци домородаца потписали (с по три крстића сваки) уговор којим су Аустрији уступили четири острва: Нанкоури, Каморта, Тринкет и Качал.
Нову колонизацију, међутим, нису пратили срећни знаци. Ранији господари Данци напустили су је након што су сви њихови колонисти помрли од маларије. Нова колонијална империја оставила је на Никобарским острвима само шесторицу колониста заједно с робовима и стоком. Недостатак слатке воде и хране учинио је живот досељеника готово немогућим. Беч је коначно практично заборавио своју нову колонију која се угасила када је 1783. године умро вођа малобројних колониста.
Каква су Никобарска острва заиста била најбоље сведочи чињеница да у наредних осамдесет година није покушала да их присвоји нека друга велика сила. Експедиција надвојводе Фердинанда Максимилијана из 1857. године само је обишла несуђену колонију. Аустријски етнолог Карл фон Шерцер безуспешно је покушавао да подстакне царске власти да ипак поново покушају колонизацију. Коначно је, 1869, Велика Британија узела у посед ова острва.
Кинези постали Аустроугари
Карта аустријског дела Тијенцина и одред аустроугарске војске у Кини
У Кини је 1899. године избио Боксерски устанак који је довео до једног од највећих антиколонијалних ратова. У Кину су послате трупе осам држава које су га угушиле. Био је то врхунац успона колонијалних царстава. Огромна кинеска држава никада није подељена међу великим силама, али је зато њена трговина стављена под надзор а самосталност знатно ограничена. Од савезничких држава Аустроугарска је у Кину послала најмању флоту и најмалобројније трупе. Допловиле су четири крстарице на којима је било 296 мађарских војника. Упркос томе, по склапању мира лета 1901. године, и Аустроугарска је добила концесију, право да управља једном зоном у стратешки веома важном трговачком граду Тијенцину. Овај колонијални посед наизглед је био веома мали. Међутим, тих шездесетак хектара (0,61 km2), једва за трећину пространије од данас најмање државе на свету Ватикана, имали су велику економску важност.
Аустроугарска зона налазила се у самом средишту града, између реке Хаи, пловног канала и железничке пруге. Поред посаде коју је чинило четрдесетак мађарских војника и седамдесет припадника кинеских шимбоа (милиције), у аустроугарском Тијенцину живело је још око тридесет хиљада Кинеза. Сви они добили су аустроугарско држављанство, што је био изузетак од осталих колонијалних сила.
Управа је била заснована на некој врсти протектората. Аустроугарски конзул и војни командант заседали су у савету с месним угледницима и њихове одлуке увек су сматране већинским. У Тијенцину су важили аустроугарски закони. Ако је тамошњи Кинез извршио кривично дело изван аустроугарске зоне у Тијенцину, судио му је кинески суд. Подигнуто је неколико зграда налик на европску архитектуру тог времена: конзулат, касарна, болница, затвор и школа.
Аустроугарска власт овде трајала је скоро шеснаест година, све док августа 1917. године Кина није ступила у рат на страни Антанте. Аустроугарску и немачку зону у Тијенцину сместа је заузела кинеска војска. Мировним споразумима из 1919. и 1920. године укинута је концесија Аустроугарској у Тијенцину.
Земља Фрање Јосифа
 |
| Насловна страна књиге с пута око света брода „Новара” |
У колонијалну утакмицу Хабзбуршко царство ступило је неодлучно и с више од два века закашњења. У истраживање планете њихови бродови отиснули су се тек у другој половини 19. века, кад је мало тога још остало да буде нађено. Последњег дана априла 1857. године на пут око света запловила је фрегата „Новара”, понос аустроугарске ратне флоте. Експедицију је послао брат аустријског цара Франц Максимилијан.
Названа по славној победи којом је деценију раније Аустрија успела да поново освоји Венецију, „Новара” је, поред 345 чланова посаде, превозила и седморицу научника. Експедиција је из Средоземља запловила Атлантиком на југ, препловила Индијски, а затим и Тихи океан.
Путовање око света, које је трајало две године и три месеца, омогућило је револуционарни напредак у океанографији, посебно кад је реч о Тихом океану. Том приликом сачињена је прва геолошка мапа Новог Зеланда. У аустријске музеје, пре свега природњачке збирке, с овог путовања донесено је чак 26.000 нових експоната. Свакако најбизарније било је достигнуће у истраживању биљке кока, које је омогућило да већ годину дана касније, 1860, буде произведена дрога кокаин.
Четири године касније „Новара” је запловила на запад, ка Новом свету. На палуби је био Франц Максимилијан са супругом, путовао је за Мексико где је требало да заузме царски престо. Оснивач Другог мексичког царства суочиће се с грађанским ратом у коме ће изгубити и трон и живот.
Аустроугарски брод „Тегетоф” нашао се јула 1872. године на крајњем северу планете. Пловио је морима која запљускују сибирске обале. Зима је заробила експедицију па је излаз нађен тако што је путовање настављено на исток, у неистражене воде. Један од заповедника Јулијус фон Пајер тврдио је касније да је циљ било налажење такозваног Северног пролаза, вековима тражене руте између северних обала Европе и Америке.
Било је и оних који су као циљ видели, како се испоставило још деценијама недостижни, Северни пол. Поред многобројних научних открића и подстицаја међународној сарадњи приликом истраживања, експедиција је открила непознати архипелаг великих острва назван Земља Фрање Јосифа.
Обе експедиције, и „Новарина” и „Тегетофова”, слављене су до наших дана и није чудо што су пре неколико година у њихову част искована два посебна издања новчанице од 20 евра.
Велике жеље на Балкану
Царица Марија Терезија
Хабзбуршка монархија дуго је радила на стварању колонијалног царства. Заробљена у средњовековном наслеђу, она је током читавих столећа покушавала да одржи превласт у највећој европској држави: Светом римском немачком царству. У време Наполеона аустријски владари престали су да буду императори ове простране наследнице Франачког царства. Тек је Бизмарк успео да сломи утицај Хабзбурга који се ширио од Данске до Баварске. Заузета борбом за немачке земље и непрекидним сукобима око европске превласти, Хабзбуршка империја се силином велике османске навале у 16. и 17. веку окренула Балкану.
 |
| Новчићи у славу две велике експедиције бродова „Тегетоф” и „Новара” |
Временом је Аустрија спречена у својим великим европским тежњама, док су јој стара права оспорена. У освит 20. века поново се пробудила руска тежња за запоседањем Цариграда и мореуза ради изласка на Средоземно море. У то време нови аустроугарски империјализам коначно се окренуо ка југу и Солуну. Али било је прекасно. У балканским државама – Србији, Црној Гори, Румунији, Бугарској и Грчкој – већ су успостављене модерне државе са слободнијим установама него што су биле аустријске. При том, уочи 1914. године ствари су се преокренуле, па је Беч имао претежан утицај на истоку Балкана – у Бугарској, а Санкт Петербург на западу – у Србији.
Ипак, Аустроугарска је покушавала. Осамдесетих година 19. века успоставила је посебне уговоре којима је ограничила политичку и економску самосталност Србије и Румуније. Један од савременика из Србије, познат као аустрофил, огорчено је приметио да је Србија словом Тајне конвенције постала нови Тунис. Разлике између француског Туниса и Србије су постојале, али су сличности биле очигледне. Анектирана Босна и Херцеговина после 1908. године, међутим, сасвим је одговарала некој од обесправљених чланица британског Комонвелта.
Пропаст
 |
| Крај оснивача Другог мексичког царства – Франц Максимилијан после стрељања у сандуку спреман за повратак у отаџбину. |
Нејасно је каква је будућност предвиђена за ову област. Беч и Будимпешта спорили су се око тога да ли да буде укључена у царство или постане државица под његовом заштитом. Размишљало се и о уједињењу остатака Црне Горе, запада Србије и северне Албаније у марионетску државу на чије би чело дошао неки од хабзбуршких надвојвода. Исход рата и стална унутрашња слабост Аустроугарске спречили су овакав развој догађаја.
Деценију пошто су војска и флота Јапана победиле руске трупе у Манџурији и Жутом мору, и тако означиле прву победу ваневропске државе над једном европском великом силом, српска војска је на Церу и Колубари поразила аустроугарске казнене експедиције. На Солунском фронту није одлучен Први светски рат, али су савезници ту извршили највећи продор у земље под надзором Централних сила. Аустроугарска је пропала пре него што су српске и савезничке армије успеле дубље да уђу на њено подручје. Завршена је једна епоха, а њене последице постоје и данас.
Аутор:
Чедомир Антић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
