Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Надимци старих Београђана


УСКРС


Ујкино дете, Фрајла Лаза, Дупло голо, Жена двају Милана, Безобразни Васа, Мика Алас... Иза сваког оваквог надимка стоји нека занимљива прича која говори о духу времена за нама

з узречицу „на шегу се порез не плаћа” стари Београђани гледали су да суграђанима дају макар по један надимак. На њиховој мети налазили су се сви: краљеви, дипломате, министри, књижевници, глумци, кицоши, каћиперке... Пошто „реп” није могао да се одвоји од особе, многи су се мирили са судбином и почињали да се представљају новим, а не крштеним именом. Додуше, у хроници су забележени и случајеви дељења батина због надимка, изведени амрелом по леђима!  
   За Милоша Обреновића (1780/3–1860) најчешће су се везивали надимци Коџа (на турском велики, уважен) и Господар, а у породици Бабајко што је потекло од његовог сина кнеза Михаила. С друге стране, дворски кругови стрепели су да их кнез Милош случајно не прекрсти, јер је то знао да чини на веома груб и увредљив начин. Рецимо, једног свог министра прозвао је Стрина Маринко због пискутавог гласа, а Вука Караџића Топал (по ускочком речнику патрљак) због краће ноге.
   У исто време чаршија је о његовој милосници Јелени говорила као о Малој Госпоји, за разлику од кнегиње Љубице, Велике Госпоје. Знало се да је дотична дама преко владара обезбедила добар мираз и да је прва у вароши носила црне лаковане ципеле с машном.

                                              Лет Љубе Врапца

   Љубавне афере донеле су краљу Милану Обреновићу (1854–1901) надимке Аџија и Кловн Миланеско. Наиме, краљ се уплео у недозвољену везу с Гркињом Артемизом, супругом дипломате Милана Христића, са којом се сусретао на „хаџилуку” у Цариграду, али и у Београду. У дом драгане долазио је у дворском фијакеру, док га је кочијаш у ливреји чекао испред зграде. Пошто су новине игром речи на француском писале о „жени двају Милана”, пукла је брука! У намери да се сакрије од радозналих очију, краљ је на љубавне састанке почео да одлази пешке, огрнут пелерином и са капуљачом на глави.
   Али, када је једном налетео на жандарма Љубу Врапца, који се направио да га не препознаје, чуо је претњу да ће као „протува која се смуца у недоба” бити приведен у кварт. Разљућени владар одао се речима: „Иди ти у кварт! И реци тамо да те је из службе отпустио краљ Милан Обреновић!”
   У вези с надимцима много боље је прошао пар из династије Карађорђевић: краља Александра (1888–1934) звали су Црногорац јер се поносио „литром своје црногорске крви, а краљицу Марију, омиљену код народа, Мињон. Међутим, у свету блиском политици нова имена делила су се оштро, мада су погађала суштину особе. Драгутина Димитријевића, официра који је учествовао у крвавом Мајском преврату 1903. године и рушењу Обреновића с власти, још у школским данима због снажне грађе и упорности прозвали су Апис, египатски бог у лику бика. По том узору, либералном политичару Јовану Авакумовићу залепљен је надимак Во Божји.
   У исто време доктор Миленко Веснић, који је од дечака у опанцима успео да се пробије до замка Вевеј код Женеве, постао је Гур Гур.  Друштво је причало и да свака партија има свог Мату: либерали Мату Трту, напредњаци Мату Дрпу, а радикали Мату Врту. На политичким скуповима редовно се појављивала и Анка радикалка која се прославила речима:
   „Плати порез за мене, па да гласам за тебе!”
       

   Захваљујући шаљивом духу Београђана, министар Павле Денић (1855–1939) описан је као Ујкино дете, јер се имало у виду да је сестрић моћног генерала Јована Белимарковића. Младић школован у Паризу, из обести се тркао с краљем Миланом на Топчидерском друму и „својим фаетоном претицао његове каруце”. У кобној ноћи када су краљ Александар и краљица Драга страдали успео је да извуче живу главу: добио је поруку да дође код енглеског посланика и узме заборављени штап, што је била спасоносна лозинка. Завереници који су нешто касније банули на врата могли су само да закључе да није код куће.

                                           Пити, ил’ не пити…

   Ни министра Павла Маринковића (1866–1925) није заобишло усмено пецкање околине, па је међу суграђанима важио за Пају Бунду. Старији свет сећао га се као „правог чапкуна” (на турском, коњ који иде брзо и ситним корацима; фигуративно обешењак, враголан), дечака који је правио разне несташлуке и псовао попут амалина (носача). Када се из Француске са факултетском дипломом вратио у Београд „носио је монокл и галске бркове, жакете у боји, беле камашне, цилиндар и бунду”.
   Пошто је задржао исту ћуд, удварао се супругама својих колега, учествовао у тучама, излазио на двобоје. Након што му је пропао план да се ожени Ђином, сестром краљице Драге, скрасио се поред дворске даме Анице Петронијевић. Овај напредњак и обреновићевац, који је основао београдски лист „Правда” и обновио Пећку патријаршију, припадао је друштву из позоришне кафане „Дарданели” и доприносио њиховим урнебесним шалама, оговарањима и смицалицама.
   Међу глумцима, али и свим љубитељима уметности, с великим поштовањем помињало се име Јоакима Вујића (1772–1847), оца српског позоришта. Чувени Карисим стекао је надимак по узречици којом се обраћао познаницима, а која на италијанском значи „најдражи”. Као бивши учитељ по занимању, успео је у Крагујевцу да се договори са кнезом Милошем око оснивања дворског позоришта, где је затим радио као управник, редитељ и глумац. Из поштовања трпео је кнежева уплитања око представа, што је овај у вези са својим ликом радо чинио. Пошто је у првом реду партера седео и мали кнез Михаило, не чуди што је Београд у будућности могао да се похвали предивним Народним позориштем.
   Управо на позорници тог здања заблистао је надареношћу, стасом и гласом глумац Илија Станојевић (1859–1930), чувени Чича Илија. Бивши дорћолски мангуп редовно је у кафани уз пиће и музику „држао банку”, док је на позорници играо главне улоге као Кир Јања, Јованча, Митке, Шекспирови јунаци... Знао је да дође „накићен” на посао, што су му гледали кроз прсте, јер је добро памтио текст. Али, када је једном затражио да му пиво доносе у гардеробу, наишао је на строгу забрану. Шта се затим догодило? Чича Илија је подигао празну криглу према редитељу и уверљиво одглумио: „Пити ил’ не пити, питање је сад? ” Те вечери испунили су му жељу, а сви осим суфлера тврдили су да је представу одиграо боље него икада.
--------------------
ЛУДИ НАСТА
Списак надимака старих Београђана прича је без краја и сведочи о надарености њихових твораца да у једној или две речи на духовит и проницљив начин опишу своје суграђане. Некада су ти надимци имали и увредљив тон, али нису могли да спрече улазак особе у легенду. На пример, јуродиви човек Луди Наста остао је упамћен као једина особа која се безбрижно затекла на улици када су 1813. године Турци ушли у Београд. На себи је као и обично имао разне „џоке”, дрангулије, пар капа на глави, док га је пратило неколико паса. Због честог понављања његово име је током времена преузело женски род и добило част да вечно живи у пословици као Луда Наста.
-----------------------
   Овај боем дружио се и са писцима Браниславом Нушићем, Стеваном Сремцем, Јанком Веселиновићем, мада је волео да лумпује и са „обичним светом” у Скадарлији, где је и живео. Није ни слутио да му супруга Лујза у међувремену тражи замену, све док се једном изненада није раније вратио кући. О томе шта је затекао сведочи порука:
   „Чича, молим те, врати се. Оно што си видео, ниси видео. ” Славни глумац никада није наводио прељубу као разлог развода, већ „Лујзину гојазност”. Затим се удварао собарици Зузи, због које се и „пишманио” поводом одлуке о кремирању. Позоришном лекару Војиславу Кујунџићу, оснивачу друштва „Огањ”, дао је овакво објашњење:
   „Слушај, Војо, предомислио сам се, а ево и зашто. Ја верујем у ускрсење из мртвих. Ако бих био спаљен и сведен на шаку пепела, ја онда не бих могао да воскреснем као човек, него можда као врабац или само као бумбар’”. На крају је додао да се Зуза боји бумбара, због чега би га сигурно „пљуснула пенџетом (папучом) ” и докрајчила.
   Једног тмурног и хладног дана на удару глумчеве шале нашао се и песник Јован Дучић, који је ушао у позоришну кафану одевен у неко лагано, светло одело. Уследило је Чича Илијино чуђење:
   „Ко је, бре, сад овај? Не могу никако да се сетим на кога ми личи”. А на подстицање пајташа да се ипак сети, као из топа изјавио је: „На светог Аранђела летњег! ” Истог трена уз салве смеха родио се још један надимак. Славни песник није волео да га тако зову, мада није ишао тако далеко као његов колега Милош Црњански, који је због речи Миша Кицош знао саговорника да удари амрелом по леђима.

                                    Васа Ћопа и цела Европа!

   За кафанским столом поред глумаца и писаца често су седели и професори који су своје надимке носили поносно, као знак прихватања околине. Ту су се налазили угледни професор и књижевник Милорад Павловић који је због бављења обућарским занатом прозван Миле Крпа, Глигорије Гершић Гига који је у паузи картања знао да испита студента, Коста Вујић Гида Стари (гида – ждероња) који је припадао гурманској партији, Живојин Јуришић Жика Травар који је предавао јестаственицу – зоологију и ботанику.
   И чувени математичар Михаило Петровић Мика Алас стизао је да поред науке, рибарења и путовања, уз помоћ банде музичара и Арсе Шкембоње, свира на виолини дивне песме. Пошто је дружење знало да украде доста времена од посла, требало је смислити неко решење. Рецимо, Бранислав Нушић устајао је рано ујутру и у тишини писао под псеудонимом Бен Акиба. Насупрот њему књижевник и преводилац Драгиша Станојевић у данима надахнућа бријао се до главе, јер је само „нагрђен” одолевао искушењу да изађе међу свет. Док је грозничаво стварао, није хтео да прима посете, разговара с породицом, чак ни да руча. Након изванредног превода књиге „Бијесни Роландо” најбољи пријатељ га је, на опште одушевљење, прозвао Бијесни Драгиша.
   У галерији варошких ликова истицале су се и кафеџије: Газда Танасије, власник „Македонског цара” коме је један странац поверовао да је јеловник „сигуран пасош”, па Безобразни Васа из „Касине” који није дозвољавао да се пије без новца, „на црту”, Прапорац, дугогодишњи закупац „Коларца” који је крупном грађом запрепастио руског цара („Кад су у Србији такви прапорци, каква су им тек звона? ”).
   Надалеко су се прочули кафеџија Шишко (шишкав – гојазан) и Стрике власник истоимене ашчинице (народне кухиње) на Зеленом венцу. Знало се да Стрике у тефтер уписује све дужнике и на листи чува неколико имена министара. А ако би му се неко пожалио да је нашао дугме у јелу, ућуткао би га речима:
   „За двајец пари пасуљ, па би хтео да најдеш наполеон! Доста ти је и дугме! ” Пошто су у старом Београду госте нарочито лепо дочекивали, појединци су се брзо одомаћили. У то се уверио закупац „Дарданела”, који је дужницима претио избацивањем, када му је након једне пијанке песник Антун Густав Матош, уместо плаћања добацио: „Ајде, Ћоро, и мене ногом!”

                                                  Фрајла и маза

   Иако стварани ради шале, надимци су уносили и неку нову, вишу правду, засновану на личним особинама. На пример, трговац Јеремија са Теразија прозван је Црни пас по имену бакалнице, али и по зеленашењу, док је воскар Бата Коле због својих господствених манира уздигнут до Конзула. Чаршији није могло да промакне ни понашање богатих наследника који су новац трошили на путовања, провод, фијакере, седељке, поклоне.
   Имућни трговачки син Лазар Савић постао је Манга Лаза и Цукер Лаза, а Коста Симић који је „појео дедовски спахилук у Румунији” опомињуће Дупло голо. Посебно место на листи надимака заузимали су кицоши и каћиперке који су се на корзоу и баловима појављивали одевени по „европејској” моди: Анка Обреновић као Анка Помодарка, супруга генерала Угричића Неранџа као Госпа Нера с дванес’ карнера, занатлија Никола Николић као Никола Шваба, песник Лаза Костић као Фрајла Лаза и Лаза Маза...
   Пошто је Београд на почетку 20. века имао око седамдест хиљада становника, раније и мање, постојао је утисак да се сви знају. Тако су у историји поред великана упамћени и „мали људи”: Рус – Србин који је после лутања по Русији на улици продавао чај из самовара, Влајко Кључар, домар Народног позоришта који је ђаке бесплатно пуштао на представе, Здравко Антиквар, који је на Великој пијаци (на месту данашњег Студентског трга) продавао старе књиге и кифле, Ружа Калемегдана, која је ноћу у крчмама нудила своје дражи, Флизер, брица који је држао купатило на Сави, Данче Циганче, која је пленила дивним гласом, Васа Ћопа, који је продавао сладолед уз узвик „Васа Ћопа и цела Европа! ”... Том друштву припадали су и министар полиције Буџоносац” и вешти лопов Васа Трунта.



Аутор: 
Весна Живковић
број: