3320 25. 9. 2015.
Како се калила свечана песма
УСКЛИКНИМО С ЉУБАВЉУ
Химна светом Сави какву данас познајемо, једна је од најомиљенијих црквено-народних песама код нас. Иако је садржина текста ове свечане песме временом добијала различите облике, неколико основних стихова познато је свуда где живе Срби
 |
Јован Ђорђевић, професор, драматург, лексикограф, уредник „Летописа Матице српске”, писац текста српске химне „Боже правде”, тврдио је да је Светосавска химна први пут певана, у шест строфа, у Сегедину 1839. године, највише заслугом Павла Стаматовића, сегединског проте и тамошњег гимназијског вероучитеља. По Ђорђевићу, тада ученику петог разреда гимназије у Сегедину, у то време веровало се да су текст и мелодија Стаматовићеви.
Димитрије Руварац, велики српски историчар, покушао је доцније да утврди могуће порекло, тада већ општеомиљеног, текста. Њему се чинило да је песма највероватније настала негде у Срему или, бар, из пера неког ко је са Сремом имао дубоке везе, пошто се у тадашњем тексту уз Србију помиње само Срем. Руварац се ослањао на текст који је нашао у једној песмарици из 1845. године. По општем уверењу, она је морала да настане почетком 19. века пошто се у тадашњој верзији указивало на 1817. годину.
Као једна од најранијих прослава Светог Саве, забележена је прослава у Араду 1806. године, свакако под утицајем тамошњег велепоседника, једног од највећих добротвора српског народа уопште, водећег покровитеља Матице српске и оснивача Текелијанума, грофа Саве Текелије. О важности прослављања Светог Саве као заштитника Срба, тада је надахнуто говорио Георгије Алексић, арадски прота, парох тамошњег храма Светих апостола Петра и Павла.
Најпоштованији српски светитељ имао је вековима истакнуто место у црквеном и народном животу, али је ипак приметно да му црквено-национална уметност више пажње указује током 18. века, док његово наглашено национално прослављање посебно постаје уочљиво током 19. века.
Током Архијерејског синода у Сремским Карловцима 1774. године, свети Сава је посебно истакнут као „сербскаго рода заступник”, а истицање његовог значаја с политичким мотивима може се пратити бар од Жефаровић-Месмерове „Стематографије” из 1741. године, објављене у Бечу, настојањем патријарха Арсенија IV Јовановића и његовог карловачког интелектуалног круга.
Запис из Кувеждина
Прота Стева Димитријевић сматрао је да се први трагови о прослави Светог Саве могу сместити у круг око карловачке Српско-латинске школе Емануила Козачинског, те да се далеки корен химне налази у тексту његове драме о цару Урошу из тридесетих година 18. века. По његовом тумачењу, и лингвистичко истраживање потврдило би далеке малоруске утицаје (према данашњој терминологији, украјинске).
Изгледа да је посебну улогу у општем прихватању светог Саве имао и фрушкогорски манастир Кувеждин који је, по предању, подигао деспот Стеван Штиљановић. Манастир је био посвећен светом Симеону Мироточивом и његовом сину, светом Сави. Након што су га Турци разорили, Кувеждин је потпуно обновљен на самом почетку 19. века. Захваљујући његовом старешини, архимандриту-песнику Никанору Грујићу, потоњем епископу пакрачком, црква је живописана сценама из живота светог Саве, радом чувеног сликара Павла Симића. Тако је Кувеждин постао жариште светосавског култа.
Управо из Кувеждина потиче и запис Светосавске химне, вероватно најстарији познати, који је прота Стева Димитријевић нашао у, по његовим речима, новијој архиви манастира Хиландара, из 1832. године, под насловом „Песн Светитељу Сави I архиепископу сербскому”.
Као црквено-народни патрон током раног 19. века, у склопу општег препорода нације, он тада, вероватно и под утицајем романтизма, излази из дотадашњих оквира и постаје општеприхваћен. Било је то време кад је било немогуће одредити где престаје црквена а почиње просветно-школска улога његове прославе.
Зачетак прославе Светог Саве као школске славе везује се такође за Срем. У Земуну је 1812. године основан школски фонд у чијем је уставу било одређено да се Свети Сава има обележавати као заштитник српских школа. Пресудну улогу приликом ове одлуке имао је свештеник Јефтимије Ивановић који је претходно службовао у Кувеждину.
Ипак, опште прихватање као школског заштитника ишло је поступно. Матица српска од оснивања 1826. године обележавала га је као заштитника, али и као имендан добротвора Матице Саве Текелије. У Пешти је на тај начин светитељ почео да се прославља 1838. године, а у Сегедину 1839. заслугом Павла Стаматовића. Новосадска гимназија почела је да прославља Светог Саву тек по доласку Платона Атанацковића на трон бачких епископа. У Шибенику је обележаван 1846, у Котору 1849. године. Карловачка гимназија први пут је 1860. године прославила Светог Саву као своју славу, раније је прослављан Свети Стефан, као заштитник оснивача митрополита Стратимировића.
Пчеле у бронзи
Указом Попечитељства просвештенија 1840. године за заштитника свих школа у Србији одређен је свети Сава. Предлог је потекао од ректора крагујевачког Лицеја Атанасија Николића. Родом је био из Бачке, након студија у Бечу радио је у Сомбору и Новом Саду да би, потом, у Србији боравио као професор математике... Био је свестрана личност, бавио се књижевношћу, позориштем, писао је уџбенике математике, чак и приручнике за земљорадњу. Један је од твораца „Друштва српске словесности”, али и „Полицијског законика” из 1850. године.
Наредбом књаза Милоша од 1823. године Свети Сава обавезно је био нерадан дан, што је вероватно било потребно посебно нагласити тадашњој београдској чаршији у којој су велику улогу у свету пословања имали грчки и цинцарски трговци који су нерадо поштовали светитеље српског порекла.
Попечитељство је јануара 1840. године обавестило о сагласности „с мјенијем ректоровим” митрополита Петра Јовановића, ректора Лицеја Николића, као и окружна начелства широм тадашње Србије.
О вези школства у Срба са светим Савом сведочи и чињеница да се још на звону Велике школе у Београду изливеном 1810. године налазио његов лик, као и представа кошнице с пчелама коју ће доцније преузети и Матица српска.
У зборницима, осмогласницима (тада се говорило катавасијама), попут једне у издању Данила Медаковића штампане у Новом Саду, шездесетих година 19. века налазила се и једна од првих верзија светосавске химне „Воскликнем љубовију”. Химна је поступно доживела бројне измене, да би до наших дана стигла у сасвим другачијем облику.
Изгледа, међутим, да је као нека врста стандарда кад је у питању Светосавска химна била прихваћена верзија из пера Корнелија Станковића, великог српског композитора, објављена у песмарици „Србске народне песме удешене за певање и клавир од Корнелија Станковића”, у Бечу 1859. године.
Поступно током 19. века иконе, омиљене слике попут оних Ђорђа Крстића или Уроша Предића, с ликом светог Саве налазиле су се на зидовима не само свих школа или државних надлештава него и већине домова у Србији, као што је и Светосавска химна постала саставни део живота већине овдашњих људи од раних, школских, дана до дубоке старости.
 |
 |
| Корица и прва страна Светосавске химне из књиге Корнелија Станковића, објављене у Бечу 1859. године. |
Ускликнимо с љубављу
Светитељу Сави,
Српске цркве и школе –
Светитељској глави.
Тамо венци, тамо слава,
Где наш српски пастир Сава:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
Благородна Србијо,
Пуна си љубави
Према свом пастиру
Светитељу Сави.
Цело Српство слави славу
Свога оца Светог Саву:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
С неба шаље благослов
Свети отац Сава.
Са свих страна сви Срби
С мора и Дунава.
К небу главе подигните,
Саву тамо угледајте:
Саву српску Славу
Пред престолом Творца.
Да се српска сва срца
С тобом уједине,
Сунце мира, љубави
Да нам свима сине;
Да живимо сви у слози,
Свети Саво, ти помози:
Почуј глас свог рода,
Српскога народа!
Пет векова Србин је
У ропству чамио,
Светитеља Саве
Име је славио.
Свети Сава Србе воли
И за њих се Богу моли:
Појте му, Срби,
Песму и утројте!
„КЊИГА О ХИМНИ”, Миливоје Павловић, „Нова књига”, Београд, 1986. године
Аутор:
Небојша Берец - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
