3320 25. 9. 2015.
Вечна олуја Кататумба
УШЋЕ ЗЕМЉЕ
На северу јужноамеричког континента, изнад главне притоке језера које то више није, током више од половине ноћи у години, исплетен муњама у висинама сред ваздушних струја, већ вековима сија Светионик Маракаиба
звирући негде у планинама, спуштајући се низ стене, обронке и падине, сабирајући потоке и речице поникле у сенкама врлети, јурећи брзацима, бацајући се преко литица, пробијајући прашуме и усецајући клисуре, нарастајући кроз бујице и лаганим вијугавим ходом господарећи низијама теку реке. Столећима једнако са собом носећи кише и снегове, одразе и успомене муљевитим ушћима, и иза њих још даље, другим водама, језерима, морима, и неким још већим, за које се давно мислило да се завршавају немим понорима на самим рубовима постојања. Пође ли човек некад за рекама на крај света, пратећи сновиђења или какву наду у заборав, може му се догодити да залута, и да једног дана, далеко одавде, стигне до једне која ће му открити бездан другачији од оног какав би понесен старим причама очекивао. Куће на води
У области Сур дел Лаго, с јужне и југозападне стране језера Маракаибо, путник из далеке земље наћи ће се у јединственом пределу. С три стране у потпуности окружено врховима Сијере де Периха и Кордиљера де Мерида, ово језеро на северу Венецуеле, највеће у Јужној Америци, и према геолошким показатељима, једно од најстаријих на свету, данас је заправо залив, са Карипским морем повезан каналом продубљеним толико да у његове воде може да пропусти танкере и прекоокеанске бродове. Његову површину, баш као и обале, посебно у источном делу, руже небројени торњеви нафтних бушотина, док по дну пролазе цеви до резервоара и постројења на копну. Путник ће учинити добро да остане на југу, ближе природним резерватима, и делу језера где је још слатка вода коју му са планина доносе реке. Највећа од њих, Кататумбо, полази са више од три и по хиљаде метара висине у суседној Колумбији, својим око три стотине и тридесет километара дугим током најпре скреће ка североистоку, затим прелази границу Венецуеле да би кроз мочварно тло најзад утонула у немирни сан Маракаиба.
Крене ли странац ка ушћу ове реке са јужних подручја недалеко од Мериде, пут ће га водити копном, каквим другим током и најзад самим језером. Проћи ће кроз плантаже на којима ће шаке моћи да урони у зрна какаоа и кафе, и да упозна људе који генерацијама ручно прерађују шећерну трску. Његово путовање украсиће шаре многобројних лептира, игуане, црвени мајмуни, видре и кајмани, орлови и чапље. Ободи прашуме заробиће му пажњу необичним изгледом мравоједа и живописношћу тукана у крошњама дрвећа, и сасвим га опчинити летом колибрија. У пловидби језером срешће слатководне делфине док ваздух раног предвечерја секу крила пеликана. А ипак, међу свим оним што ће до тада видети још неће бити најчудеснија тајна Маракаиба.
Прошавши више обалских места области Сур дел Лаго стићи ће, коначно, до Конга Мирадор, рибарског села које се на први поглед ни по чему не издваја од других сличних занемарених кутака планете. Стотинак скромних сојеница ретко повезаних чак и било каквим дрвеним прелазима као да чува успомену на предање како је ова јужноамеричка земља добила име. Дошавши до Маракаиба као први Европљани августа 1499. године, чланови експедиције коју је водио Алонсо де Охеда, а чији је навигатор био Америго Веспучи, видели су индијанске колибе подигнуте на кољу пободеном у дно језера. По граду на који су их подсетиле, каже једна од прича, читава област је и названа Венецуела, мала Венеција.
Колико индијанско насеље тада, толико је и данас Конго Мирадор далеко од града који је обележио историју Средоземља. Али зато је скуп оронулих кућица на води на југозападу Маракаиба први ред пред позорницом о каквој Млетачка република није могла ни да сања.
Светионик на небу
Плес над рекама
Над мочварним ушћем реке Кататумбо од памтивека скоро половину ноћи у години небо обасјавају муње. Од априла до децембра, почињући један час после сумрака, над сразмерно малим простором од око 2500 квадратних километара готово непрекидно блиста неупоредиви природни ватромет, често на више места истовремено. Десетине сваког минута, стотине и стотине из сата у сат, хиљаде из ноћи у ноћ, више од милион електричних пражњења годишње стапа се увек изнова у јединствен призор, а места са којих се у њему најбоље може уживати су рибарска насеља Олога и Конго Мирадор. Откидајући ноћи од таме, плес муња над водама Кататумба и Маракаиба придаје нестварну димензију пејзажу сред басена који затварају најсевернији огранци Анда. Позната под именом Релáмпаго дел Кататумбо, Муња Кататумба, или Светионик Маракаиба, понекад видљива чак и од 400 километара удаљених Холандских Антила, ова појава толико је поуздана да је служила и као путоказ многима који су бродили тим крајевима.
Наводно је крајем 16. века осујетила ноћни напад енглеског гусара Франсиса Дрејка на град Маракаибо, откривши шпанским браниоцима његове лађе. Овековечивши догађај својим стиховима, Шпанац Лопе де Вега није могао да зна да ће нешто више од две стотине и двадесет година касније исти небески сјај помоћи адмиралу Хосеу Пруденсију Падиљи да у борби за независност Велике Колумбије, краткотрајне заједнице која је обухватала и данашњу Венецуелу, на језеру порази управо шпанско бродовље.
Сусрет Анда и Кариба
Кажу да су Индијанци у давно доба веровали да светлост потиче од ројева свитаца који се пењу духовима што обитавају у висинама. Данас се сматра да је узрок Муње Кататумба судар топлих ветрова са Кариба са хладним ваздухом са Анда на југозападу језера. Док међу висећим лежаљкама пред једном од колиба посматра забачено чудо природе, путник се може наћи у друштву понеког од не баш многобројних туриста, каквог америчког ловца на олује и локалног заљубљеника у ово још недирнуто благо Венецуеле.„Метан, то је због метана”, објашњаваће узбуђено Венецуеланац, „више стручњака слаже се у томе. Диже се увис из мочвара, због њега настају оволике муње. Хладан и топао ваздух свакако, али без метана не би било исто. Неописива појава какве нема нигде на свету. Само погледајте! Неки су мислили да је у питању и уранијум из тла, али ипак је метан.”
„Сумњам да то има икакве везе са метаном”, одвратиће Американац, очигледно задовољан што му је путовање послужило само да себи потврди нешто у шта је већ био убеђен. „То су митови и легенде, свици и Индијанци. Морате разумети једну ствар, муње су муње, овде једнако као и свуда. Ево у Америци, током ноћи, у неким подручјима често ће се развити ниска млазна струја, узани појас ветрова који на малим висинама са југа носи топао, влажан, нестабилан ваздух према северу. Кад наиђе на фронт, скреће увис што може да изазове настанак скупа грмљавинских облака познат као конвективни систем мезоразмера или MCS, који потраје сатима, а ујутру, када стане ниска струја, и он умине. Слично је и овде, само што топао ваздух дугујете томе што сте у Карибима, а због околних планина ноћу се стварају зоне конвергенције изнад површине језера. Имате атмосферске састојке за олују и без метана. Вас човек кад слуша помислио би не знам шта. Лепо је, ја то први признајем, али није ништа посебно. Постоје сличне ствари и другде на свету, ето рецимо у Илиноису...”
„Илиноис?! Севају ли у Илиноису муње више од сто педесет ноћи у години на истом месту вековима, и то тако да можете сат по њима да навијате? Схватате ли да је ово највећи природни извор озона на свету? Како не увиђате значај, нарочито сада када озонски омотач...”
„Е сад још и озонски омотач! Па тај озон који ви помињете никада не стиже до стратосфере, свако ће вам то рећи, то је тропосферски озон. Пустите такве приче. Само кажем да ово као појава – у реду, са изузетком учесталости и ограничености на релативно мали простор – није толико јединствено. А овде запели, чуо сам тражило се и Унеско да заштити, молим вас, да ипак мало не претерујете? Уосталом, какве везе има колико се понавља, није то пресудно?”
„Какве везе, па како какве везе...”
У потрази за временом
Удаљивши се тихо од све жустрије расправе, путник би се могао спустити у чамац и завеслати да на час остане сам сред необичне ноћи; разумевши боље од случајних познаника из мале постаје стране картама свакодневице да постоје тренуци који се не морају одмах и по сваку цену укалупити у оквире физичких и хемијских тумачења, када вреди макар привремено уздржати се од двобоја метанским формулама, јонима, температурним графиконима, лењирима, шестарима и географским ширинама.
И као што је, стигавши једном тамо, и сам открио да је крај света само почетак за неког другог, тако ће тада увидети да се понеко путовање у потрази за заборавом неочекивано завршава нечим што се заувек памти. Док под небеским пропламсајима подрхтавају обриси стварности, претражиће погледом ширину Маракаиба питајући се хоће ли се негде указати лађе Франсиса Дрејка или оне Хосеа Падиље и Анхела Лабордеа заувек постројене једне против других, фотографски заточене у блеску као у сећањима која можда још лутају ту над језером у потрази за временом које је продужило некуд без њих.
И потом, још далеко, предалеко одавде, на неком крају и неком почетку, утонуће у сопствене мисли напустивши тако границе унутар којих судбине постају пленом туђих приповести. Сред расечених застора мрака, чамац ће препустити вољи неравне површине за коју више неће бити сигуран чине ли је таласи или снови, док поред њега као приказе у треперавој светлости промичу последње куће изнад воде, а високо горе, иза одшкринутих врата на небу, недосегнута ниском струјом столећа невидљива рука слика муњама по платну од облака.
Аутор:
Игор Ђорђевић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
