3320 25. 9. 2015.
Приче о песмама
УСАМЉЕНА СРЦА НАРЕДНИКА ПЕПЕРА
Тог „лета љубави” 1967. свет је једноставно полудео за бркатим Наредником. И аналитичари озбиљне музике и публика свих генерација и савременици, колеге... Џими Хендрикс је, два дана по објављивању плоче, уврстио насловну песму у свој репертоар
ве приче о значајним албумима рок историје поуздано крећу са ове тачке. Наравно, „Sgt. Pepper's Lonely Hearts Club Band”, никако није био први рок албум. Ова плоча није ни прво значајно „дугосвирајуће” остварење самих „Битлса”, а последњих деценија изгубила је у разноразним стручним анкетама и титулу њиховог „најбољег” дела. Ипак, појава сензационално упаковане маштарије брковима украшених питомаца „Наредника Биберчета” у освит „лета љубави” давне 1967, одјекнула је као цветна бомба кроз, тада тек делимично загађену, орбиту наше планете и свечано успоставила рок албум на место најутицајније уметничке форме тренутка.
Многа су социолошка истраживања у последњих пола века нашироко објашњавала посебност друштвених прилика симболизованих музичком вртешком утиснутом на винил „Наредника Пепера”. За овај текст много је значајнија посебност тренутка у каријери самих „Битлса”. После четири пуне године лудила „битлманије”, кључни актери почели су да се осећају помало таоцима сопствене славе. Нехумани распоред обавеза и наступа узимао је данак, а спољни свет почео је, осим безрезервног одушевљења и обожавања, да показује и своје ружније лице.Током 1966. године „Битлси” су се суочили са ватреним протестима (буквално – њихове плоче бацане су на ломаче) широм верски затуцаног југа Сједињених Америчких Држава, пошто је један тинејџерски часопис из општег смисла неспретно извукао изјаву Џона Ленона да су међу младим људима широм света „Битлси популарнији од Исуса”.
Када су на стадиону Кендлстик парк у Сан Франциску утихнули последњи тонови песме „Long Tall Sally” 29. августа 1966, међу „Битлсима” и њиховом пратњом завладало је осећање да је, неочекивано дуго успехом овенчана каријера, дошла до краја.
Џорџ Харисон био је први који је то изговорио наглас („Од данас више нисам Битл”) и посветио се припремама за пут у Индију како би упознао свог новог музичког идола, маестра ситара, Равија Шанкара. Џон Ленон је прихватио понуду да глуми у филму Ричарда Лестера, „Како сам победио у рату”. Пол Макартни се, уз помоћ продуцента Џорџа Мартина, окушао у писању музике за филм „Породични начин”. Ринго није радио ништа. И поред свих напетости и лудила које их је окруживало, „Битлси” су у студију за снимање постизали све боље резултате. Два албума изникла у то време, „Rubber Soul” (децембар 1965) и „Revolver” (август 1966) сведочила су о запањујућем развоју, како ауторског тандема Ленон–Макартни, тако и звука читаве групе.
Нема више концерата
Насупрот концертима које су „Битлси” свирали траљаво, свесни чињенице да их нико и не чује од силног вриштања (ово је било у време пре појаве великих концертних озвучења – „Битлси” су свирали на појачалима од сто вати и певали преко расположивог разгласа по салама и стадионима), у студију су се појединачно претварали у врло маштовите инструменталисте. Уследила је неизбежна пословна одлука – нема више концерата, „Битлси” ће се посветити искључиво стваралачком студијском раду.
Улазак у нову фазу довео је и до промена у унутрашњој организацији. Титулу „петог Битла”, природно је од свеприсутног менаџера Брајана Епштајна преузео музички продуцент Џорџ Мартин. И у самој групи дошло је до проклизавања ауторитета од некад неприкосновеног вође, Ленона, ка хиперактивном радохоличару Макартнију. Наиме, крајем 1966. године тројица „Битлса” били су ожењени и живели на имањима у унутрашњости Енглеске (Џон и Ринго и са синовима). За разлику од њих, нежења Пол смуцао се по Лондону и упијао све узбудљиве нове сензације уметничког света, од савремене електронске музике преко радова авангардних сликара до новог таласа филмских стваралаца.
Иако већ годинама предводници читаве светске поп сцене, „Битлси” се никада нису стидели да у свој рад унесу утицаје других уметника. Опсесија Диланом чула се у многим песмама и кулминирала на албуму „Rubber Soul”. „Revolver” је, између осталог, упио одјеке лондонске клупске сцене и најавио плиму агресивнијих електричних гитара каквима ће убрзо зазвечати „Cream” и „Jimi Hendrix Experience”. Док се у јесен 1966. године припремао за нови улазак у студио, Макартни је поглед поново бацио преко Океана, ка шареној калифорнијској булументи психоделичних састава са чудним, предугачким именима. Тако је по глави почела да му се врзма замисао о замишљеној групи, упарађеном старинском оркестру који би се уместо „Битлса” појавио у јавности са новим песмама.
Снимање новог албума званично је почело 24. новембра 1966. године. Остали су испрва сумњичаво гледали на Полову причу о замишљеном наступу Наредниковог оркестра и гостију, али се, свеједно, на посао прионуло са посебним узбуђењем уласка у свежу пустоловину духа и жељом да се ућуткају све гласнији коментари у стилу „Битлси су исцеђени”. Прва на распореду била је носталгична Ленонова песма надахнута ливерпулским сиротиштем званим „Поља јагода”, чији се зид готово наслањао на двориште куће његове тетке Мими где је провео детињство. На „Strawberry Fields Forever” радило се све до пред (грегоријански) Божић те године.
Карневал светлости
Пуних осам дана (са прекидима) трајало је стварање ове психоделичне поп симфоније најављујући не само мукотрпно шестомесечно снимање албума, већ и један сасвим другачији приступ у коме је група много мање свирала заједно у студију, а више се бавила звучним огледима и појединачним наснимавањима. Нису сви били одушевљени оваквим поступком. (Џорџ: „Било је прилично досадно.” Ринго: „Научио сам да играм шах!”) Током децембра, у паузама лудорија са „јагодама” довршена је и Полова шаљива „мјузик-хол” минијатура „When I’m Sixty Four” да би се после празничне паузе група окренула још једној носталгичној посвети Ливерпулу, тачније његовој улици/области – Пени Лејн.
Ношена „ходајућом” бас линијом свог главног аутора, „Penny Lane” давала је сасвим другачије виђење психоделије од хаотичног колажа „Strawberry Fields” и њене помало лење „хоризонталне” мелодијске линије. Пол је захтевао чист звук, а мелодија је типично „макартнијевски” полетна. Дух времена избијао је из занимљивих текстуалних решења и вртлога звучних ефеката обогаћених читавом многољудном дувачком секцијом са врхунцем у квазибарокном солу на труби који је Пол смислио парафразирајући Бахов „Бранденбуршки концерт”.
Када га је средином јануара 1967. године Брајан Епштајн упитао како напредује рад на новом албуму, Џорџ Мартин је одговорио:
„Фантастично! Снимили смо две песме које су најбоље што су икада урадили.”
Менаџеру није требало много времена да смисли потез усмерен ка ућуткивању злих гласина о пропасти групе: те две генијалне нове ствари биће објављене као претходница албума, сингл са двоструком насловном страном. Џорџ Мартин касније је тврдио како је „жртвовање” „Strawberry Fields Forever” / „Penny Lane” и њихово изостављање са наредног албума највећа грешка његове професионалне каријере.
Можда можете да погодите кога све има на омоту плоче?
И заиста, радио-станице збуњене равноправним положајем две композиције на једној малој плочи пуштале су обе песме ређе него што би то чиниле са једним издвојеним хитом. Конзервативни љубитељи шлагера нагрнули су у продавнице одушевљени актуелним издањем Ингелберта Хампердинка, „Release Me”, па је овај његов успех спречио „Битлсе” да се домогну првог места топ-листе. Први пут после неколико година. Злобници су наставили да се злурадо смешкају још једном знаку „опадања популарности Битлса”, али обожаваоци су осетили најаву неопходне промене.
Одјек сингла (који данас већина критичара сматра најбољим свих времена) међу масама добронамерно настројених поклоника улила је нову снагу групи која је и тако, у доба објављивања мале плоче, већ снимила песму што је својом снагом превазилазила све што се до тада чуло у безазленом свету поп музике. Наиме, већ средином јануара, после претераног колективног „откачињања” у „Карневалу светлости” (композиција „Carneval Of Light” остала је закључана у архивама и недоступна чак и за ретроспективне сваштаре из серије „Anthology”), група је почела да ради на једној од највећих Ленон–Макартни композиција, „A Day In The Life”.
Џиновски Е-дур
Заробљен у монотонију породичног живота са непрекидно укљученим телевизором и брдом дневних новина, Ленон је надахнуће нашао у вестима о саобраћајној несрећи у којој је живот изгубио његов познаник Тара Браун, син члана Горњег дома британског Парламента и наследник богатства предузећа Гинис. Надреално повезујући ову причу са цртицом на следећој страни о броју рупа на путевима у Блекбурну и асоцијацијама на своје недавно филмско искуство („Видео сам филм данас, Енглеска војска управо је добила рат”) Џон је поставио основу за величанствену музичку грађевину употпуњену Половом веселом минијатуром о радостима започињања новог дана („Пробудио сам се, пао са кревета, провукао чешљем преко главе...”).
Два потпуно различита дела песме повезивала је сањива мелодија са провокативним нарко-слоганом („Хтели бисмо да вас покренемо”) и моћни крешендо читавог симфонијског оркестра који се на крају преклапа у џиновски Е-дур, један од најчувенијих акорада у историји снимљене музике, где су четири клавира (Џон, Пол, Ринго и техничар Мал Еванс) остављена да одјекују више од четрдесет секунди (пред крај је ниво снимања толико „подигнут” да се може да се чује шушкање хартије и шкрипање столица у студију). „A Day In The Life” ће на новом албуму заузети место коначног отрежњујућег ударца пошто се варијететска представа Наредниковог оркестра заокружила понављањем уводне композиције. Сама „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band” овековечена је почетком фебруара и помпезно најавила првог госта, „Билија Ширса” (то је Ринго за кога је написана неодољива „With A Little Help From My Friends”), али је Полов концепт галерије измишљених извођача шаренолике приредбе убрзо напуштен. Свеједно, иако стваране независно током наредна два месеца, песме су се напросто лепиле једна на другу и слагале у нераскидиви мозаик добрих вибрација. Џонов поглед скренуо је са новина цртеж који је његов син Џулијан донео из обданишта. Упитан за значење, малени Џулс је рекао: „То је моја другарица Луси, на небу са дијамантима”, и тако скренуо путеве татициних маштања ка одјецима лудости Керолове „Алисе у земљи чуда”.
„Lucy in the Sky With Diamonds” остала је једна од највољенијих песама читаве поп психоделије, мада је њен аутор остатак живота провео убеђујући људе како се наслов сасвим случајно скраћивао у „LSD”. „Getting Better” била је Макартнијева композиција, маестралан доказ његовог фантастичног напретка у усвајању теорије хармонских склопова и несвакидашњих аранжманских решења. Када је дошао ред на текст, Пол се мудро окренуо најбољем пријатељу. Генијални тандем заједнички је исписао причу која као да осликава клацкалицу равнотеже карикатурално наглашеног поимања њихових личности од стране публике. Оптимиста Пол („Све време све је боље...”) наслања се на вечитог циника Џона („...јер није могло много горе”).
У „Fixing A Hole” Макартни се поново, као у насловној песми, поиграва спојем наслеђа музике за водвиље са све популарнијим „тешким роком”, али је самоподсмешљиво раскошну мешавину заменио постепени развој композиције, од старинског харпсикорда Џорџа Мартина до моћног финала којим влада сјајан гитарски соло његовог имењака Харисона. „She’s Leaving Home” била би тек још једна Полова егзибиција са гудачима (далеко тања од „Yesterday” или „Eleanor Rigby”) да је текст, који се бави одрастањем и напуштањем родитељског дома, не чини једним од чворишта поимања читавог албума, уз незаборавни Ленонов улазак у улогу родитеља („У чему смо то погрешили...?”). Крај прве стране остављен је за Џонову „Being for the Benefit of Mr. Kite” у којој он као верглаш најављује узбуђења циркуске представе.
Музика за комшилук
Текст готово да је преписан са старог постера који је Џон набавио у једној антикварници за време снимања промотивног филма „Strawberry Fields Forever”, али је био савршен за одржавање илузије континуитета приче о представи доброћудног Наредника и његове свите. Џорџ Харисон није био баш највеселији учесник догађаја у студију предузећа „ЕМИ” на лондонском Еби роуду. Његове мисли као да су још остале у Индији са утисцима покупљеним приликом посете Равију Шанкару. Међутим, колико год су касније њихова различита занимања довела до неизбежног разлаза групе, у ово време, чак је и повремена отуђеност неког члана радила у корист целине и коначних резултата. Другу страну албума „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band” отвара тако Харисонова индијска свита „Within You Without You” (за ову прилику доста скраћена са првобитних 30 минута), отварајући врата масовне културе западне цивилизације за етничке звуке далеких поднебља. Снимљена само уз помоћ групе индијских музичара и гудачког састава (осам виолина, четири виолончела), ова песма текстом делује као приговор савести маштаријама које је окружују, толико озбиљна да је Џорџ на крају умонтирао раније забележени смех ради ироничног одмака и безболног претапања у поменути пошалицу „When I’m Sixty Four”. Полова ода женама у униформи, „Lovely Rita” написана је пошто је добио казну за погрешно паркирање од полицајке по имену Мета Дејвис (сасвим неважан податак, као и тај да су снимању ове песме присуствовали чланови младе групе „Pink Floyd” током паузе у раду на свом дебитантском албуму у суседном студију).
После новина, дечијег цртежа и старих постера, Џонова муза морала је да искочи и из катодне цеви телевизора, па је „Good Morning, Good Morning” увелико надахнута рекламама и шпицама текућих породичних серија. Њен рокерски звук, уз параду ефеката домаћих животиња које је Ленон могао чути са прозора куће на свом сеоском имању, природно су вратили албум почетној теми, овог пута одсвираној чисто рокерски, без водвиљских украса, и коначном величанственом разрешењу кроз „A Day In The Life”.
Легенда каже да су „Битлси” једног прелепог априлског јутра, после целоноћног миксовања, са пробним отиском новог албума, отишли у стан певачице Кас Елиот (из групе „The Mamas and the Papas”), избацили звучнике на прозоре и премијерно пустили најближим пријатељима и добронамерно пробуђеном комшилуку своје остварење. Нико се није бунио. Напротив, осмеси и знаци одобравања сањивих становника лондонског Челсија раширили су се као пандемија по читавом свету.
Посебан ударац био је омот, дело уметника Питера Блејка, који је сачинио сценографију од фотографија у природној величини седамдесетак значајних личности испред цветног аранжмана са именом групе. Џон, Пол, Џорџ и Ринго потом су се увукли у сатенске парадне униформе дречавих боја и, гурајући се са сопственим воштаним фигурама, позирали испред невероватне галерије ликова, од Оскара Вајлда до Боба Дилана, од Карла Маркса, Сигмунда Фројда и Алдокса Хакслија до Џејмса Дина, боксера Сонија Листона, комичара Лаурела и Хардија и окултисте Алистера Кроулија. Било је ту и неколико индијских гуруа (већ знате по чијем захтеву!). Ова лудорија коштала је сто пута више од тада уобичајеног буџета за омоте лонг плеј плоча, али је њена раскош доприносила да се округло парче пластике скривено унутар тих блиставих страница преслушава са готово религиозном пажњом.
Тог „лета љубави” 1967. године свет је једноставно полудео за бркатим Наредником. И аналитичари озбиљне музике и публика свих генерација и савременици, колеге... Џими Хендрикс је, два дана по објављивању плоче, уврстио насловну песму у свој репертоар. Музичари из Калифорније, инспиратори „дугачког имена” приредили су јавна преслушавања у поклоничкој тишини. „Ролингстоунси” су покушали да направе сопствену маштарију са „Their Satanic Majesties Request”. Брајан Вилсон из „Бич Бојса”, убеђен да никада неће успети да надмаши „Битлсе”, доживео је нервни слом од кога се никада није сасвим опоравио. Рок музика је са плочом „Sgt. Pepper’s Lonely Hearts Club Band” званично ушла у зрело доба.
Аутор:
Дејан Цукић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
