3320 25. 9. 2015.
100 година од страдања „Титаника”
У СМРТ БЕЗ
Цео век не стишавају се приче везане за брод који је, после судара с леденим брегом, завршио на дну Атлантског океана
Редитељ Џејмс Камерон, заљубљен у морске дубине, о чему смо недавно писали у „Забавнику”, у више наврата спуштао се и с филмском екипом снимао остатке „Титаника” на дну океана. Најмање шест месеци потом је подробно проучавао све познате појединости о бродолому и онда 1997. године окончао филм „Титаник” који је, заједно с „Бен Хуром” (1959) и „Господарем прстенова” (2003), рекордер по броју освојених Оскара, укупно једанаест. Почетком априла овај филм, на стогодишњицу бродолома, појавиће се и у 3Д верзији.
риближавајући се месту несреће, испалили су мноштво ракета, најављујући долазак. У четири сата и десет минута после подне на „Карпатију” су, из спасилачких чамаца, почели да се укрцавају први бродоломници с „Титаника”. Како је касније сведочио Артур Рострон, капетан „Карпатије”, преживели су били у стању потпуног шока. „Владала је гробна тишина, несрећа је очигледно била велика, чинило се да је ућуткала могућност исказивања било каквих осећања.”
Кад се са шеснаестог чамца за спасавање укрцао и последњи преживели, капетан Рострон наредио је да се обиђе читаво подручје где је потонуо „Титаник”, у нади да ће можда у мору открити још неког живог бродоломника. Нада је била узалудна, осим разбацаних појасева за спасавање, дрвених столица с палуба и још неких предмета, ниједног човека на видику, само непрегледни океан.
Путници и поједини чланови посаде „Титаника” стајали су наслоњени на ограду палубе „Карпатије” и нетремице гледали у воду. И даље нико није изговарао ни реч, али у очима им се видела нада, као да су силином жеље призивали још неки спасилачки брод, комад дрвета на коме ће угледати неког блиског, сина, супруга, брата, драгог, сећао се касније Алберт Колдвел, путник друге класе. Напокон се уверивши да је свих седамсто пет (или седамсто шест, како се у другим изворима наводи) преживелих путника и чланова посаде укрцано на „Карпатију”, лађа је кренула пут Њујорка.
Гробна тишина
Бродоломници су били шаренолико одевени, очигледно свако како је затечен у тренутку кад им је јављено да је несрећа на помолу. Четири наредна дана преживели у вечерњим тоалетама, пижамама, ретко ко обучен примерено прилици, углавном су се држали заједно. Сваки километар којим се „Карпатија” удаљавала од места бродолома као да је повећавао неописив бол преживелих.
Овим постером рекламиран је највећи светски прекоокеански
путнички брод. Палубама си, како је сведочио један од официра
на „Титанику”, могао сатима да ходаш, тако да му је било неопходно
две недеље док сасвим није упознао лађу.
„Иако је било ужасно што је ’Титаник’ потонуо”, наводио је Карл Бер, који је имао срећу да се спасе заједно са својом драгом, „та четири дана међу сапатницима на ’Карпатији’ касније су ме још ужасније прогањала, ноћу сам се будио у најгорим кошмарима.” У четвртак, 18. априла 1912. године, „брод удовица”, како су убрзо назвали „Карпатију”, упловио је у њујоршку луку. Како се лађа приближавала доку, обавијала ју је све гушћа магла која ипак није могла да прикрије блештава светла Менхетна у даљини. Огласила су се звона многих цркава. Едит Розенбаум, једна од преживелих, сећа се да је, ступивши на чврсто тле, угледала хиљаде људи који су их дочекали, „стајали су у потпуној тишини, мук који је подсећао на смрт прекидали су само повремени гласни јецаји. Звона нису престајала да се оглашавају док смо полако ходали орошени хладним капима кише. Једино што се чинило сасвим непримереним у том часу били су флешеви мноштва фотографских апарата”.
Чинило се да је то био и крај приче о величанственом броду који из Саутемптона никад није стигао у њујоршку луку. Међутим, на ту причу вероватно ни неке будуће генерације неће ставити тачку. Сто година откако је Атлантски океан прогутао „Титаник”, о овој лађи и њеним путницима и члановима посаде и даље се пише, свако настоји да „ископа” неку до сада неоткривену појединост, што се често чини као немогућа мисија, проналазе се ретки видео-записи „Титаника”, фотографије, до сада необјављена писма, сведочанства иако више нема преживелих: деведесетседмогодишња Мелвина Дин била је последња бродоломница с „Титаника” која је, какве ли ироније, умрла 2009. године баш у Саутемптону.
Амерички сан у води
Без обзира на то да ли се радило о путницима прве, друге, треће класе или о члановима многобројне посаде, свако од 2223 особе које су се 10. априла 1912. године укрцале на највећи путнички брод тог времена и из енглеске луке кренуле пут Америке, имао је неки сан који је следио. Искусни капетан, педесетдеветогодишњи Едвард Џон Смит, веровао је да ће заповедништво „Титаником” крунисати његову четрдесетогодишњу каријеру. Џозеф Брус Измеј, један од извршних директора бродске линије „Бела звезда”, којој је „Титаник” припадао, разметао се и поносно наглашавао улогу коју је имао у одлуци о изградњи „непотопиве лађе”.
Било је ту и доста богаташа уверених да ће, кад се оконча прва пловидба „Титаника”, свима моћи да нагласе да су почели поморску бајку која је вероватно могла да траје до данашњих дана, да се није десило оно што је уследило. Око хиљаду људи, емиграната из Ирске, Скандинавије, па и из ових крајева, кренуло је у нади да ће и они доживети „амерички сан”.Нажалост, бајка се после само четири дана претворила у трагедију која ће остати уписана као једна од највећих у поморској историји. У хладним водама Атлантика нестало је 1517 људи. Можда би био ред, кад се већ обележава век од нестанка „Титаника”, присетити се сведочења оних који су, срећом, били међу преживелима.
Роберт Данијел, банкар из Филаделфије:
„Тек последњих пет минута постало је јасно да је крај неминован. Иако су се светла прво пригушила, потом се сасвим угасила, видљивост је била велика. Изгледало је да нам се површина воде полако, веома полако, све више приближава. Чак и кад сам ставио појас за спасавање и даље сам веровао да је то све само ружан сан. Једна за другом, палубе су тонуле. Није се чуло никакво шкрипање, ’Титаник’ се није нагнуо ни на једну страну, једноставно је тонуо све дубље... Кад сам се нашао у води хладној као лед, подигао сам главу и видео мноштво људи како се безглаво креће палубом. На стотине их је беспомоћно стајало, смрт је била неминовност.”
Алфред Вајт, један од радника у машинском одељењу:
„Кад се брод сударио с леденим брегом, створио се велики отвор, али испод газа брода, чак ни боја на трупу није била оштећена. Ја то добро знам јер сам био међу онима који су, осветљавајући брод са спољашње стране лампом, испитивали последице судара. У машинску собу сишао сам у двадесет до један (ујутру). Нико није ни помишљао да ће доћи до трагедије, скували смо кафу и неко време необавезно ћаскали. Тек кад сам чуо главног инжењера како наглас каже да је попустио и шести преградни зид у подводној комори, ствари су постале узнемиравајуће.
 |
Прича о Иди Штраус прерасла је у легенду. Ида и њен супруг Исидор венчали су се 1871. и од тог тренутка никад се нису раздвајали, ни кад су постали успешни пословни људи. Кад се Ида укрцала у спасилачки чамац број осам, заједно с кућном помоћницом, Исидору је част налагала да остане са осталим мушкарцима на броду. Ида је рекла: „Живели смо толико година заједно, куда ти идеш, ја ћу те пратити”, изашла је из чамца и од мужа се није раздвојила ни у смрти. |
Испечени под водом
Пол Шевр Спок, француски вајар:
„Кад се наш спасилачки чамац удаљио од лађе на око пола миље, призор ми се чинио као из бајке. ’Титаник’, и даље упаљених светала, изгледао је као невероватан део позоришне сценографије. Ноћ је била ведра, море мирно, али било је ужасно хладно. Џиновски брод почео је полако да тоне. А онда, одједном, светла су се угасила, несхватљива бука испунила је ваздух у једном очајничком позиву у помоћ. Наредна три сата чули су се беспомоћни крици. А ми смо настављали да весламо и весламо настојећи да умакнемо и престанемо да слушамо те самртничке позиве. У малом чамцу сви смо се смрзавали, брод смо напустили без капута или ћебади. С времена на време дозивали смо у нади да ћемо чути нечији одговор, али било је узалуд. Један немачки барон, који је био с нама у чамцу, испалио је у ваздух читав шаржер. Напетост је трајала све док се није појавила „Карпатија”.
 |
Оркестар од осам чланова свирао је до последњег часа, и кад је брод увелико почео да тоне. Неки преживели су им због тога захвални, док други тврде да можда и није добро што су стварали опуштену атмосферу, јер људи нису до краја хтели да схвате да су у животној опасности. Ниједан од чланова оркестра није преживео. Откривено је само тело Воласа Хартлија, прве виолине, и сахрањено у брдима Ланкашира. |
Пуковник Арчибалд Грејси:
„Пошто сам потонуо заједно с бродом, учинило ми се као да сам неком великом силом торпедован кроз воду. Можда је узрок била подводна експлозија, не знам, тек присетио сам се ужасних прича људи који су били „испечени” под водом. Молио сам се за спас, свеједно уверен да ми је дошао крај. Једва сам успевао да задржим дах док нисам напокон изронио.
Кад сам се нашао на површини, мушкарци и жене у агонији око мене су кукали и испуштали неутешне гласове, као да ће им то помоћи да остану у животу. Некако сам успео да се дочепам великог појаса од плуте око кога се качило све више људи. У једном тренутку неко од нас који смо се силовито држали за тај појас почео је да гура и тера нове дављенике спречавајући их да се дочепају појаса. Никад то нећу заборавити, беспомоћни крици и даље ми одзвањају у ушима, памтићу их до судњег часа”.
Аутор:
В. Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
