3320 25. 9. 2015.
ЧУДО
У ПАРИЗУ
Када је Наполеон Бонапарта крунисан као цар Француске у катедрали Нотр-Дам у Паризу 1804. године, његов дворски сликар Жак-Луј Давид био је међу званицама. Три године касније испоручио је слику „Крунисање Наполеона” којом је на свој начин документовао овај догађај
еремонија крунисања, одржана 2. децембра 1804. године, захтевала је обнову катедрале Нотр-Дам која је током безбожних година које су пратиле Француску револуцију из 1789. године била запуштена. Двојица архитеката у потпуности су преуредила унутрашњост, сакривајући иза драперија и тријумфалних лукова колонаде стубова цркве. Свуда је било постављено блиставо слово „Н”, окружено златним ловоровим венцима.„Бог неће сам себе да препозна”, саркастично је приметио један посматрач. Готичка црква је у потпуности, с укусом времена, била претворена у грчко-римски храм.
На слици, завршеној 1807. године, уметник је приказао и себе у тренутку док скицира – стоји испод средишњег лука приказаног на слици, други с леве посматрачеве стране, у другом реду другог реда ложе. С породицом и пријатељима, заиста је присуствовао Наполеоновом крунисању, иако су гости морали да цвокоћу у десеточасовном чекању у хладној катедрали.
Као и већина учесника ове царске прославе, и Давид је имао револуционарну прошлост. Као члан Националне конвенције, он је 1793. године гласао за погубљење краља Луја VI. Бавио се изгледом атеистичких светковина у част „богиње разума”. Када се завршила револуционарна владавина терора, чувеног сликара је, верује се, сам Робеспјер позвао да заједно испију чашу отрова. Робеспјер је обезглављен, Давид је преживео.
„Ми нисмо довољно честити да бисмо били републиканци”, рекао је и наставио да слика. Портрет амбициозног, младог генерала Бонапарте његово је дело. Давид је 1804. године званично постао Наполеонов дворски сликар. Дат му је задатак да за наредна поколења овековечи Наполеоново крунисање.
Како искористити бога
Главни лик стоји у средишту слике: то је цар Наполеон I. Његова „мала фигура била је изгубљена испод пространог хермелинског плашта”, али се он с тим изборио без напора. Посматраче је, пре свега, опчинио „неочекиваним”, али унапред детаљно увежбаним чином који је Давид овде забележио: Наполеон сам ставља круну на главу своје жене Жозефине, док је себе већ крунисао златним ловоровим венцем неколико тренутака раније. Папа, који је чак из Рима дошао како би присуствовао свечаном чину, добио је улогу статисте, требало је само да миропомаже царски пар. Наполеон је очигледно намеравао да покаже ауторитет.
Веровао је да власт није, попут својих претходника, добио посредством „милости божје”, већ да је за своју славу одговоран самом себи, и своме мачу, приказаном на слици како виси низ његов бок, на повезу од беле свиле.
Све жене на чувеној слици су младе и лепе
Наполеон је имао тридесет пет година када је постао цар. У то време већ је почео да се дебља. Уметник је за слику употребио скицу Наполеоновог лица насталу неколико година раније. Мршави, енергични млади генерал преобратио се у цезара на врхунцу блиставе каријере. Свој успех дуговао је војничкој надарености која га је водила у победе и нечему што је било још важније, доношењу брзих политичких одлука. Француска је била исцрпљена годинама ужаса почињених у име револуције, а ту су биле и опасности које су долазиле споља.
Генерал Бонапарта у оваквим околностима доказао је и себи и другима да је дошао његов тренутак. Убрзо је приступио „зауздавању револуционарних страсти помоћу снажне и моћне управе” (као што је рекао Жозеф Фуше, француски министар полиције). Године 1799. збацио је владу начинивши себе првим конзулом, успоставио је унутрашњи мир и послао туђинске војске кући. Године 1801. присилио је Аустрију, а 1802. и Енглеску, да потпишу мировне уговоре с Француском.
Бонапартини војни успеси и слава онемогућили су и републиканце и ројалисте да се уједине против њега. Буржоазија му је била захвална на чињеници да је поново успоставио закон и ред. Године 1802. први конзул Бонапарта постао је „први конзул за живота”, а само две године касније Сенат је одлучио да Прву републику повери цару. Француски народ га је у свенародном гласању потврдио за Наполеона I са 3.572.328 гласова за, наспрам мање од 3000 против.
Међутим, само је званично одобрење цркве новоствореном царском трону могло да пружи неопходни легитимитет. „Ја не знам да ли он верује у Бога”, говорила је његова жена Жозефина, „али свакако зна како да га користи.” Император је тежио да побољша везе с Римом и у том циљу наредио је да све цркве у Француској које су биле затворене од времена Револуције буду поново отворене. На крунисању је од папе захтевано да благослови младог владара, као што може да се види на Давидовој слици. У оригиналу, уметник је портретисао папу који руке држи спуштене на коленима, не с руком подигнутом у благослов. Међутим, цар је захтевао промену: „Нисам га довео чак овамо како не би радио ништа.”
Амбициозни корзикански клан
Савремени посматрач приметиће да су на Давидовој слици „жене као у Махометовом рају, све младе и лепе”. Сликар је био близу стварности: ретко су владарске куће биле младе као Наполеонова. Монарх није морао да наследи владарско достојанство од претходника, али је био слободан да створи сопствену владарску кућу, помоћу пријатеља, браће и сестара. Представљени великодостојници имају мање од тридесет година.
Привлачне даме које могу да се виде су (слева надесно) Каролин, Полин и Елиза – три Наполеонове сестре. Следећа је Хортанс де Бујорне, Наполеонова снаја, жена његовог брата Луја, а сасвим десно је Жули Клари, жена његовог брата Жозефа. Свих пет жена припадало је корзиканском клану Бонапарта, чија глава је била мадам Летиција Рамолино, Наполеонова мајка. Њу је Давид поставио на почасно место у средишњој ложи. Истина је, пак, да се она у то време налазила у Риму, промишљено одсуствујући с крунидбене прославе. Наиме, кад се цар посвађао с братом Лусјеном (који такође није присуствовао крунисању), мадам Летиција стала је на Лусјенову страну. Рано је остала удовица борећи се да подигне своје осморо деце. Сада је њен главни циљ био да на страну остави новац за будућност, пошто је све време била сумњичава према Наполеоновом успеху: „Само се надам да ће потрајати!”, говорила је.
Наполеон је браћу и сестре обасипао новцем, одликовањима и титулама. Каролин, удата за маршала Маринеа, љубавница маршала Жуноа (приказаног како стоји с десне стране посматрача, на самом рубу детаља слике број 2) ускоро ће постати краљица Напуља. Полин и Елиза већ су биле принцезе. Хортанс, касније краљица Холандије, држи руку младог Шарла Наполеона, чији је прави отац, као што се злобно говорило, био сам Наполеон. Жули Клари постаће краљица Шпаније.
Детаљ са слике на коме Наполеон крунише своју супругу Жозефину а папа, сасвим десно, има улогу статисте
Цар је рођаке постављао на многобројне европске тронове, не зато што је имао високо мишљење о њима, већ зато што се уздао у њихову оданост, која је, разуме се, била у интересу породице. Али Наполеонови рођаци показали су „страшну неподобност”, како је то рекао шеф полиције Фуше, али и похлепу, себичлук, подлост и свадљивост. Наполеонове сестре хистерично су се побуниле јер нису хтеле да носе шлеп Жозефинине хаљине на светковини крунисања. Иако безначајне, биле су поштеђене овог срама на Давидовој слици. Одступајући од истине, сликар је приказао две дворске даме које носе шлеп.
Дама бурне прошлости
Умало да царица падне усред свечаности, када су озлојеђене заове и јетрве изненадно испустиле њен тежак хермелински шлеп, дугачак 23 метра. Међутим, Жозефина је преживела незгоду уз уобичајену љупкост. „Иако није била претерано лепа, читава њена личност поседовала је особене чари”, којима је ретко ко могао да одоли. И поред тога, била јој је потребна шминка која је сакривала чињеницу да је шест година старија од Наполеона. Њена моћ над њим била је све блеђа и у последњем тренутку доведено је у питање њено крунисање.
Када се удала за генерала Бонапарту, Жозефина је иза себе већ имала бурну прошлост. Рођена је као Мари Жозеф Таше да ла Пажери 1763. године на карипском острву Мартиник. Са шеснаест година била је удата за виконта де Бујорнеа, који је касније скончао на гиљотини. Остала је удовица с двоје деце. Међутим, ускоро је водила омиљени салон у Паризу, место где су људи поново уживали, након што је дошао крај револуционарном терору. Ту су често долазили водећи људи нове владе, Директоријума.
Један од њених заштитника био је Пол Франсоа Жан Николас виконт де Бар, подмитљиви и утицајни банкар. Он је помогао младом официру Бонапарти, кога му је препоручила лепа Жозефина. Због „дугуљастог лица” и „тужног израза” звали су га „ружни генерал”. Управо преко Де Бара, Жозефина је Бонапарти обезбедила командовање француском војском у Италији. То је била прилика да докаже своје способности. Пре него што је отишао на бојиште, он и Жозефина су се венчали.
„Заиста сам је волео”, писао је касније Наполеон у последњим годинама на острву Света Јелена. „Нисам је поштовао. Била је превелика лажљивица. Али имала је нешто, нисам сигуран шта, што ме је задовољавало. Била је права жена...” Љупка Жозефина није могла да одоли искушењима и мушкарцима. Док је Бонапарта стицао војничку славу у Италији и Египту, она му је набијала рогове.
Временом је разочарани муж почео све више да се удаљава од ње која није могла да му подари дете. Наполеон је желео да оснује династију и корзикански клан притискао га је да се разведе. Жозефинина једина нада била је да ће Наполеон можда усвојити младог Шарла Наполеона, Хортансиног сина, и учинити га наследником. Када ју је цар ипак крунисао, Жозефина је веровала да је њен положај обезбеђен. Истина је, пак, да је Наполеон већ тада донео одлуку о разводу. У његовим очима крунисање Жозефине био је чин захвалности жени којој је дуговао много тога.
Жозефинина вера усахла је 1807. године када је смрт младог Шарла Наполеона упропастила планове о усвајању. Чинило се да више нема прикладних нећака. Њен брак с Наполеоном је поништен. Бонапарта се оженио кћерком аустријског цара, Маријом Луизом, која му је родила дуго чеканог наследника. Жозефина је уплакана побегла са својим згодним и младим љубавником у дворац на селу. Овде је, након Наполеоновог пада, дочекала његове непријатеље, љупка и неверна као и увек.
Даска обложена сомотом
Истовремено с крунисањем, Наполеон је именовао осамнаест нових војсковођа. Они који су некада носили републиканске капе, сада су у невероватним костимима које је дизајнирао сликар Давид, играјући своју улогу у царској светковини.
Маршал Александар Берти, који овде глуми великог ловца, био је од користи Наполеону као обдарен организатор: „На свету није постојао бољи старешина.” Био је одан цару како су само обични војници могли да буду. У Бамбергу 1815. године, кратко након Наполеоновог пораза, Берти се бацио кроз прозор.
Човек у црвеном огртачу иза Бертија је, с друге стране, био вешт политички алхемичар, преко потребан сваком режиму, било да се радило о револуцији, Наполеону или касније враћеној Бурбонској династији. То је Шарл Морис де Таљеран, на Давидовој слици приказан као велики царски дворанин. Био је Наполеонов министар спољних послова, користио је Француској, али га је бринула и сопствена корист. Неколико година по Наполеоновом крунисању, он је за велику суму продао важне податке његовим непријатељима, Аустрији и Русији, о чему је „Забавник” већ писао.
С белом периком и шеширом боје шљиве, беспрекорно обучен као и увек, Таљеран, некадашњи бискуп, сумњичавим оком посматра хришћанску светковину око себе. Годинама раније присуствовао је крунисању Луја VI, и искуство му је говорило о неизвесности славе. То је било нешто чега је и Наполеон био дубоко свестан:
„Трон”, говорио је, „само је обична даска обложена сомотом.”
Слика је велика – 6,1 × 9,3 метра – и данас се налази у Паризу, у чувеном музеју Лувр.
Аутор:
Јелена Ранков - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
