Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

Душан Васиљев, песник пораза и стида


У БОЛУ ЈЕ




Живео је само 24 године и није објавио ниједну збирку стихова. Ипак, његове песме су већ скоро век у готово свим антологијама југословенске и српске поезије

ијава, Соча, Таљаменто... И данас, после 94 године, имена ових река у Италији подсећају на неке од најкрвавијих битака у Првом светском рату. О страхотама италијанског фронта у јесен 1918. године Милош Црњански пише:
    „Петнаест дана падала је киша... Далеко, у магли, савијао се, као трака од свиле, голубијесив, набујао Таљаменто, а у блату, по путу, лежале су стрвине, мртваци и побацано оружје... Знао сам да далеко испред мене, лудо и понизно, гину босански пукови, силазећи у град Удине. Далеко напред, у магли, тутњали су опет топови. Град Удине чекао је опљачкан и празан...”
   Црњански је у аустроугарској униформи, с официрским ознакама. Он је само један од песника, европских и балканских, чији живот ће сурово да обележи Први светски рат. Искусивши на самом прагу зрелости сав ужас бесмислене људске кланице, изранављени и разочарани, ти млади, гневни људи, готово двадесетогодишњаци, стварају по свему нова дела у којима је спознаја света сасвим огољена, до горке истине. „Немамо ничег.  Ни Бога ни господара. / Наш Бог је крв”, пева Црњански. „То смо Ми! Ми, дјеца крваве Европе!”, узвикује, у истоветној одори, његов вршњак Мирослав Крлежа, називајући топове које спомиње Црњански „гласом покварене европске пробаве”. И најзад поетски исказ још једног млађаног аустроугарског солдата – Душана Васиљева: ,, Ја сам газио у крви до колена, / и немам више снова’’.
    „Мене је ађутант пука убацио у један батаљон који је требало да учествује у офанзиви на Србију, али је остао у блату и снегу Срема”, сећао се Црњански догађаја из 1914. године. „Оно што је главно, био сам поштеђен да идем, као аустријски каплар, у Србију. Не верујем да бих то преживео”. Будући песници Растко Петровић и Раде Драинац, тада шеснаестогодишњи младићи, осетиће 1915. године све тегобе повлачења са српском војском ка Албанији. Тај јединствени ход по мукама прелазе и нешто старији Станислав Винавер и Милутин Бојић, који се више никада неће вратити у Србију. Умире 1917. године на Крфу, у 25. години. Исте године у Јонском мору своју душу утапа и Владислав Петковић Дис, песник „Утопљених душа”. Тридесет једногодишњи Милутин Ускоковић, писац романа „Дошљаци” и „Чедомир Илић”, изгубљен од ратне трауме, скаче у Куршумлији 1915. године у реку Топлицу. „Ја хоћу мира; разуме ли та Европа једанпут да ја хоћу мира!”, завапио је Браниславу Нушићу пред трагични чин слушајући аустријске топове.

                                    Велики снови у Малом Бечу

    У страшном одјеку топовских канонада настаје већина песама „Лирике Итаке” Милоша Црњанског и његов „Дневник о Чарнојевићу”, као и ратне драме и ратна проза Мирослава Крлеже. Оба писца очевици су свих ужаса руског фронта, Црњански и оног у Италији. Иво Андрић чами по тамницама, затим пише „Ex Ponto” и „Немире”. Сви су отворено противници Аустроугарске чији су војни обвезници и сви болују од исте болести, туберкулозе. Андрић и Крлежа се чак лече у истој болници Милосрдних сестара у Загребу. Туберкулозан је и главни јунак „Дневника о Чарнојевићу” који већ на почетку изговара гласовиту мисао „Јесен, и живот без смисла”. Управо такву јесен и такву судбину доживеће Душан Васиљев 1918. године.



    Засуто прашином са сокака, цветом вишања и гласањем гугутки, његово рано детињство, на самом почетку двадесетог века, беше мирно, као равница и небо над њом. Не задуго.
    Коста Васиљев је слабо плаћени општински и црквени службеник у Великој Кикинди која је у саставу аустроугарске монархије. Са супругом Ракилом има четворо деце: поред Душана, који је рођен 19. јуна 1900. године, ту су Спасоје и сестре Александра и Јелена. Иако је трпеза сиромашка, дом Васиљевих ипак је пун дечије радости. Све прекида изненадна смрт њихове мајке. Душан има четири године. Тај непреболни догађај покушаће неколико година касније да изјеца дечачки наивним и искреним стиховима: „Мајку ми, ветре, потражи тамо, / у њеном загробном селу…”. Да се не би сам патио са четворо деце, Коста Васиљев се поново жени. У том браку рађа се петоро деце. Троје умире убрзо по рођењу.
    Кад по јесењој киши иде у школу, газећи тешко панонско блато, више гладан него сит, исписује у ђачким свескама прве стихове, маштајући да једног дана и њега обасја бар део славе Бранка, Ђуре, Војислава... Међутим, оног истинског песника Душана Васиљева неће изродити младалачки сни већ, као и Црњанског, рат.
    Основну школу завршава у родној Кикинди. Године 1911. Коста Васиљев пресељава бројну породицу у Темишвар. После прашњаве и блатне кикиндске периферије, пред Душаном је одједном заблистао истински град. Тада у њему борави и седам година старији Црњански, који га се сећа овако: „Темишвар је, у моје време (1896/192) био варош раскошна, модерна, са широким авенијама, великим парковима, веслачким клубовима... Имао је надимак Мали Беч... Насред Темишвара, сваке недеље, кад је време лепо, свирала је војна музика, на тргу, опкољеном терасама ресторана и сластичара. Свет се ту шетао, као што се у Италији шета... Ја сам у том Темишвару писао песме, од детињства”. Песме је писао и средњошколац Душан Васиљев.

                                     Што би дике оде у војнике...

    Његова породица и даље живи тешко, и он, празног џепа, може само да гледа како господа ужива у чарима велеграда. Утеха су му стихови и учење. Похађа прво такозвану грађанску, а затим учитељску школу. У лето 1914. године почиње Први светски рат. Васиљеви одмах осећају сву бездушност аустроугарске мобилизације: у њене регименте стављени су и Срби из Темишвара, међу њима и Коста Васиљев. И док он на неком бојишту страхује да више никада неће видети своју малолетну децу, Душан је, са само четрнаест година, принуђен да помајци, браћи и сестрама обезбеди какво-такво преживљавање. Иако нејак и крхког здравља, по цео дан ради разне послове, у време ратно, кад су беда и глад све присутнији. За ситну пару или завежљај брашна, помаже у млину, пере фијакере у хладном Бегеју, сатима пише писма земљацима на фронту, дневничи у пореском одељењу. Учи ноћу, уз свећу: тако све до марта 1918. године, кад полаже матуру. Онај најтежи, животни „испит зрелости” приредиће му аустријски цар и угарски краљ Карло (1887–1922), наследник дуговеког Фрање Јосифа. У очајничком покушају да спасе монархију неповратно заглибљену у свеопшти рат, он у своју солдатеску мобилише готово голобраде момке од Варшаве до јадранских острва, од Прага до Црног мора. У том мноштву нација, језика и вера наћи ће се, пре осамнаестог рођендана, и Душан Васиљев.  
   „Аустријски пешак имао је, тада, да носи на леђима терет, који ни за живу главу није смео да збаци, тежак 47 кг”, сведочи Црњански.
    Од новембра 1917. године на Пијави се воде жестоки артиљеријски и рововски окршаји између италијанске и аустроугарске војске. И управо на ту 220 километара дугачку реку, која се недалеко од Венеције улива у Јадранско море и која месецима носи лешеве људи и коња, дословно црвена од крви, у блатне ровове на њеним обалама упућен је Душан Васиљев. „Пут нам је свима у болу исти, / ма како се ми звали...”, записаће.



   
    Све до краја октобра 1918. године, више од хиљаду километара далеко од Темишвара и најближих, он ће око себе даноноћно да гледа смрт, и само смрт. Ако војника не погоди метак, шрапнел или разнесе граната, умире у најтежим мукама од тифуса, туберкулозе, маларије, скорбута, епилепсије, незаустављиве дизентерије или масовно раширених болести које народ назива срамотним. Посебно су ужасавајући заражени трахомом. Готово слепи, пуни стеница и вашки, они тумарају по смрдљивим рововима из којих повремено искочи неки војник и у лудилу мирно излази на брисани простор, на нишан противнику, или сам себи прострели лобању. „Зар није још ужасније / живети дан-два са лобањом пуклом”, гласи један стих Душана Васиљева. „За доручак добијају неки пржени кукуруз, као кафу, и неку зову, као чај”, пише Црњански.  
   „Ђонови им пропуштају воду. За ручак имају репу... Невероватно – сваки дан”. „Сити смо свега: бога, и славе, и симбола!”, певаће, ускоро, очајни Душан Васиљев. „Човек се у мени стиди, стиди...”

                                 Браћа у душманским одорама

    На измаку октобра 1918. године италијанске снаге прелазе у снажну офанзиву и брзо пробијају фронт аустроугарских снага које у потпуном расулу напуштају борбу. Аустроугарска је у Првом светском рату мобилизовала 7.800.000 војника. Убијено је, заробљено, нестало, умрло или рањено чак 7.020.000. Преживело је, са разним последицама, свега
780.000 људи. Међу тим „срећницима” је и Душан Васиљев. У новембру те године цар Карло оставља престо и бежи у Швајцарску, рату је крај, двоглави орао бечко-пештанске империје заувек пада... „Повратак из рата је најтужнији доживљај човека”, каже Црњански и описује сцене из тадашњег Беча: „Руље војника који се враћају из Италије и гомиле заробљеника поселе су све пруге, возове, вагоне, локомотиве. Висе, као гроздови, са кровова и степеница железница. Узалуд их железничари опомињу да ће код првог тунела изгубити главу, ногу, или руке. Нико не напушта заузето место и никаква сила не може да их скине. Возови иду без реда... Остављам Беч у слици потпуне мизерије”. У или на једном од тих возова био је, вероватно, и Душан Васиљев, који ће исписати и стих: „Домовина – то су сви наши снови”.

                                              -------------------------
РЕПА И ЧОКОЛАДА
Док је Душан Васиљев у аустроугарском рову јео кувану репу, италијанским војницима укопаним на супротној страни фронта чоколаде је делио деветнаестогодишњи амерички добровољац Ернест Милер Хемингвеј, возач болничких кола. У тим тренуцима је, наводно, и изранављен ситним гелерима распрснуте гранате. Своје искуство ратног ужаса описаће у роману „Збогом оружје” , објављеном 1929. године. Три године касније и осам година после песникове смрти, 1932, појављују се у издању Српске књижевне задруге у Београду „Изабране песме” Душана Васиљева.
                                               ----------------------

    У изношеном шињелу бивше војске бивше царевине, у грозници од маларије и туберкулозе, сломљен и одједном видно старији, Душан се враћа у Темишвар где затиче „непријатељску”, српску војску. „Брата сам звао душманом клетим...”, присетиће се са горчином у стиху. И живот се наставио, са поратном бедом и глади, са бившим ратницима и садашњим удовицама, сирочади и уседелицама, али и са бестидним стицањем, преварама и оргијама. „Зар да почнем да кличем са хуљама и нитковима, што ће све заборавити и плесати на згариштима?”, пита се главни јунак „Дневника о Чарнојевићу”. Васиљев сарађује у „Слоги”, темишварском листу на српском језику. Оснива „Коло младих Срба”. Мада болестан и изнурен, писар је, тумач и деловођа у команди места, за цркавицу. Ускоро српска војска напушта Темишвар који од 1920. године припада Румунији. Душан одлази у Београд, главни град нове државе, једне од више њих изниклих на рушевинама монархије за коју је и он узалуд војевао. У скромном пртљагу носи рукописе новела, драма и песама, у грудима злослутни бацил туберкулозе, у мислима жељу да студира и наду да ће се доказати као песник.
    Међутим, престоница на чијим улицама у ритама просе обогаљени солунци, а по новостеченим вилама се точи шампањац и ори женски смех, није баш гостољубива према тамо неком млађаном поети из „прека”.

                                          И химна и тужбалица

    У аутобиографској новели „Измирење” он се јада:
    „Овај хладан див, овај камени колос не узима на знање мој долазак. А ја долазим са ватром у очима. И доносим свој таленат. И долазим чист, млад, и хоћу да се жртвујем. А никоме не треба моја жртва. Колос тугује, пева, пије, и чело му ките венци белих светиљака. А ја? Куда ћу ја? На коју страну? Ја долазим да будем неко, да делим своје срце, а немам где да преноћим прве ноћи...”.
    Злопати се, болан, по влажним, подстанарским собицама, накратко и ванредно студира на Филозофском факултету, успева да заврши педагошки курс, испомаже као писар у адвокатској канцеларији... Усамљен и разочаран, скрајнут од утицајних литерарних кругова, обилази редакције, чита најновије часописе и песнике. Као да тек у великом граду јасно види наличје победе и право лице пораза, грозничаво пише бунтовне песме које ће да га надживе и остану за будућа покољења.
   Објављује их, поред осталих, и у угледним часописима „Српски књижевни гласник”, „Књижевни југ” и „Мисао”. У овом последњем, под уредништвом песника Симе Пандуровића (1883–1960), појављује се 1920. године песма „Човек пева после рата”, од тада неизоставна у готово свим антологијама југословенске, односно српске поезије. То је својеврсна химна, али и тужбалица једне „младости без младости”, болно искуство десеткованог нараштаја којег је заувек унесрећио рат.

---------------------------------

ЧОВЕК ПЕВА ПОСЛЕ РАТА

Ја сам газио у крви до колена,
и немам више снова.
Сестра ми се продала
и мајци су ми посекли седе косе.
И ја у овом мутном мору блуда и кала
не тражим плена;
ох, ја сам жељан зрака! И млека!
И беле јутарње росе!

Ја сам се смејао у крви до колена,

и нисам питао: зашто?
Брата сам звао душманом клетим.
И кликтао сам кад се у мраку напред хрли,
и онда лети к врагу и Бог, и човек, и ров.
А данас мирно гледам како ми жељну жену
губави бакалин грли,
и како ми с главе разноси кров, –
и немам воље – ил’ немам снаге – да му се светим.

Ја сам до јуче покорно сагиб’о главу
и бесно сам љубио срам.
И до јуче нисам знао судбину своју праву –
али је данас знам!

Ох, та ја сам Човек! Човек!

Није ми жао што сам газио у крви до колена
и преживео црвене године Клања,
ради овог светог Сазнања
што ми је донело пропаст.
И ја не тражим плена:
ох, дајте мени само још шаку зрака
и мало беле, јутарње росе –
остало вам на част!

-------------------------------

    Истина, ова песма, као и неколико других, пре свих потресна „Плач Матере Човекове”, доносе Васиљеву похвале и критичара и читалаца, али не и бољи живот. Грудобоља, кашаљ, температура, слабост и – вечита оскудица... Убрзо напушта Београд. Лекари у Кикинди му саветују да спас потражи у миру села и тишини зеленила. Те исте, 1920. године, постављен је за учитеља у Ченеју, на самој граници према Румунији. У том ушореном банатском селу срећа ће бар накратко да обасја и Душана Васиљева. Заволела су га и деца, и мештани и – Милојка Малетић, најлепша ченејска девојка. Обострана љубав, синула у доба кад воћке цвату и долазе ласте, на лето је окруњена венчањем. Младенци се усељавају у школски стан. Ређају књиге у малој библиотеци. Сеоски уча са омладином увежбава позоришне комаде. Пише: „Наша је љубав: ружичасте наде, / благе и нежне, без буновних ноћи...”.
    Али, буновне ноћи му опет следе. Он је војни обвезник: 1921. године поново униформа и пушка и гудуре код далеког Кратова, у Македонији. И дирљива писма раздвојених супружника. Душанова већ начета плућа не могу да издрже све војничке напоре. Отпуштен, враћа се у Ченеј. И тек што се донекле залечио и ојачао, опет војни позив, сад на вежбу у Панчеву. Стара бољка се враћа, напредује и убрзава повратак кући. Ту га чека Милојка, од љубави болна и – грудоболна... „Наша је љубав тихо умирање”, исписује стих Душан Васиљев. Међутим, истоветна болест није њихова једина недаћа: Ченеј припајају Румунији, Милојка остаје у њему, а Душан одлази, накратко, за наставника Грађанске школе у Ковину. Ускоро је, још болеснији, опет у Кикинди. Између ње и Ченеја државна граница. Раздвојени супружници су без пасоша.
    У јесен 1923. године Душан Васиљев тражи лека код доктора у Загребу. Препоручују му да дође на пролеће. До њега је дуга, мучна и неизвесна зима. Проводи је у Кикинди, кашљући све јаче у ноћима без краја и мислима без утехе. „Често кад сам сам”, јада се далекој и вољеној Милојки „дође ми да устанем и да пешке дођем к теби. Мени се све чини да сам ја тебе заувек изгубио...”. И стихови које тада пише слуте одлазак: „Јутрос је први падао снег, / тихо и тужно, к’о самртна кола / кад понесу неког на последњи пут. / И моја душа, празна, гола, / дрхташе к’о прут...”.
    Опет су цветале вишње над прашњавим сокаком, и чуле су се гугутке, кад је 27. марта 1924. године Коста Васиљев у Ченеј послао телеграм: „ Душан умро јутрос. Погреб петак у три сата. Тата”. Без пасоша, Милојка није могла ни цвет да стави на његов гроб. До последњег дана, у дубокој старости, чувала је неусахли спомен на мужа.



Аутор: 
Иван Лончар
Илустровао: 
Драган Максимовић
број: