3320 25. 9. 2015.
Забавникова школа живота
ТРУД УЗАЛУД?
Довољно је да човек једе мање и вежба више да би се килограми лако и брзо топили. Да ли је баш све тако једноставно како се углавном верује?
веста жена с вишком килограма пристало је да учествује у програму који је трајао две године, под диригентском палицом групе истраживача с Универзитета у Питсбургу. Гојазне припаднице лепшег пола пристале су да дневно уносе мање од хиљаду и по калорија и да се предано баце на вежбање.Истраживачи су све учинили да учесницама олакшају нимало лак подухват. Оне жене које су то пожелеле добиле су чак и справе које су могле да однесу кући и на њима на миру вежбају, кад то саме одлуче. Организовани су чести скупови и стална дежурства на којима су стручњаци увек били спремни да помогну кад би некој од жена загустило.
Шест месеци пошто је програм почео готово половина жена изгубила је најмање десет одсто телесне масе, настављајући с упорним вежбама. А онда, на изненађење многих, све је добило неочекиван обрт. Догодило се нешто што је ставило велики знак питања на читаво истраживање.
Одједном се већина жена, уместо да настави да губи нагомилано сало, укопала на одређеној килажи и, што је најгоре, почела поново да враћа тежину коју је тако мукотрпно изгубила. Мањи број наставио је и окончао двогодишњи програм али, како су многе посведочиле, с натчовечанским одрицањем: пет пута недељно морале су да раде фискултуру и то најмање по седамдесет и више минута.Наравно да се поставило питање:
„Зашто је тако тешко ослабити?”
Бомба у стомаку
Масноће у организму невероватно су отпорне. Научници дају и објашњење. Пола килограма телесне масноће садржи већу енергетску вредност него пола килограма експлозива, без обзира што се суштински не ради о правом динамиту. Дакле, закључили су истраживачи, особа која жели да ослаби мора, сликовито речено, веома мукотрпним и исцрпљујућим вежбама да упали фитиљ не би ли то сало експлодирало и нестало с кукова, бутина, стомака.
С маском и покретном опремом могуће је да се тачно израчуна колико је неопходно да се вежба не би ли се потрошиле калорије које човек унесе обичном чоколадицом
Кад се човеку стави та опрема, он би требало да се потруди и да, колико му то могућности дозвољавају, трчи бар десет минута. Потом се израчуна шта се догодило за то кратко време. Иако добровољац (наравно да се ради о особи која није увежбана) с мобилном опремом има утисак да је учинио изузетан напор и сав се презнојио, исход је готово занемарљив. За тих десетак минута потроши само око осамдесет калорија.
Нимало подстицајно, заиста, ако се зна да једна мала чоколада садржи отприлике двеста четрдесет калорија, док парче (старинске) торте има и више од пола хиљаде калорија. Уколико би се то „превело” у минуте које неко треба да проведе знојећи се, особа би морала да трчи пола сата не би ли истопила унос калорија добијен најобичнијом чоколадицом, а да се „потроши” парче торте напорне вежбе морају да се продуже на читав сат.
Ту није крај „мукама”. Истраживања су показала да човек који реши да вежба неминовно повећава унос хране. Оног часа кад се неко баци на трчање, неки облик фискултуре, знојење у теретани, повећава му се апетит. Дакле, особа која вежба има потребу да једе више.
Гладна мисао
Друго истраживање спроведено је међу студентима Универзитета у Илиноису. Добровољци су били подељени у две групе. Једној су дати рекламни леци који су им предочили благодети свакодневног вежбања, док су остатку студената подељени „флајери” у којима се говори о добробити дружења. Пошто су прочитали те рекламне листиће, студентима је понуђено суво воће и од њих затражено да кажу колико су уживали у укусу грожђица, смокава. Невероватно је да су они добровољци који су прочитали летак у коме се позивају на вежбе појели за трећину више сувог воћа од оног другог дела групе и изјавили да су били гладни.
Човек који почне да вежба у почетку има осећај да му се смањује апетит, објашњава један од истраживача. Невоља је што се то убрзо промени и фискултурник убрзо почиње себе да награђује нечим калоричним, било да се ради о чоколадици, кесици чипса, кафи с пуно шлага. Истраживања даље показују да човек подсвесно једе више кад је изложен физичким напорима.Нажалост, тело као да саботира настојања да се вежбањем изгубе калорије. Теорија која би популарно могла да се назове „нећеш ме преварити” успостављена је раних осамдесетих година прошлог века. Она, заправо, настоји да објасни зашто толиком броју људи не полази за руком да ослабе кад почну с дијетом или вежбањем. Изгледа да ће тело заиста све учинити да задржи постојаћу килажу.
Познато је да наше тело подлеже хомеостази: тежња да се, лаички речено, одбрани постојеће затечено стање у коме се човек налази. Зато се већина људи, на пример, навикава на најразличитије временске (не)прилике јер је наше тело „баждарено” да одржава сталну телесну температуру. Било да је напољу четрдесет степени Целзијуса изнад нуле или је минус десет степени, наша температура, уколико нисмо болесни, креће се око тридесет седам степени Целзијуса.
Теорија „нећеш ме преварити” наговештава да, као што имамо унутрашњи подешивач телесне температуре, исто тако постоји и сензор који се бори да одржи одређену тежину. Оног тренутка кад човек „набије” неке килограме, организам ће да се бори као вук да ту тежину и одржи. Различити су начини да се тело осигура и све учини да задржи нежељене количине масноће (боље речено, сала за које човек свесно мисли да треба да га изгуби).
Нека особа, рецимо, мисли да је сувише гојазна и жели да се реши нежељених килограма. Шта друго да учини него да смањи унос хране и да повећа активност? У почетку су резултати углавном више него добри.
Килограми почињу да се топе, чини се без неког превеликог напора. Сјајно, поверује човек који је почео дијету. Међутим, после успешног почетка, наступа раздобље када се улажу исти напори, али без икаквих резултата. Без обзира што се још више смање калорије и повећава вежбање, особа не само да не слаби него је, што је најгоре, непрекидно гладна. О чему се ради?
(Не)могућа мисија
Убрзо пошто почну да се губе килограми, успорава се метаболизам зато што тело одједном „препознаје” да има мањак сала него до тада. Наравно, успоравање метаболизма не може да се објасни само топљењем прекомерног сала. Долази до још једног занимљивог обрта: тело је све упорније да сачува унутрашње залихе. Пробуде се хормони глади, као што је „грелин” и зато човек одједном има осећај неутољиве глади.Читав овај сложени процес у организму успостављен је у телу човека веома давно, у време наших далеких предака. У часовима кад би били изложени глади, од пресудне важности било је да се тело одбрани тако што ће сачувати унутрашње „гориво”, све док не дође раздобље да храна постане поново доступна. Наши преци су се тако борили за самоодржање.
Свако ће се запитати зашто је тај унутрашњи механизам и даље остао тако јак, посебно у културама које немају тешкоћа с обезбеђивањем довољних количина намирница? И ако је већ тако, постоји ли икакво решење?
Оно што ће сигурно изнервирати дебељуце: пре свега, за почетак, не би требало да дозволе да имају вишак килограма. Као што се тело брани да изгуби килограме, исто тако настоји и да не добије нежељене наслаге. Међутим, кад се већ деси да се неко угоји, а дебљина, као што се добро зна, прети човечанству, шта онда чинити?
Ко год се сврстао у људе с вишком килограма, за почетак треба себи да одреди неке оствариве циљеве. Најважније је да се наоружа стрпљењем и да унапред зна да ће процес трајати дуже времена. Нико унапред не може тачно да каже колико је сваком појединцу неопходно времена и кад тело почиње да прихвата губитак нежељеног сала. Оно што ће многе разочарати, али треба да се нагласи: биће особа којима ће поћи за руком да поново постану витке, али биће и оних којима ће се то једноставно показати као „немогућа мисија”.Формула здравља
Дебељуце морају да имају на уму да треба ослабити и због бољег изгледа, али да то свакако није најважнији разлог. Вишак килограма може да изазове низ здравствених тегоба. Добро је познато да гојазност укључује додатни ризик од разних обољења, почевши од срчаних тегоба, дијабетеса, до шлога, чак и неких облика рака. Ни ту није крај приче о гојазности.
Изведена је нека врста формуле здравља означена као VO2max: максимална количина кисеоника коју тело може да искористи вежбањем. Та формула заснива се на количини крви коју срце може да „испумпа” и нахрани наше мишиће. Научници верују да је VO2max: одличан показатељ здравља и дуговечности сваког појединца.Иако је добро познато да, на пример, шетња одлучним и брзим корацима временом може да нам повећа ту телесну формулу, ни ту сви људи нису исти. Оно што може да звучи забрињавајуће јесте да се VO2ma:код неких људи не побољшава вежбањем, што значи да пливање, вожња бицикла неће отклонити могуће погубне последице и наговештај опасности срчаних или неких других здравствених тегоба.
Који би закључак уопште могао да се изведе? Научници с неколико универзитета из Велике Британије, Данске настоје да открију око тридесет гена који, као што су досадашња испитивања показала, утичу на формулу здравља VO2max. Изгледа да ће у будућности генетски тестови моћи да одреде колико се сваком појединцу „исплати” (или не) да се уопште упушта у вежбање јер то можда код њега неће изазвати било какву добробит на здравље. А до тада, шта чинити? Нема друге, исто као и до сада. Свако сам мора да одреди шта је то што ће му помоћи да се реши непожељних килограма.
Аутор:
Весна Софреновић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
