Пријава/Регистрација | Форум |Редакција |Претплата

Насловна

КАД ЛАВ ПРУЖИ КАНЏЕ


ТРОЦКИ


У очекивању почетка Балканског рата, октобра 1912. године, у наш главни град сјатила се гомила страних дописника. Међу њима је био и човек који ће значајно допринети бурним догађајима у Русији у време Октобарске револуције.

ада је у септембру 1912. године уредник „Кијевске мисли” понудио Лаву Троцком да као дописник оде на Балкан, где се управо закувавао рат Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке против Турске, овај је то схватио као дар с неба.
   Професионални револуционар тада се налазио у Бечу, управо је претрпео поразе у трвењима унутар покрета, а једва је и састављао крај са крајем. Понуду је оберучке прихватио и 8.октобра сео у воз ка Београду.
    На станици је сазнао да је Црна Гора објавила рат Турској, а како се знало да краљу Николи не би пало на памет да на своју руку мења мапу Балкана и Европе, само се чекало да то исто ураде и остале чланице Балканског савеза.
   Од Беча до Будимпеште и како-тако, али када је воз кренуо ка Београду, револуционар са цвикером, а на задатку ратног дописника, имао је утисак да се не креће ка југу, већ према истоку. Као и у сваком возу, поготово оном у многонационалном царству, наишао је на прави Вавилон, иначе врло згодан за изучавање етнографије и етнологије, у дугим сатима путовања. Од мађарских грофова, преко официра до сељака и Цигана. Не у истој класи, наравно. Од прве, где грофови једу за уштирканим столњацима, преко друге, где неки мађарски официр буквално три сата чачка и гланца нокте, до треће, где су као сардине нагурани сељаци, студенти и радници. И сви причају искључиво о једном, да ли ће стварно бити рата.

Заједнички портрет српских војника пред одлазак на фронт

   Троцком је посебно упала у очи чињеница да се у возу налази велики број српских студената који су се враћали у отаџбину која је управо ступала у рат. Најзанимљивије је да су сви причали углас, на чудној мешавини српског, бугарског, мађарског, француског и немачког језика, уз млатарање И рукама и ногама. Просто човека да заболе и руке и ноге од толиких страних језика. Ту се нашао и један који се представио као „православни српски Циганин”, који је такође журио у рат.
   Углавном су се сви сложили да ће рата бити, мада је понеко још веровао да велике силе неће дозволити ратну пустоловину на Балкану, поготово не мењање затеченог и, веровало се, зацементираног стања граница. Тим пре што је Аустроугарска неколико дана пре тога зауставила транспорт од четрдесет вагона муниције, коју је Србија купила у Француској. Било је и поспрдних коментара на рачун тога да ће Србија свињама да плати ратне операције.

                                    И новинари и шпијуни

   Та Нојева барка у облику воза некако се докотрљала до Земуна, граничног града царства, ка Србији. Иако су карте важиле до Београда, воз није прелазио железнички мост, путници су се искрцавали у Земуну, а у Србију прелазили бродом. Пре укрцавања на брод, сви, па и Троцки, морали су да прођу полицијску контролу, којом је Аустроугарска покушавала да спречи долазак добровољаца из својих крајева у Србију.
   Док је чекао да се укрца на пароброд „Морава”, Троцки је посматрао Београд с друге стране реке, оба двора, и стари и нови су надохват руке, и приметио да су исто тако и у домашају аустријске артиљерије. Чак неки рефлектори с аустријске стране шарају по Београду. На несрећу, то ће се обистинити непуне две године касније.



  При преласку реке, поред „Мораве” пролази пароброд „Цар Никола II”, који Дунавом превози српске војнике – резервисте на источну границу. С брода се орила песма, резервисти и са села и из града махали су, ко качкетом, ко шубаром, свако мало се чуло „Ура!”. Одушевљење је готово могло да се опипа.
   Чим се искрцао на српску обалу, видео је страже. Зачудило га је то што се радило о трећепозивцима, људима од педесетак година, чак и старијим, који су били обучени у сељачко одело, с јагњећим шубарама и опанцима, а старим пушкама преко рамена. Призор ових старина са чијих појасева су се клатили прастари дугачки бајонети Троцког је отрезнио и коначно је схватио да иде у прави рат који се, неком несрећом, ипак значајно разликује од оних наклапања из воза и официра који сатима гланца нокте.
   Зачудио се што је на пристаништу једва нашао превоз, неку кочију, до хотела „Москва”, где је намеравао да одседне. Најраскошнији хотел у Београду био је станиште свих страних новинара, а и шпијуна, којих није мањкало у том тренутку. Није била реткост да неко ради оба посла, као и у сваком рату, уосталом.
   Како је већ боравио у Београду, неколико година раније, док се возио ка хотелу могао је да се увери да се сам град знатно променио. Некада га је подсећао на главни град неке осредње руске губерније, не претерано велики, са старим и новим двором уместо резиденције губернатора. Приметио је да је знатно чистији и модернији. Градило се на све стране, отваране су нове продавнице, у главној улици (Кнез Михаиловој) почели су да постављају дрвене коцке.

Рањенике убацују у трамвај који вози према болници

   Оно што је било ново, и врло посебно, била је атмосфера. Цео град веома је подсећао на војни логор. Све је било потчињено општој мобилизацији, управо објављеној. Аутомобили и кочије, воловска кола, све што је могло да се како-тако котрља и дође из једне у другу тачку било је одузето и служило је за потребе војске. Троцки је тада схватио зашто је било тако тешко наћи превоз. Улице су биле пуне људи у униформама, већ мобилисаних, као и оних који су чекали да буду мобилисани. Радње су биле празне или нису радиле, газде и слуге цупкале су испред, премештали се с ноге на ногу, бистрили новине и политику или причали с пролазницима. У излозима су били прогласи, велике слике националне тематике, најчешће на тему Косовске битке, а на некој цвећари стално су истицане најновије вести, па је испред излога у сваком тренутку била гомила резервиста.

                                               Далеко од фронта

   У Кнез Михаиловој су таман почели да постављају оне коцке, али су радници мобилисани, па је улица била пуна огромних рупа, поред којих је лежао послаган материјал. И киснуо. Све је било каљаво, па се кочија у којој је био Троцки до пола точкова заглавила у блату.
    Коначно се сместио у хотелу „Москва”, што је иронија своје врсте, јер до револуције 1917. године у праву Москву неће смети ни да привири. У хотелској кафани састављао је извештаје, који су под псеудонимом Ото Антид и Л. Јанковски излазили у „Кијевској мисли”, „Дењу” и још неким руским новинама. Уживао је и у дружењу с колегама и најтешње сарађивао са дописницима листова „Франкфуртер цајтунг” и „Дејли телеграф”. У ту новинарску кошницу, у кафе хотела „Москва” сливале су се и све могуће гласине које су, почесто без икаквих провера тачности, пласиране даље и објављиване у европским новинама. Тако су путовале и вести о злочинима које савезници чине, а да нико од дописника није нашао за сходно да се макар приближи фронту. Све то се уклапало у намеру великих сила, поготово Енглеске, које су по сваку цену гледале да одрже Турску.

Спровођење турских заробљеника кроз Београд

   Аустријски новинари били су очајни пошто никако нису могли да добију интервју од Николе Пашића и других званичника, али је Троцком то пошло за руком. Разговарао је са Пашићем, као председником владе. Разговарао је са Лазом Пачуом, министром финансија, са угледним политичарем Стојаном Новаковићем, генералима, са свима који су значили нешто. За Пашића је знао да говори немачки, француски и руски, али се изненадио када је схватио да разговор јако тешко напредује. После су му објаснили да Пашић и српски тешко говори. То замуцкивање је и те како имало сврху: док се мучи у покушају да склопи реченицу, уз много пута поновљено „овај”, „мислим”, „видите”, у глави муњевито смишља најдипломатскији могући одговор, који га што мање обавезује. И којим у суштини не говори ништа смислено.
   Лазар Пачу му је говорио о неопходности рата, о томе како сада мора да се иде до краја, а Троцки примећује да сад, и кад би хтели, не би смели да се повуку, пошто се због расположења у народу не би дуго наносали глава после такве издаје.
   Једном приликом присуствовао је и сведочио о одласку 18. пука на фронт. Колона у маршевском поретку, у двојним редовима, праћена војном музиком која свира маршеве, окићена цвећем. Контраст између тог цвећа и оружја на дописника „Кијевске мисли” оставља неизбрисив утисак. Исти учинак има и чињеница да је већина његових пријатеља, новинара, професора, левичара разних фела и струја отишла у прве редове, где ће бити први који ће принети жртву богу рата. Први ће убијати и бити убијани. Троцком ово никако није било јасно.

Сусрет српске и црногорске војске код Новог Пазара 1912. године

   Шета по граду, на железничкој станици схвата да се чувени воз „Оријент експрес”, који је дошао из Беча, уместо да настави ка Софији, вратио тамо одакле је пошао. Железничка станица претворена је у војну станицу, сви возови служе за превоз војске и материјала, док испред стално стижу воловске запреге. Када им се приближио, могао је да се увери да су кола пуна бодљикаве жице смотане у котурове. То се све пребацује на фронт, где се од те жице праве препреке.

                                                   Протеривање

   У шетњама долази и до шећеране, која и поред недостатка радне снаге ради. Неко га је упутио у то да је управа фабрике морала да доведе неколико десетина радника из иностранства, да замене Србе који су мобилисани. Београдска шећерана још је добро и прошла, у Ћуприји су морали од владе да траже дозволу да запосле робијаше. И добили су је.
Јако је занимљиво запажање Троцког о банкама. Има их много, и преко њих тачно може да се види како се велике силе боре за утицај преко стицања положаја на тржишту капитала. Страни капитал директно се прикачио на домаћу привреду, а преко банака и зеленашких кредита исисава се оно здраво из ње, без озбиљне намере да се у самој Србији развија индустрија. Троцки је записао и да иста врата воде до министра, као и до директора банке. Неке ствари се никада не мењају.
--------------------------------------------------------------------------


                                               ЛЕД У МЕКСИКУ

   Леонид Давидович Бронштајн (под псеудонимом Лав Троцки), руски Јеврејин, рођен је 1879. године у селу Јановка, у данашњој Украјини, а тадашњем делу Руског царства. Као младић долази у додир са револуционарима и прихвата марксизам. Због револуционарне делатности врло брзо бива ухапшен и прогнан у Сибир, одакле успева да побегне. Одлази у Лондон, где се упознаје с Лењином, са којим се врло брзо разилази. Тада је приступио фракцији мењшевика међу руским социјалдемократама. Непосредно пре Октобарске револуције 1917. године враћа се у Русију, мири с Лењином, и постаје један од вођа револуције. У бољшевичкој власти прво је заузимао положај народног комесара за спољне послове, али је смењен због противљења Брест-Литовском миру, споразуму Русије с Немачком иy 1918. године. После тога именован је за комесара војске и морнарице, удара темеље Црвеној армији и један је од најзаслужнијих за победу бољшевика у грађанском рату у Русији.
   После Лењинове смрти дошло је до борбе за власт у новој држави, као и у међународном радничком покрету. Троцки је заступао тезу „сталне револуције”, и замисао о СССР као извознику револуције. Та замисао доживела је пораз у сукобу са Стаљином, па је 1927. године смењен са свих дужности, а 1929. године протеран из СССР-а.
   У прогонству је постао Стаљинов непријатељ број један, чији га агенти прогањају по Европи, да би 1936. године добио азил у Мексику. Ипак, то што је отишао „преко света” није значило и да је умакао и Стаљину. Дуга рука совјетског диктатора стиже га 21. августа 1940. године, када га је Рамон Меркадер убио шиљком за лед.
-----------------------------------------------

    Уз све обиласке и слање извештаја, Троцки налази времена да се састаје и са својим старим пријатељима и саборцима. Бар онима који још нису отишли. Иако је „стална револуција” ствар која не мирује, исто као што непријатељ не спава, жив човек, па макар и револуционар, мора мало да се опусти. То уме да кошта, па Димитрије Туцовић у писму сестри помиње да је „синоћ код 'Трговачке касине’ одрао Троцког на картама”.
    Лав Троцки је у Београду боравио свега неколико дана, на самом почетку рата. Касније је кренуо према Македонији, одатле продужио у Бугарску, где ће га затећи и Други балкански рат, овај пут између бивших савезника. Ипак, и тих неколико дана било је довољно да остави сведочанство, врло често пристрасно, на нашу штету, о догађајима у Пандориној кутији Европе, како је назвао Балкан у једном тексту. Краљевина Србија није била задовољна како Троцки (Лав Давидович Бронштајн) пише за руску штампу, па му је ускратила гостопримство 1913. године.


Аутор: 
Немања Баћковић
број: