Повест о спортској коњици

Кнез Михаило Обреновић приредио је прве коњичке трке у Србији још давне 1863. године. Шта је све било после...


Коњи су одувек имали важну улогу у народном предању српског народа. Народне песме пуне су митских коња. Легендарни „Шарац” Краљевића Марка, крилати „Јабучило” војводе Момчила, „Доро” војводе Дојчина, само су неки од нераздвојних пратилаца и сабораца највећих српских јунака. У грбу српске краљевине Рашке налазиле су се три потковице на плавом штиту.
Међутим, дугогодишње ропство под Турцима довело је до тога да је на почетку деветнаестог века гајење коња у Србији било веома слабо. Због тога је Кнез Милош Обреновић још средином педесетих година 19. века установио државну ергелу у близини Ћуприје, која је касније пребачена на његово имање љубичево у Пожаревцу, где се и данас налази. њен основни циљ био је да побољша гајење домаћих коња, одабирањем и увођењем арапских и пунокрвних енглеских пастува.
Најзаслужнији за увођење коњичког спорта у Србију био је кнез Михаило Обреновић, који је 1863. године приредио прве трке у Београду на такозваном „Тркалишту” (на простору данашњих техничких факултета) с правилима која су одговарала правилима галопских трка у развијеном свету. Док је боравио у иностранству кнез Михаило је редовно посећивао коњичке трке, а сачувана је и слика на којој је приказан како вози сулке. За те прве трке у Београду кнез Михаило је својеручно саставио правила, а поред награда из државног буxета и сам је награђивао неке трке. Он је био и власник неколико пунокрвних енглеских коња који су учествовали на тркама.


КОЛО ЈАХАЧА „КНЕЗ МИХАИЛО”
Нажалост, после атентата на кнеза Михаила, 1868. године, настаје пауза све до краја осамдесетих и почетка деведесетих година 19. века, када почињу да се стварају удружења љубитеља коњичког спорта. Прво удружење под именом „Коло јахача Кнез Михаило” основано је у Шапцу, крају Србије у коме је љубав према коњима можда и највећа. Касније су настала и друга обласна удружења која су сва, у част кнеза Михаила, имала у називу његово име.
Почев од деведесетих година 19. века, у Београду је Дунавско коло јахача „Кнез Михаило” почело редовно да одржава коњске трке. У почетку је то било на простору званом Бара Венеција, а затим су се трке двадесетак година одржавале на Бањичком пољу, на ширем простору данашњег игралишта ФК „Рад”. У тим тркама углавном су учествовали домаћи полукрвни коњи, а тек пред Први светски рат почињу повремено да се појављују пунокрвни енглески коњи.
Од 1904. године на Бањици је трчана трка под именом „Српски дерби”, али то је трка која је имала различита правила, и све до 1914. године трчана је за четворогода грла, на стазама различите дужине. Иако има мало фотографија које приказују атмосферу трка на Бањици, заслугом једног од првих филмских радника у Србији, Светозара Боторића, настао је филмски запис о тркама одржаним 1911. године, недавно обновљен у Југословенској кинотеци.
Трке су са Бањице 1914. године пресељене на нови хиподром код Цареве ћуприје – први тркачки дан на новом хиподрому одржан је 27. маја 1914. године по старом календару, односно 9. јуна по новом календару. И овај тркачки састанак забележен је филмским камерама и од недавно може да се погледа на сајту Југословенске кинотеке. Занимљиво је да су те године трчана два Српска дербија – први за четворогода, а затим и за трогода грла.
Нажалост, Први светски рат је прекинуо развој коњичког спорта па су трке у Београду настављене тек септембра 1920. године – те године одржана су само три тркачка дана.


ГОДИНЕ УСПОНА
По завршетку Првог светског рата, припајањем Војводине, на чијем се подручју налазило неколико великих ергела пунокрвних енглеских коња, значајно се побољшао квалитет коња која су се такмичила на Београдском хиподрому. Полако је настајао један круг богатих људи, заљубљеника у коњички спорт, али са довољно новчаних могућности да набаве добре коње, пре свега из Француске и Мађарске, али касније и из Енглеске и Ирске, колевки коњичког спорта.
Најзначајнији власници коња у то време били су богати индустријалци и земљопоседници: господин Влада Илић, браћа Ђока и др Гедеон Дунђерски, др Леон Којен, господин Јулије Лелбах, гроф Фрања Шенборн и многи други. Значајан допринос и даље је давала државна ергела „љубичево”.
Прва „права” тркачка сезона на Београдском хиподрому у организацији Дунавског кола јахача „Кнез Михаило” одржана је 1921. године. Те године установљена је и трка „Југословенски дерби”, на стази од 2.400 метара, за трогода грла, с правилима која су у потпуности одговарала онима у другим европским земљама са развијеним коњичким спортом. У свим земљама света „Дерби” је најважнија трка за одабирање пунокрвног енглеског коња.
Поред „Југословенског дербија”, за трогода грла, такође по угледу на трке у Енглеској и многим другим државама, установљена су још два, такозвана „класика” – „Југословенски Трајал Стејкс”, на стази од 1.600 метара (од 1932. године) и „Југословенски Сент Леxер”, на стази од 2.800 метара (од 1929. године). Победници у све три ове трке добијају наслов победника такозване „троструке круне”.
Поред значаја за развој спорта и коњарства као привредне гране, развој коњичког спорта доноси са собом и културни значај. Одлазак на коњичке трке постаје знак престижа у београдским монденским круговима. Почетком двадесетих година прошлог века створен је, по угледу на одговарајуће удружење у Енглеској, такозвани „Xокеј клуб”, који окупља најугледније личности Београда и Србије. Појединим тркачким данима присуствује и више од петнаестак хиљада гледалаца обучених по последњој моди. Неретко су на тркама присутни и чланови краљевске породице.