3320 25. 9. 2015.
За читање и уживање
ТОМАЗО ЛАНДОЛФИ
Томазо Ландолфи (1908–1979) писац и преводилац, један од најутицајнијих италијанских књижевних стваралаца 20. века. Прву збирку приповедака, „Дијалог о два главна система света” објавио је 1937. године. Следе бројне збирке прича, као и романи, међу којима су „Месечев камен”, „Јесења прича”, „Мач”, „Немогуће приче”. -----------------------
Ма шта значи сав тај немирлук? Ајде, буди добра! Пази, долази...
– Ко?
– Ко? Долази... долази ... питекантроп.
– Пи-те-кан-троп?
– Па да.
– А ко је то?
– То је онај што живи доле. Зато, ако лупаш ногама, могао би и да се наљути.
– Где доле?
– Управо овде. Испод овог дворишта.
– Он је човек?
– Какви! Звер, велика, велика.
– Колико велика?
– Ех, видиш ли она врата? Он је прилично виши од њих, безмало двоструко.
– Човече! Па како пролази?
– Пролази? Зашто би морао да пролази? Он никада не улази у кућу.
– Ах, значи не улази.
– Никада, или готово никада. А ако већ мора да уђе, сагне се, односно, превије се на пола.
– Каквог ли је облика?
– Људског облика, само што је сав длакав. Осим тога, називам га животињом, премда није баш права животиња. То ти је један, кажем ти...
– Добар или лош?
– Добар, разуме се. Штити породицу, ради све оно што треба да ради и не досађује никоме. Довољно је да га не чачкаш.
– У противном..?
– У противном... у противном, може да се деси да изађе напоље и онда нека ти је Бог у помоћи. Можда и не уради и не каже ништа, али само једним јединим погледом учиниће да ти се кожа најежи и постане ти јасно да нема друге него да све буде по његовом.
– Како, по његовом?
– На пример, њему се нимало не допада када деца извољевају, када неће да једу супу и слично. Извесно време он ћути, а онда испушта звуке и они једноставно морају да прекину са неваљалствима, постану добри и слушају родитеље. Уколико не желе да их задеси оно најгоре.
– Како почне да испушта звуке?
– Па, чује се извесно мумлање, тупи ударци из подземља. То су његова упозорења.
– А ако дете и даље остаје неваљало и не једе супу?
– Ух, ко ће га знати? Прилично је немогуће да дете не прекине када чује те звуке. Уливају страх, него шта!
– Али, ако ипак не престане?
– Не знам шта би могло да се догоди.... Сачекај мало, сад се сетих. Једном давно, године 1643. једна девојчица из наше породице баш је извољевала и била неваљала, није хтела да једе кашицу коју јој је мама припремила. Отац је отварао и затварао уста, чак је и тањире стављао на главу само да би је умирио, насмејао и учинио да и она отвори уста. Међутим, она ништа. Мајка је очајавала и није знала шта би могла више да измисли, јер, наравно, није желела да јој кћеркица оде на починак без вечере. Када ето ти, ова иста врата – (наравно они су седели унутра, за столом), ова врата, иако су била замандаљена као и спољашња – треском се отворише. Из мрака се помоли главурда, главурда, која, драга моја... И то длакава, а и лице беше длакаво. Замисли само.
– Тата! Плашим се.
– Какво плашења, ја сам ту. Видиш? Зато ваља прво размислити. И будући да се глава држала на огромном телу, питекантроп се лично појавио у одаји.
– Ох! И шта је урадио?
– Ех, шта је урадио? Ништа није урадио. Пришао је столу и погледао неваљалу девојчицу право у очи током тренутка који је дуго потрајао. Напослетку се окренуо и вратио одакле је и дошао. Али, пре него што ће изаћи, још једном се окренуо и поново се дуго загледао у девојчицу. Обичан поглед, ништа више. Како бих ти објаснио..?
– И шта је урадила девојчица?
– Шта би могла да уради? Престала је да плаче и појела је лепо све, у миру и тишини.
– Ал’ што је раније није упозорио?
– Како? ... Ах да, заборавих да ти кажем. Најпре се чула она бука, ударци и мумлање, међутим девојчица, тврдоглаво, није хтела да обраћа пажњу упркос упозорењима родитеља. И ето шта јој се догодило.
– Али како је он знао да се девојчица толико измотава?
– Ах, значи да ниси схватила. Он осећа и зна све о томе шта се догађа у кући. Уосталом, живи управо овде испод.
– Испод дворишта?
– Па да, већ сам ти рекао.
– А како му то успева? Двориште је од земље.
– Ти тако мислиш, међутим, доле је све празно.
– Како празно?
– Да, преко је земља, а испод је све празно. Све у свему, има много просторија.
– Соба као што су наше?
– Не, то само тако кажем. Више су као оставе, као пећине, прилагођене њему. Али не постоје само ту доле, заузимају читав брег на којем је подигнуто место. Брег је шупаљ.
– И то је његова кућа?
– Да, то је кућа.
– А како се иде до ње?
– Не иде се, сачувај Боже. Не воли посете. Уосталом, требало би имати златни кључ.
– Какав златни кључ?
– Ух, златни кључ.
– Где се налази?
– Деда га чува. Док је он жив, разумеш, не може да га преда никоме.
– Значи, он може да иде?
– Када би хтео, могао би да оде, али чува се он добро тога.
– А где су улазна врата?
– Доле у остави. Сећаш ли се оне мрачне собице с вратима на висини половине зида? Па, врата су ту. Гвоздена врата.
– Али једном смо се попели дотле мердевинама и нисам видела никаква врата.
– Јер су покривена малтером. Шта мислиш? И овако нико не би имао храбрости да их отвори, те су тако већ вековима уназад покривена малтером. Довољно је ударити о зид чекићем и појаве се.
– И он је увек ту?
– Увек.
– Али ако си ми рекао да је онда, када је она девојчица...
– Ах да, истина је, у неким ретким приликама може и да изађе.
– И куда онда прође?
– Куда пролази? Одакле ја да знам? Свакако има много других тајних излаза. Знаш, около наоколо брега, испод стена, кроз грмље, места која нико не познаје. Можда отуда ноћу иде преко њива, по планинама, али не дозвољава да га људи виде.
– Да ли си га ти некада видео?
– Ја не.
– Баш никада?
– Па, ето, једнога дана, доле у остави... ал’ ко зна да ли је то био он.
– Шта, шта, шта?
– Ништа, видео сам како између два бурета пролази сенка, али је убрзо нестала.
– А онда?
– И онда ништа. Драга моја, узалудно је лупати главу. Он је видљив само онда када му то одговара, а човек може да проведе и читав живот а да га не угледа.
– Зар никада не умире?
– Не! То јест, умире, али за нас је као да никада не умире.
– Шта то значи?
– Значи да, ако нема њега, увек има неког ко је као он. Видиш, сваки од њих живи тачно хиљаду година. Али, пре него што умре, оде да доведе наследника и онда кад умре остави га на свом месту.
– Одакле га доводи?
– Доводи га из... оде и доведе га из Африке. Када осети близину смрти, прелази море пливајући, узме тог другог, доведе га, и тек онда умре.
– Где га узме?
– У Африци, рекох ти. У дивљим прашумама Африке.
– И затим умре?
– Разуме се. Умре.
– Умре тамо, у кући?
– Не. Умре усред овог дворишта.
– Овде?
– Управо овде, мада, нико га не види како умире. Ујутру се људи у кући пробуде и нађу његово огромно тело опружено усред дворишта. Замисли какав призор!
– Дакле, једног дана ми ћемо се пробудити и наћи га овде?
– Ма какви! То се дешава сваких хиљаду година. А будући да је онај што је раније постојао, умро 1280, овај ће умрети 2280. године. Видеће га наши потомци, ми свакако нећемо.
– 1280. године?
– На то нам указује историја породице.
– Каква штета. А онда?
– Шта онда?
– Када умре, шта се онда ради?
– Хоћеш да питаш где се сахрањује тело?
– Да.
– Тело, тело... Слушај. Док сви стоје око тела и посматрају га, одједном се чује куцање на капији.
– Ко је то?
– Чекај. Глава породице зна шта значи то куцање, те зато отера све друге, па сам прима посетиоца. И они разговарају, иако се не зна шта кажу. Затим посетилац односи тело.
– Ко је тај посетилац?
– То је неки човек из села који управо има тај задатак да однесе тело. Само што то нико не зна унапред, да баш он има то задужење, тако да глава породице мора да га препозна.
– А како га препозна?
– По Холандском крсту.
„Шта је то?“
– То је крстић који ти људи преносе с оца на сина.
– Шта значи с оца на сина?
– Отац га даје сину, син своме сину, и тако даље, увек тајно.
– А како тај човек односи толико велико тело?
– Помажу му кућне слуге или неки други и стављају га на кола, посебно направљена за то.
– И? Где га односи?
– На непознато место, боље речено, само њему познато, и сахрањује га поред других питекантропа.
– А где је то место?
– Буди стрпљива, ако је непознато место онда... Мислим да је у римској држави. Верујем, у подножју Лепинских планина.
– Зашто тако далеко?
– Не знам да ти кажем. Можда је у древна времена то било породично имање.
– Ма ти те ствари не знаш баш најбоље.
– Разуме се. Имај у виду да их добро не зна нико. А и деда је још жив.
– Дакле?
– Оно мало што се може знати, зна искључиво глава породице. Глава породице у тренутку смрти препричава све свом сину првенцу.
– Деда ће све испричати теби када буде умирао?
– Да, зато се надајмо да ће то бити што је касније могуће.
– Тата!
– Шта је?
– Хоћу да видим питекантропа.
– Јеси ли полудела? Како замишљаш да га видиш?
– Тражићу од деде златни кључ.
– Какав златни кључ? Ух, да... наравно, златни кључ. Али деда не може никоме да га да. Само мени може да га да, када куцне смртни час. Ако будем жив. Ако не, даће га твом брату. Жене не могу да улазе тамо, будући да је превише опасно.
– Свеједно ћу да га добијем.
– Шта ти пада на памет?! Зар се не би плашила?
– Не и не. Он је добар и брани породицу, довољно је да га не чачкам. Рећи ћу му многе лепе речи.
– А нема чак ни врата!
– Има. Удари се чекићем по зиду. Малтер пада и врата се откривају.
– Ах, благословено дете, какве су то чудне замисли? Слушај ме: зар не мислиш да је време за спавање?
– Прво хоћу да одем до њега.
– Шта ми рече? Ајде, ајде, доста за вечерас. Сутра ћемо наставити разговор.
– Е па добро. И овако знам да су све то обични бублови.
– Како? Како? Рекла си бублови?
– Да.
– Ко те је научио тој речи?
– Чула сам је!
Аутор:
С италијанског превела Мирјана Огњановић
Илустровао:
Добросав Боб Живковић - Пријавите се или се региструјте да бисте слали коментаре
